
Немања Зивлак: Неопростиво
„Прађеда смо пренијели у гробље.“ Рече ми брат а глас му јеца. „Шта смо се пута туда играли, око јаме; А нисмо знали, били смо дјеца?“ И настави даље к`о да терет скида. „Знаш ону јаму што је била иза ђедовог зида? Што нам је ћаћа говорио често, Да не поганимо то свето мјесто. Причо је ђед док је још мога Да су у јаму четрдес’т и прве Крваве звијери, комшије наше Бациле нејач нашега села У одијелима са знаком усташе. Спустих се јуче, јадна ми мајка, На конопцима и снагом сељака А да видиш доље страве и јада К’о на вратима и предворју Ада. Кости и лобање, јао мени













