Комплекс Јадовно Архиве - Страница 6 од 82 - Јадовно 1941.

Оливера Шекуларац: За оне што су заборавили деду и крст његов, вечности нема

22. јануар 2025.

Од Божића, радосни празници у низу… Крстовдан се Богојављањем окитио, небо отворио, и опет су очеви стихови близу… „Крститељу свети Јоване, вране се легу у торњу твоје звонаре…“ Па нек’ буде воља Божија, можда ме виде они који су ми крст даривали. А мој крст је лички, јадовнички, из велебитских јама изникао, у равници све у јамама оплакао, избеглички од рођења… Мој крст је дедин, изгорео са кућом, а у мојој души још гори. Преклан са њим, а сваким даном све више збори и боли. У сваком празнику сузом ромори и молитви приволи. У мом крсту завичајна колевка тихо се њише, зна и она да је због прадедовског крста постала пуста.

Дане Лукић: „Јадовно“

17. јануар 2025.

Настоjали су да убиjу само jедног од двоjице жицом повезаних несрећника, тако да би убиjени своjим падом повукао у jаму оног живог. Говорити о терору коjи су усташе спроводили по нашим селима не би било потпуно ни разумљиво а да не споменемо велебитски логор „Јадовно“. Идући од Госпића према Карлобагу, испред села Брушана одваjа се макадамски пут за село Трновац. Место логора су одабрали добри познаваоци терена, усташе коjи су поникли у овим краjевима, коjи су знали дубину и положаj сваке jаме. Заточенике и несрећнике су из госпићких логора довозили камионима овим путем до Трновца и код цркве их искрцавали. Ту су их повезивали жицом по двоjицу за леве и

Зорица Ђоковић: На капији Раја

12. јануар 2025.

То мјесто. Некада окружено мјешовитом шумом, а сад скоро у потпуности прекривено растињем и обавијено тишином – мјесто. Заглушујућу тишину и несвакидашњи мир тог чудовишног споја бетона и природе наруши каткад само понека змија кад савије кроз жбуње иза неког камена или вјетар кад заљуља високе крошње и однесе посљедње сухо лишће. Ваљда има птица у тим тамним крошњама око бетона прекривеног маховином и лишајевима. Пчеле, мада на том мјесту нема цвијећа, сигурна сам да долазе. Мом деди су пчеле увијек долазиле. Много је пчела и меда прешло преко дединих руку. А опет, на крају га је сачекао чемер. То је мјесто на ком је Алекса посљедњи пут угледао свјетлост

Надвили се сиви облаци над Јадовно

27. децембар 2024.

Црвену земљу ништа не очисти од крви у звијерствима проливене. Спустило се небо,тешко и оловно,Олујни вјетрови дувају све јаче. Надвили се сиви облаци над Јадовно,За српским живљем,Бог кроз кишу плаче. И земља сабласно задрхти,Ослушкујући жалосни пој. Посрамљена што се логор смрти,Налази баш на њој. Са Велебита и даље облаци долазе,Носећи хладну кишу.Да сапере измучене образе,Полуживих, што за слободом уздишу. Ал’ црвену земљу ништа не очисти,Од крви,у звијерствима проливене. Ријешени су антихристи,Да православље искоријене. Узалуд се дуге на истоку јављају,Беспомоћни облаци у даљину ходе.Мучења и тортуре се настављају,Мијеша се крв са локвицама воде. Јаук одјекује и понеки промукли глас,Прижељкују мученици судњи дан. Да у смрти потраже свој спас,Да утону у вјечни

Анте Земљар: Релативност познавања концлогора Слана на Пагу

14. децембар 2024.

У прилогу објављеном у листу „Нови Оманут“ br. 31/1998. (Novi Omanut – prilog židovskoj povijesti i kulturi, izdavač Kulturno društvo Miroslav Šalom Freiberger, Zagreb, Hrvatska), цитира се број мртвих у логорима Слана и Метајна на острву Пагу. Уписана је (само) 791 жртва. Марта мјесеца 1999. на ову запањујућу неистину реаговао је хрватски антифашиста, часни Анте Земљар (1922—2004.), који је истину о страхотама логора на острву Пагу 1941. објелоданио у својој књизи „Харон и судбине“, објављеној 1988. године. Удружење грађана Јадовно 1941. је тек почетком јануара 2018. дошло у посјед писма које је проф. Земљар упутио редакцији часописа Нови Оманут. Писмо објављено у Новом Омануту бр. 36/37 из 1999. године, објављујено

Јован Мирић: Град и село у НДХ

29. новембар 2024.

У градовима вичу, псују, бацају блато и камење, туку. У селима хватају, стражаре, туку, силују, кољу, убијају, спаљују, бацају у јаме. Шта више рећи? Главни трг у Загребу, НДХ (Извор: 24/7) Дана 28. априла 1941. године усташе су око 200 Срба, Јевреја и неколико Хрвата допремили са севера НДХ у Загреб, сместивши их у домобранске касарне у Илици. Из те групе Немци су издвојили бивше југословенске војнике, а остале ухапшене усташе су немилосрдно мучили. „Цијелим путем од Јелачићевог плаца до Нове Васи били смо нападани од уличне руље која нам је добацивала разне псовке, пријетње, пљувала по нама, а неки почели и бацањем камења“, казује Дмитар Романић. (Ђуро Затезало, Јадовно,

Прве жртве усташког терора и геноцида у Сремским Карловцима, хапшење истакнутих грађана јуна 1941. године и њихово страдање у логору Јадовно

28. новембар 2024.

Положаj Срба у НДХ се све више погоршавао, као и положаj Јевреjа и Цигана, после обjављивања „Законске одредбе о расноj припадности“ и „Законске одредбе о заштити ариjевске крви и части хрватског народа“ почетком маjа 1941. године у гласилу хрватског усташког покрета (Хрватски народ, броj 78 од 1. V 1941. године). Те одредбе jе прописао поглавник НДХ Анте Павелић по немачком нацистичком узору. Мржњу против Срба, Јевреjа и Цигана упорно jе ширила усташка пропаганда преко дневне штампе, радиjа и на скуповима. Они су окривљивани за сва постоjећа зла и означавани као ниже расе и „непоћудни елементи“. Срби су jош називани четницима, а српска православна вера грчко-источном или шизматичком. Усташка штампа jе

Јелена Ковачевић: Блажени су жедни (логор Слано на Пагу)

24. новембар 2024.

Да бар заридати можемо али лице је наше запекло, / ни суза једна да кане да напуни ждрело. / Ни крв из ране да се излије па уместо воде крви своје да се напијемо. У камен, на камен, међу камен бачени смо суви, каменом озидани. Врх камена Сунце не залази и тела нам на камену овом суши. Воде овде нема за грло и очи, а иза или испред, море сe разлива у води. Да бар можемо не чути, не бисмо сву тежњу у капљу једну слили жедни. Грло је наше отежало. Ни молитву Богу да подигнемо воду да пусти, па у потопу да изгинемо. Отврдла су уста наша од соли,

Ђурђица Драгаш: Јер… ми смо иста крв

21. новембар 2024.

У Кући Милановића у Бањој Луци промовисан је књижевни првенац Ђурђице Драгаш Вуковљак “Јер …ми смо иста крв’’, посвећен свим невиним српским жртвама – од Дивосела , преко Јадовна, Госпића, Пага, Гаравица, Пребиловаца – до највећег српског стратишта Јасеновца. Кроз потресне судбине страдалих у својим пјесмама Ђурђица поручује – дугујемо им незаборав, да се не би поновиле ’41. и ’91. година. Професор доктор Душко Певуља, директор Куће Милановића рекао је да је посебно срећан због промоције, зато што се прича о националном страдању уклапа у концепт ове куће српске културе. Српски културни образац, послије искуства 20. вијека, мора у себе да укључи и тзв. културу сјећања. Заправо није ријеч о сјећању, већ ова збирка свједочи о ономе што

Усташки логор на Пагу (4): И МОРЕ – ГРОБНИЦА

13. новембар 2024.

English Загребачки „Вечерњи лист“ сриjедом, од 14. маја 1975. до 4. јуна 1975. у четири наставка обjавио jе фељтон аутора Иве Палчића о логорима на острву Паг. Фељтон jе настао из разговора са Антом Земљаром у чиjоj се књизи „Харон и судбине“, између осталог, налазе и подаци коjи су помогли при проналажењу ових чланака. Велики допринос поменутог Земљаровог дjела сазнању истине о овом страшном мjесту геноцида над Србима и Јевреjима отjелотворен jе и у наставцима коjе вам представљамо. У претходна три наставка описан jе усташки логор „Слана“ у коjем jе поубиjано за свега три мjесеца усташке владавине отоком 1941. године 10-15 тисућа логораша, жена, дjеце и мушкараца. Мjесто умирања звано „Слана“ открили су воjници

Професор БОРИС БЕГОВИЋ, члан удружења „Јадовно”

Беговић: Јадовно је авангарда најмрачнијег периода eвропске историје

31. октобар 2024.

Логор Јадовно је био државни пројекат, велики логистички подухват, у који је била укључена државна железница, која је омогућила транспорт жртава са удаљених места НДХ. И ове године, пре свега, у хрватској јавности колају заблуде о Јадовну, како се уобичајено означава комплекс усташких логора „Госпић Јадовно-Паг“, на које треба одговорити чињеницама, изјавио је ФоНету професор Правног факултета у Београду др Борис Беговић, који сматра да је Јадовно било „авангарда најмрачнијег периода европске историје“. Негирајући тврдње да је Шаранова јама једина јама логорског комплекса „Госпић-Јадовно-Паг“, Беговић објашњава да је она једина обележена и њој се може релативно лако прићи. Идентификоване су 32 јаме на подручју Велебита, прецизније на ширем подручју Јадовна,

Велебиту мој..

25. октобар 2024.

Велебиту мој… Заплачеш ли мили,икада онако к’о отац. Кад зачујеш кроз твојих јела гране умирућих душа,плача пој. Обузме’л те, барем једном у години језа кад се сјетиш бата крвавих ногу босих, без цокула и веза, што уз вриску пијаних џелата ки врага људе к’о марву уз планину гоне. Познаш ти… Познаш,све те стазе од Госпића све до Отока Пага. Велебиту мој… Зашто ћутиш више од пола људског вијека. Стотине ти крашких,дубоких грла у’себ скриваш. Свако грло к’о ждријело које води до самога пакла. Застане’л ти бар у једном од њих кост од мушке ноге и’л подлактица Дјечија… Женска… Људска… Проговори…Проговори оче како ти се у њедирима твојим мрело. Велебиту мој…

Др Момчило Диклић: АНТИФАШИЗАМ У ХРВАТСКОЈ

23. октобар 2024.

Тврдња, да jе Хрватска била jедна од водећих антифашистичких држава, ако не и прва у Европи, jе невиђени апсурд. Увод То се тврди, за државу, у коjоj jе истовремено порушено преко три хиљаде антифашистичких споменика. Ово не износе само десничари него и многе друге структуре и разни поjединци, коjи су у последње две децениjе тако учени. Тако jе у „Вечерњем листу“ 24.априла 2012.године обjављен текст, поводом Милановићевог говора у Концентационом логору Јасеновац, под насловом „Напокон разумна дефинициjа хрватског антифашизма“. У тексту се међу осталим констатуjе и следеће: “да су Хрвати у Другом светском рату масовно судjеловали на побjедничкоj страни“, затим се додаjе „Дакле неприjепорна jе чињеница да су Хрвати масовно

Др Ђуро Затезало: Неколико свједочанстава о Покољу

21. октобар 2024.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање СВЈЕДОЧАНСТВА СВЈЕДОЧАНСТВА ТЕK НЕKОЛИKО KАТОЛИЧKИХ СВЕЋЕНИKА, ДИПЛОМАТА, АДВОKАТА И ФУНKЦИОНЕРА НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСKЕ, ЊЕМАЧKИХ И ТАЛИЈАНСKИХ ГЕНЕРАЛА И ОФИЦИРА, АМЕРИЧKИХ, БРИТАНСKИХ, ИТАЛИЈАНСKИХ И ДРУГИХ ПИСАЦА Др. Иво Губерина, војни свећеник у усташком логору, усташки бојник Хрватско католичанство много дугује и мора да изрази своју захвалност усташком покрету „Тако је установљена Независна Држава Хрватска. Бизантијско православни притисак на Хрватску је потиснут тако да сад Хрватска може да преузме улогу европске обрамбене тврђаве. Независна Држава Хрватска је једина држава на Балканском полуотоку са већинским католичким становништвом. Једина утврда католицизма на Балкану. Али

Мирко Рапаић: Разговор у возу 1989. године

5. октобар 2024.

Данима сам крстарио од села до села моjе кршне Лике. На том путу нађох се, септембра мjесеца 1989. године, у возу, на личкоj прузи Госпић-Грачац. На жељезничкоj станици у Госпићу испратио ме jе моj добри ратни друг Петар Штулић, у чиjоj сам кући боравио и уживао гостопримство неколико дана, сакупљаjући податке о усташким злочинима у Госпићу и околини. Колико год да jе наш сусрет, послиjе много година, био радостан, толико jе и растанак био тужан. Као да се никад више нећемо видjети. Можда и нећемо? Петар jе ускоро са фамилиjом морао да бjежи из госпићког пакла. Једва су живу главу извукли, а кућу су им Хрвати спалили до темеља, као и све остале српске куће. Његовог рођеног брата Бранка