U moru svega što se proteklih godina događalo gotovo da je potopljen i potpuno zaboravljen jedan slučaj, zabeležen krajem osamdesetih na Kosovu, koji se može označiti kao početak strašne hrvatske medijske kampanje uperene protiv Srbije, a koja je za posledicu imala prva okupljanja Srba u Hrvatskoj Bio je to prvi veliki medijski političko-propagandni performans na ruševinama Titove Jugoslavije; u februaru 1989. godine, uz slabu ideju, još slabiju režiju, ali sa ogromnim entuzijazmom i logistikom izveden je na prostoru Kosova i Metohije igrokaz pod nazivom „Jednonacionalni otrov“. Ako ste zaboravili, da podsetim: Tih dana Šiptari, studenti, đaci, radnici, seljaci, rudari… počeli su da padaju ničice, kao gromom pogođeni, a obrazloženje je

Dok god službeni Beograd bude odbijao mogućnost javnog i jasnog definisanja karaktera rata vođenog početkom devedesetih na tlu Jugoslavije, dotle će svako ko za to bude imao volje trljati nos srpskim zvaničnicima, kao što je to neki dan Jadranka Kosor uradila Borisu Tadiću Ono što je dozvoljeno Hrvatskoj i Hrvatima nije dozvoljeno Srbiji i Srbima. Tu surovu istinu – na kojoj „srpski nacionalisti“ šire teoriju o međunarodnoj antisrpskoj zaveri, a srpski evropejci je proglašavaju jednom od većih neistina i zabluda „antievropskih snaga“ Srbije – osetio je ovih dana na svojoj glavi predsednik Srbije Boris Tadić. Znate već; Jadranka Kosor je u Kninu, na obeležavanju Dana domovinske zahvalnosti, odnosno „Oluje“, obraćajući

Može li se odluka pape Benedikta da jedan samostan u Hrvatskoj sa velikim kompleksom zemlje pokloni Italiji, tumačiti kao nagoveštaj nove politike Vatikana na Balkanu, nove razgovore o granicama i novu geostratešku fazu u kojoj i Srbi treba da traže svoje mesto Udarac je došao od onih za koje se mislilo da su večni i najpouzdaniji zaštitnici Hrvatske i hrvatstva; Vatikan je preko akta koji je potpisao papa Benedikt XVI poništio odluku hrvatskog suda i naložio Porečkoj biskupiji da samostan „Dajla“, kod Novigrada, zajedno sa zemljištem vrati italijanskim benediktancima. U suprotnom, stoji u Odluci, Porečka biskupija u sledećih godinu dana mora vlasnicima da isplati četiri miliona evra. „MOLI I RADI“

Evo već 16 godina Srbi se suočavaju sa gotovo neobjašnjivim ponašanjem Bošnjaka i međunarodne zajednice, sa njihovom sada već zapanjujućom upornošću da ignorišu zločin nad Srbima Srebrenice i okoline. Kao da se ljudski životi mere kantarom, kao da ljudi nisu isti, kao da bol za mrtvim detetom kod svake majke nije isti. Zataškavanje zločina predstavlja zločin. Tako su nas učili u školama i na fakultetima. Zar to večno pravilo ne važi i za Srbe. Nemam ni najmanji problem da razgovaram o zločinu u Srebrenici ali takav razgovor – koliko god da sam sitan i bez značaja – odbijam ako se razgovara samo o jednom srebreničkom zločinu – onom nad Bošnjacima.

Beogradski „nezavisni novinari“ odbijali su i danas odbijaju mogućnost da govore i pišu o zločinima nad Srbima. Za njih je svaka informacija da se takvi zločini uopšte događaju narušavanje principa novinarske neutralnosti. Kako objaviti da u Hrvatskoj ubijaju Srbe, kad u Srbiji niko ne ubija Hrvate. To je bila i još uvek je njihova logika da se čuje i „druga strana“  U poslednjoj deonici trke za ulazak u Evropsku uniju službeni Zagreb morao je da izvrši i nekoliko zadataka od kojih je sve ove godine Hrvatska okretala glavu i bežala kao od kuge. Među tim poslovima je i hapšenje odgovornih za ubijanje Srba u Pakračkoj poljani i Sisku. Tako su

Piše Ratko Dmitrović I ovaj četvrti po redu obilazak Hrvatske od strane vatikanskog poglavara samo je učvrstio Srbe u ubeđenju da Katolička crkva nije i nikada neće promeniti odnos prema ustaštvu i NDH, iz prostog razloga što su i ustaše i NDH sastavni, neraskidivi deo te crkve Posle prošlonedeljne papine posete Zagrebu valjda je i poslednjem pravoslavcu, Srbinu, jasno da se ništa nije promenilo, niti će se menjati u odnosima Katoličke crkve, države Vatikan, prema Srbima. Znači li to da je među dečicom Svetoga Save bilo onih koji su verovali da će papa, tu u komšiluku, u ove dana kad se zaključuju liste gostiju za obeležavanje 1.700 godina Milanskog edikta,

  Poslednji ozbiljan pokušaj da se zaustavi pogubna politika prema Srbima u Hrvatskoj zabeležen je 1950. godine. U obračunu sa trojicom tada najuglednijih Srba prednjačili su Srbi, komunisti, potpomognuti „vrlo uticajnim drugom“ iz Beograda Ne pripadam školi čiji polaznici pronose teorije zavere i sve ružno što se Srbima događalo poslednjih 100-tinak godina pripisuju drugim narodima, organizacijama, tajnim društvima. To, razume se, ne znači kako moja malenkost negira antisrpsku politiku kao konstantu u delovanju nekih evropskih država na Balkanu; ne sporim smišljene i realizovane genocide i etnička čišćenja nad Srbima, slažem se sa verzijama koje neke ključne istorijske događaje na ovim prostorima, događaje pogubne po srpski narod u celini, objašnjavaju kao

U naporima da objasne odakle dolazi antihrvatsko delovanje na međunarodnoj sceni, deo uticajne hrvatske javnosti okrenuo se teoriji zavere koristeći postavke bivšeg visokog oficira Jugoslovenske narodne armije Prvi veliki talas burnih reagovanja u Hrvatskoj splašnjava, a nacionalno jedinstvo u odbrani „Oluje“ počelo je da se rastače. Svakim novim danom sve više klizi ta godinama pridržavana krvava ponjava prebačena preko Srba pobijenih u „Oluji“ i zgarišta srpskih sela u Krajini. Otvaraju se u Hrvatskoj novi frontovi- verbalni dakako- na kojima nema Srba; počela je unutarhrvatska bitka čiji se krajnji dometu mogu samo naslućivati. Najžešće varniči na političkom i medijskom polju. Pet dana trajali su histerični napadi na Stjepana Mesića koji je,

Posle dvadeset godina neupitne pozicije žrtve koja se branila od srpske agresije Hrvatska je u međunarodnoj javnosti, kroz suđenje Gotovini, prvi put predstavljena kao država sklona zločinu, ali i pored toga službeni Zagreb nema nijedan razlog da se ljuti na Haški tribunal.Naprotiv Sigurno se sećate one scene iz sjajne serije Siniše Pavića „Vruć vetar“ u kojoj jedan od glavnih likova Bob (glumi ga Bora Todorović) svojim ponašanjem izbezumi kolegu sa posla (Mića Tomić), te ovome ostane samo da kaže: „Kolega, ja sam šokiran“. „Tako i izgledate, kolega,“ odgovara mu Bob. Na tu scenu podsetilo me ovo što se već danima događa u Hrvatskoj, a u vezi sa odlukom engleskog sudije

Kako je Ivan Zvonimir Čičak još jednom uleteo u zamku koja čeka svakoga čiji je cilj da ospori ili relativizuje ulogu Srba u Drugom svetskom ratu i zbog čega se prisetio maspokovske uloge Ante Josipovića, oca sadašnjeg predsednika Hrvatske Teško je u Hrvatskoj naći osobu koja ima lepu reč o Ivanu Zvonimiru Čičku. Taj čovek, kažu njegovi protivnici i neprijatelji, pretvorio je sopstveni život u incident. Što svesno, što nesvesno. Evo već dvadeset godina, od onih dana kada mu je dozvoljeno javno istupanje, uskraćeno zbog političkog delovanja na matrici hrvatskog nacionalizma, Čičak se ne skida sa stranica hrvatske štampe i tamošnjih televizijskih ekrana. Povodi su različiti, kreću se od politike,

Ko je i zbog čega dao nalog terenskim aktivistima aktuelnog popisa u Hrvatskoj da Srbe iz pravoslavlja prevode u grkokatolike i u kakvoj je to vezi sa procesom koji se u 19. veku odvijao u Dalmaciji Seme hrvatske mržnje prema Srbima izneto je iz katoličke crkve. Znam da ova konstatacija zvuči tvrdo, ali dokazi koji se u njenu korist mogu prineti još su tvrđi. Imao sam nepunih trideset godina života iza sebe kada mi je jedan penzionisani diplomata, Hrvat iz Dalmacije, u razgovoru vođenom krajem osamdesetih, u kafani zagrebačkog hotela „Dubrovnik“, doslovno izgovorio rečenicu sa početka ovog teksta. Taj čovek odavno nije živ, ali ću njegovo ime i prezime prećutati