Највеће село у Далматинској Загори, Кистање, српско пребивалиште од давног времена, изузетно богате историје, опет је у центру пажње, али не због Јове Опачића, као пре 22 године, већ зарад српско-српског сукоба у којем ће, наравно, профитирати Хрвати У троуглу Книн-Дрниш-Бенковац, баш негде на средини, а недалеко од древног манастира Крка, налази се варош Кистање. Највеће село у Далматинској Загори, једно од кључних тачака постојања Срба у Далмацији, духовно и национално средиште православног живља тих простора. Средином 19. века у Кистању је било 1.300 становника, у већини Срба. Тај број се константно увећавао, тако да је 1953. године Кистање имало 2.353 становника. Рат деведесетих дочекали су у нешто мањем броју,

Пише Ратко Дмитровић Ратови деведесетих, како то већ бива са ратовима, изнедрили су и народне jунаке коjе, и то бива, jедни славе, а други проклињу, називаjући их злочинцима, убицама, лудацима. Одувек jе тако; уз команданте армиjа, пуковнике, школоване официре у оружаним сукобима поjаве се људи коjе до тада ниjе знао нико осим родбине и комшиjа и наметну се храброшћу, злочином, способношћу за коjу ни сами нису знали да jе имаjу. Постану славни. Већина Хрвата годинама jе живела у убеђењу да су баш такви, „мали и скромни људи“ , одбранили Хрватску од „српске агресиjе“, донели слободу и хиљаду година сањану независност. А онда jе дошло отрежњење. Утицаj времена, испуњење неких услова

Од бројних феномена које налазимо у политичком и друштвеном животу ових простора, однос загребачких Јевреја према новој Туђмановој држави свакако спада међу најинтересантније, тим пре што такав однос није забележен у Београду У прошлом броју „Печата“ је Јаша Алмули урадио, бар делимично, оно од чега српска интелигенција ево већ двадесет година бежи као нечастиви од тамјана; проговорио је јавно о актуелним односима Срба и Јевреја, односно о убеђењу неких Срба да им Јевреји раде о глави и убеђењу неких Јевреја да код Срба има антисемитизма. Добро је да је то урадио Алмули, човек чији животни пут даје легитимитет сваком његовом ставу, изговореној речи, оцени. Објашњавајући чињеницу да се у српској

Сад кад су све куке и мотике побацали на Анђелину Џоли и њене лажи, Србима не би било на одмет да се мало позабаве собом; да се упитаjу шта су они у своjоj филмскоj работи урадили у корист истине. Оставимо се Анђе, она jе jасниjа од таблице множења; “Вести” су обелоданиле из какве дружине долази, коjим организациjама припада, ко су jоj налогодавци и саветници. Ниjе она направила “У земљи крви и меда” зато што се узбуркана уметничка душа осетила позваном да jедан делић тамо неког рата на Балкану уобличи у уметничко дело. Не, Анђа jе урадила оно што jоj jе речено да уради, и то само на jедан начин, онако

Пише Ра У данашњоj Хрватскоj ниjе мала невоља проносити и величати хрватство и католичанство, а презивати се Митровић. У тоj муци чак се и књигама покушава доказати да су славне харамбаше и сердари далматинских Срба, Јанко Митровић и Стоjан Јанковић, били Хрвати Пре скоро годину дана у Хрватскоj jе спроведен попис становништва. Обjављено jе да у тоj држави живи четири милиона триста хиљада душа, око 150 хиљада мање у односу на попис од пре десет година. Обjављени су jош неки подаци, али главни, наjинтересантниjи, у вези са националном и верском структуром, и даље су у сфери нагађања. Због чега? Што се тиче верског опредељења све jе било jасно jош 2001.

Пише Ратко Дмитровић Док год челни људи Србиjе, ма како да се зову, буду ћутали пред теориjом створеном на лажи да jе Слободан Милошевић разбио Југославиjу и започео рат са циљем стварања велике Србиjе, те да jе напао Косово у намери протеривања Шиптара, Србиjа и Срби заувек ће носити терет кривице и плаћати цену за то Председник Демократске странке, узгред и председник Србиjе, Борис Тадић, спрема се на пут у Хрватску. У ствари, он иде у Вуковар да се поклони на „Овчари“ и jош jедном, по ко зна коjи пут, извини за српске злочине. Ниjе му далеко, па ће скокнути и до Загреба. То ниjе лоша идеjа али ако само

Пише Ратко Дмитровић Ниjе требало више од месец дана, па да будемо начисто какву ће политику нова влада Хрватске да води према Србиjи. Као и ХДЗ? Не, гору од хадезеовске. Српска политика, jош од времена стварања велике државе jужних Словена –  када су Карађорђевићи наивно пригрлили ратне губитнике, Хрвате и Словенце, веруjући да грле браћу, а не наjвеће неприjатеље – носи у себи необjашњиву инфантилност наjбоље осликану кроз однос према Хрватскоj. То jе одавно кроатофилиjа. Упркос свему што се догодило и што се догађа.   СРПСКА СТРАДАЊА Политика Србиjе према Хрватскоj ниjе политика, то jе безумље, тумарање на простору омеђеном илузиjама и суровом стварношћу. Шта год да направи службени Загреб

Ево, заокружило се двадесет година како разни београдски кругови, грађанске инициjативе, самозвани независни новинари и интелектуалци, политичари чиjе су кариjере врхунци бешчашћа а животи састављени од епизода разврата и аморала, групу српских новинара, међу коjима и моjу маленкост, гураjу под одредницу “ратни хушкачи “. Као, ми смо закували рат, без нас би Југославиjа опстала, не би пала ни кап крви, у Ровињ би се, као до самог рата, интелектуална елита Београда селила већ у маjу и тамо остаjала до првих jесењих киша. Југословени су, дакле, живели у братству, неоптерећени прошлошћу, без болних сећања и ожиљака, празних гробних парцела и неоткривених масовних гробница из Другог светског рата и првих месеци мира,

Може ли Иво Јосиповић, први хрватски председник коjи ниjе био на робиjи, да подигне српско-хрватске односе макар на ниво коjи искључуjе jавно испољавање мржње? Хоће ли приjатељство Србиjе и Хрватске остати само пуста жеља и наивна реторика Месићевог наследника или ће “господин и композитор”, неуобичаjена поjава на загребачком Понтовчаку, успети да створи претпоставке за велико историjско помирење Срба и Хрвата. У ближоj или даљоj историjи, свеjедно jе? Док нам се не укажу елементи за какав-такав одговор на горња питања, хаjде да заронимо у прошлост и видимо има ли тамо сличних покушаjа. ВЕЛИКО ПОМИРЕЊЕ и разграничења Не рачунаjући оне српско-хрватске коалициjе и савезе из времена настанка и стасавања државе Срба, Хрвата

Пише Ратко Дмитровић Хрватска jе пред отвореним вратима Европске униjе и већ следеће године граница те економско-политичке заjеднице помериће се на исток, до обала Дунава и линиjа коjе данас, код Товарника и Баjакова, раздваjаjу Србиjу и Хрватску. Загреб jе окончао посао коjи би, веруjу у главном граду Хрватске, морао да донесе бољитак. Одржан jе и референдум о приступању Униjи, резултат jе позитиван, али проценат изашлих и оних коjи су подржали „одустаjање од хрватског суверенитета“ не даjе основа за причу о хрватском одушевљењу чињеницом да ће та земља ући у велику европску породицу. Одредницу „ЗА“ заокружило jе милион и триста хиљада Хрвата. Хрватски евроскептици тврде да би референдум донео негативан резултат