Evo, zaokružilo se dvadeset godina kako razni beogradski krugovi, građanske inicijative, samozvani nezavisni novinari i intelektualci, političari čije su karijere vrhunci beščašća a životi sastavljeni od epizoda razvrata i amorala, grupu srpskih novinara, među kojima i moju malenkost, guraju pod odrednicu “ratni huškači “. Kao, mi smo zakuvali rat, bez nas bi Jugoslavija opstala, ne bi pala ni kap krvi, u Rovinj bi se, kao do samog rata, intelektualna elita Beograda selila već u maju i tamo ostajala do prvih jesenjih kiša. Jugosloveni su, dakle, živeli u bratstvu, neopterećeni prošlošću, bez bolnih sećanja i ožiljaka, praznih grobnih parcela i neotkrivenih masovnih grobnica iz Drugog svetskog rata i prvih meseci mira,

Može li Ivo Josipović, prvi hrvatski predsednik koji nije bio na robiji, da podigne srpsko-hrvatske odnose makar na nivo koji isključuje javno ispoljavanje mržnje? Hoće li prijateljstvo Srbije i Hrvatske ostati samo pusta želja i naivna retorika Mesićevog naslednika ili će “gospodin i kompozitor”, neuobičajena pojava na zagrebačkom Pontovčaku, uspeti da stvori pretpostavke za veliko istorijsko pomirenje Srba i Hrvata. U bližoj ili daljoj istoriji, svejedno je? Dok nam se ne ukažu elementi za kakav-takav odgovor na gornja pitanja, hajde da zaronimo u prošlost i vidimo ima li tamo sličnih pokušaja. VELIKO POMIRENJE i razgraničenja Ne računajući one srpsko-hrvatske koalicije i saveze iz vremena nastanka i stasavanja države Srba, Hrvata

Piše Ratko Dmitrović Hrvatska je pred otvorenim vratima Evropske unije i već sledeće godine granica te ekonomsko-političke zajednice pomeriće se na istok, do obala Dunava i linija koje danas, kod Tovarnika i Bajakova, razdvajaju Srbiju i Hrvatsku. Zagreb je okončao posao koji bi, veruju u glavnom gradu Hrvatske, morao da donese boljitak. Održan je i referendum o pristupanju Uniji, rezultat je pozitivan, ali procenat izašlih i onih koji su podržali „odustajanje od hrvatskog suvereniteta“ ne daje osnova za priču o hrvatskom oduševljenju činjenicom da će ta zemlja ući u veliku evropsku porodicu. Odrednicu „ZA“ zaokružilo je milion i trista hiljada Hrvata. Hrvatski evroskeptici tvrde da bi referendum doneo negativan rezultat

Biskup Katoličke crkve u Hrvatskoj i državni vojni ordinarijus Juraj Jezerinac je rekao na propovedi u crkvi Presvetog Trojstva, u Karlovcu, a povodom 20 godina postojanja nezavisne i međunarodne Hrvatske, da je rat vođen devedesetih bio posledica ateizacije i odbijanja Boga. Pošto je tom prilikom spomenuo „agresorski rat“ tumačenje izjave visokog dužnosnika Katoličke crkve može da bude dvojako; agresor je bio bezbožan i kao takav krenuo je da ubija Hrvate i osvaja Hrvatsku, odnosno, po drugom mogućem tumačenju, Hrvati su izloženi agresiji zato što su se udaljili od Boga. HRVATI – CRKVA – RAT Kako god bilo, šta god mislio Jezerinac, dobili smo snažan povod da se po ko zna

Na prostoru Balkana (da ovoga puta ne širimo na celu Evropu) jedino kod Srba nalazimo grupe koje u sebi imaju i konstantno pothranjuju mržnju prema sopstvenom narodu. Istina, taj fenomen moguće je pronaći i kod drugih naroda ali je on tamo pojedinačan slučaj, incident, i ti ljudi su predmet sprdnje ili zgražavanja. Njihova društvena pozicija je marginalna, pristup uticajnim medijima isključen a komunikacija sa visokim državnim krugovima nezamisliva. Kod Srba je drugačije. Srbima spoljni neprijatelji nisu neophodni. Te sorte je u Beogradu na pretek; imaju svoja udruženja, centre okupljanja, svoje medije, poslanike u Skupštini Srbije. Uvaženi su i rado viđeni u najznačajnijim beogradskim kabinetima. Njihovo vezivno tkivo je mržnja prema

Da li je moguće da neko u samo jednom životu (isključujem teoriju reinkarnacije) bude fašista i antifašista, internacionalista i žestoki nacionalista, pobornik totalitarizma ali i demokratije, rigidni partokrata i liberal, borac protiv prava manjina pa kasnije borac za prava istih tih manjina… Zdrav razum kaže da to nije moguće, ili je moguće pod uslovom da čovek ima psihičke a iz toga i sve ostale probleme. Takve osobe su na marginama društva, socijalno izolovane, predmet ismejavanja ili žaljenja. Stjepan Stipe Mesić je živi dokaz da je navedena postavka ipak oboriva, odnosno, da gore opisani ljudi mogu da budu ne samo društveno uvaženi već da njihov uspon, u ovom slučaju politički, može

Utemeljenje NDH u kolektivnom podsvesnom pamćenju Hrvata hrani njihov stav da je normalno što su bosanski muslimani okrenuti prema Hrvatskoj i Hrvatima, a ne prema Srbiji i Srbima. Zato im Kusturica predstavlja problem. Čuli ste, siguran sam, da je ovih dana Emir Kusturica najurio sa Mećavnika (Mokra Gora) ekipu Hrvatske televizije, predvođenu novinarom Aleksandrom Stankovićem. Taj je iz Zagreba potegao da napravi intervju sa Kusturicom, za svoj serijal „Nedeljom u dva“, a kako se nije bavio novinarstvom već isleđivanjem, Kusti se ta policijska disciplina nije dopala, prekinuo je intervju i dao Hrvatima deset minuta da se pokupe i napuste Mećavnik. Tri dana je ovaj događaj punio srpsku, hrvatsku i bosansku

Dok su u centru Zagreba, u crkvi Preobraženja Gospodnjeg, Josipović i Milanović sa Srbima proslavljali Badnjak, nedaleko odatle legendarni košarkaš, jedan od najboljih u bivšoj Jugoslaviji, Nikola Plećaš, čekao je Božić uz gorku i tešku priču o svom narodu Slika je bila lepa i ohrabrujuća; pred sam početak večernje službe uoči Božića, na Badnjak, šestog januara, u pravoslavnoj crkvi Preobraženja Gospodnjeg u najstrožem centru Zagreba odjeknuo je pljesak i začuli se povici „Dobro nam došli“. Nekoliko sekundi pre toga u crkvu su ušli predsednik Hrvatske Ivo Josipović i predsednik Vlade Hrvatske Zoran Milanović. Neki od okupljenih Srba su plakali. Te suze može da razume samo Srbin koji je dugo godina

Ne slažem se sa zagovornicima teze da su “španski borci”, Jugosloveni, revolucionari, koji su 1936. godine otišli da se u španskom građanskom ratu bore na strani komunista – velikani naše istorije. Držim da se tu radi o međunarodnom terorizmu, jer svako nametanje neke ideje silom, bilo da je ta ideja komunistička, kapitalistička, fašistička, nije ništa drugo do terorizam. Ali… pred tim ljudima skidam kapu jer su bili spremni da poginu za svoja ubeđenja. Mnogi od njih ostavili su kosti na prostranstvima Katalonije, Aragona, Baskije. Umirali su daleko od svoje zemlje, braneći principe i ubeđenja na kojima su počivali njihovi životi. Njima je bilo svejedno brane li to ubeđenje nadomak kuće

Hrvatski “povjesničari” ih zovu “Uskocima”, što može da se čita kao ime naroda, ali nikako kao Srbi, jer ko će od današnjih Hrvata priznati da su mu deda ili pradeda bili Srbi Sada već davnih godina u Zagrebu je izlazio omladinski list, zvao se “Polet”, koji je u svojoj najsjajnijoj fazi imao prodajni tiraž o kojem danas mogu da sanjaju i najveći dnevni listovi na prostoru bivše Jugoslavije. U koncepcijskom, sadržajnom, autorskom, grafičkom, smislu “Polet” je bio daleko ispred svog vremena, bio je preteča onoga što će se početkom devedesetih godina dogoditi u produkciji hrvatskih pisanih medija. Nedeljnik Globus, pokrenut u Zagrebu 1991. godine bio je na neki način oživljavanje

Službeni Beograd je prećutao sramnu odluku ministra unutrašnjih poslova Hrvatske Tomislava Karamarka da zabrani otkrivanje spomenika pobijenim srpskim civilima u selu Golubić, kod Knina, dok je za jedan razbijeni „hrvatski“ prozor u Subotici službenom notom reagovala Vlada Hrvatske, iako je počinilac i dalje nepoznat U zgusnutom vremenu, za samo mesec dana, beležimo nekoliko interesantnih događaja u odnosima Srba i Hrvata koji nedvojbeno pokazuju svu bedu srpske i svu nadmenost hrvatske politike u odnosima dveju država. Proces normalizacije odnosa između Srbije i Hrvatske i dalje se odvija trasiranim pravcima iz kojih, kao arhitekta, stoji Boris Tadić i njegova vlastela; Beograd dosledno, uporno i bez nagoveštaja promene ignoriše sve muke i probleme

Trideset godina ulupao sam u profesiju koja se zove novinarstvo, napisao stotine kilograma tekstova, imao i televizijska iskustva, ali nikada u svemu tome nisam upotrebio pojam izdajnik. Ni za koga, a bilo je razloga. Nekako se klonim od tih velikih reči jer, da budemo iskreni, kad upotrebiš najteže oružje, kvalifikaciju iza koje nema ništa gore i teže, onda je krug zatvoren i čovek gubi potrebu i smisao da dalje piše. U ovom slučaju o ljudima, njihovoj politici, postupcima. Ni u redovima koji slede neće biti razvrstavanja na one koji nešto brane i one koji su izdajnici, mada znam mnoge sklone tvrdnji da ovo što se radi sa Srbijom, evo već

Piše Ratko Dmitrović Strašnu i teško pojmljivu mržnju, koju je devedesetih godina prema Srbima javno širio sarajevski glumac Emir Hadžihafizbegović, Srbi su zaboravili, ali nije zaboravio jedan travnički Hrvat, kazališni stvaralac, koji je za tu rabotu u pomoć pozvao Iva Andrića Ne postoji čovek na prostoru bivše Titove države koji je više od sarajevskog glumca Emira Hadžihafizbegovića javno izgovorio reči mržnje prema Srbima kao narodu. Ne pojedinim Srbima, nije greška, već prema Srbima u celini. Tuđman, Šime Đodan, ceo komentatorski hor zagrebačkog „Večernjeg lista“, „Slobodni tjednik“, Hloverka Novak Srzić, Josip Jović, Mirko Kovač, Smail Čekić, Jevrem Brković…sve njihove izjave, teorije i ocene o Srbima da stavite na jednu stranu ništavne

Piše Ratko Dmitrović Ovih dana, na Konferenciji o izbeglicama, održanoj u Beogradu, definitivno je rešeno pitanjejedno g dela srpskog naroda i to na način da Srbi po ko zna koji put gube sve, a njihovi neprijatelji, bez obzira na počinjene strašne zločine, dobijaju sve. Beograd je u tome odigrao presudnu ulogu.   Osmog maja 2010. godine „Pečat“ je objavio tekst „Srbi iz Hrvatske ili brisanje jedne velike priče“, tekst koji sam napisao sa velikim unutrašnjim naporom i mukom, jer je po svojoj suštini neka vrsta nekrologa. U meni je i posle toga ostala da tinja nada kako nije baš sve onako kako sam napisao; a napisani tekst pravdao sam željom da ono što je