После двадесет година неупитне позиције жртве која се бранила од српске агресије Хрватска је у међународној јавности, кроз суђење Готовини, први пут представљена као држава склона злочину, али и поред тога службени Загреб нема ниједан разлог да се љути на Хашки трибунал.Напротив Сигурно се сећате оне сцене из сјајне серије Синише Павића „Врућ ветар“ у којој један од главних ликова Боб (глуми га Бора Тодоровић) својим понашањем избезуми колегу са посла (Мића Томић), те овоме остане само да каже: „Колега, ја сам шокиран“. „Тако и изгледате, колега,“ одговара му Боб. На ту сцену подсетило ме ово што се већ данима догађа у Хрватској, а у вези са одлуком енглеског судије

Како је Иван Звонимир Чичак још једном улетео у замку која чека свакога чији је циљ да оспори или релативизује улогу Срба у Другом светском рату и због чега се присетио маспоковске улоге Анте Јосиповића, оца садашњег председника Хрватске Тешко је у Хрватској наћи особу која има лепу реч о Ивану Звонимиру Чичку. Тај човек, кажу његови противници и непријатељи, претворио је сопствени живот у инцидент. Што свесно, што несвесно. Ево већ двадесет година, од оних дана када му је дозвољено јавно иступање, ускраћено због политичког деловања на матрици хрватског национализма, Чичак се не скида са страница хрватске штампе и тамошњих телевизијских екрана. Поводи су различити, крећу се од политике,

Ко је и због чега дао налог теренским активистима актуелног пописа у Хрватској да Србе из православља преводе у гркокатолике и у каквој је то вези са процесом који се у 19. веку одвијао у Далмацији Семе хрватске мржње према Србима изнето је из католичке цркве. Знам да ова констатација звучи тврдо, али докази који се у њену корист могу принети још су тврђи. Имао сам непуних тридесет година живота иза себе када ми је један пензионисани дипломата, Хрват из Далмације, у разговору вођеном крајем осамдесетих, у кафани загребачког хотела „Дубровник“, дословно изговорио реченицу са почетка овог текста. Тај човек одавно није жив, али ћу његово име и презиме прећутати

У Београду, познато је, постоји група људи, јавно експонираних, који ево већ 20 година улажу максимум сопствених могућности да „свету и Србима“ покажу како је Србија за све крива: за сваки повишени тон у политици бивше Југославије, сваку свађу, пуцањ, жртву, срушену кућу, сваки опали лист са гране. Никада од њих нисмо чули, нити ћемо, једну једину лепу реч за Србе као народ. А ко су они? Има ту неколико бивших и садашњих политичара, пар новинара и адвоката, групица социолога, правника и историчара, понеки глумац… и били би потпуно безначајни у тој работи да немају своје медије. Главни им је Б-92. Ових дана у Београду се обележава осам година од

  Да степен образовања није гарант правом сагледавању одређених догађаја, а посебно да не подразумева храброст, боље од других сведочи понашање Срба интелектуалаца у Загребу, оних месеци када су њихови сународници у провинцији видели боље и даље од своје елите Накнадна памет, а посебно накнадна храброст увек буду сведене на кајање, подсмех или сажаљење. Ништа ваљда није жалосније него слушати човека који, сећајући се нечега важног или мање важног, каже: „Ма ја сам хтео да (му)им кажем“…или: „За длаку ми је фалило да подвикнем“. У данима који се историјски гледано бележе као судбоносни, преломни, тестирају се карактери и људско достојанство. Могу Срби данас да причају о догађајима из деведесетих шта

У 16. веку бечки двор jе пусте делове данашње западне Хрватске населио народом из Сења и околине, са простора Гламоча, Срба и Унца даjући му велике повластице уз обавезу да бране царевину од Турака. Над тим народом, из коjег потиче велики писац Милорад Павић, извршен jе злочин о коjем се мало зна Сада већ давних година у Загребу jе излазио омладински лист „Полет“, коjи jе у своjоj наjсjаjниjоj фази имао продаjни тираж о коjем данас могу да сањаjу и наjвећи дневни листови на простору бивше Југославиjе. У концепциjском, садржаjном, ауторском, графичком смислу „Полет“ jе био далеко испред свог времена, претеча онога што ће се почетком деведесетих година догодити у продукциjи

Бурне реакциjе у Хрватскоj ових дана изазвао jе Воjислав Станимировић, председник Самосталне демократске српске странке, коалиционог партнера ХДЗ-а, само зато што jе jавно изнео истину коjа, буде ли прихваћена, руши теориjу о карактеру рата у Хрватскоj Без резерве веруjем да jе прекомпозициjа простора бивше Југославиjе и садашње стање, са уцртаним границама и постављеним теориjама, последица „истине“ да jе Слободан Милошевић разбио Југославиjу а Срби изазвали рат у Хрватскоj, наравно, уз помоћ Србиjе коjа jе тиме, каже ова теориjа, извршила агресиjу на Туђманову државу. Редовни читаоци „Печата“ знаjу да сам текст на ову тему обjавио у броjу од 29. октобра. Ту, подсетићу, кумим и молим садашње властодршце у Србиjи да прекину

Постоји један хрватски злочин о коме се службено не говори. Никада ниједна хрватска влада, од оне Месићеве и Манолићеве до ове Иве Санадера и Јадранке Косор о томе није хтела да расправља. Ни да чује. За службену Хрватску тај злочин не постоји. То је ужарена лава новостворене хрватске државе, орман чије би отварање ту државу засуло лешевима и питањима на које Загреб не жели да одговара. Или би одговор био за Хрватску страшнији од одласка свих оних генерала, на челу са Готовином, у притворску јединицу Хашког трибунала. Шта је то? Случај Сисак. ВИШЕСТРУКЕ УБИЦЕ У другој половини 1991. и током 1992. године у Сиску је убијено више од 600 Срба,

  Мржња је осећај који човека уводи у мрачни део његове личности али је, истовремено, и стање из којег може да севне истина. Тако је, ових дана, на једном баналном случају, срушена готово вековна работа хрватских историчара који су се трудили да докажу како у Хрватској, Далмацији пре свега, никада нису живели Срби већ Власи На овим страницама нисам се до сада замарао снајком званом Северина Вучковић из разлога што ми то није било инспиративно. С обзиром на тематику серијала било је, истина, основа да се у неком од текстова позабавимо и презименом и пореклом Вучковића, али друга презимена одиграла су у том смислу значајнију улогу тако да сам Северину

Четрдесетак еминентних хрватских историчара и теоретичара књижевности, уметника, социолога, преводилаца, политичара, теолога… изабрало је ових дана најбољи хрватски роман свих времена и то, разуме се, није могло да прође без провлачења кроз српско – хрватске воде Почетком деведесетих, када је Хрватска излазила из Југославије и улазила у самосталност, на таласу отворених и са поносом изношених симпатија према усташкој НДХ, значајно етничко чишћење обављено је, између осталог и у култури. Преко ноћи су неки писци забрањени, глумци постали непожељни, филмови опасни…Ишло се дотле да је, сећате се, Хрватска телевизија емитовала филм „Ране“ Срђана Драгојевића, али са преводом „на хрватски језик“. Пре тога полице у хрватским библиотекама и књижарама очишћене су од