Neki srpski nacionalisti, ili Srbi sa izraženim nacionalnim osećajem, još uvek imaju problem sa čovekom koji se zove Rade Šerbedžija; ne ide im u glavu zbog čega Šerbedžija nije srpski glumac i zbog čega tako dugo i tako uporno beži od svog srpskog porekla. Nikada se nije izjasnio kao Srbin, a za sebe kaže da je hrvatski glumac. RAZUMLjIVA SITUACIJA Što se tiče Đorđa Balaševića, još jednog za koga se mislilo da je Srbin, tu je situacija razumljivija, kažu gore spomenuti; Balaševiću je majka Hrvatica, očeva linija je imala razna konvertitstva, verska i nacionalna, pa se među takvim etničkim i genetskim strunama čovek lako zapetlja. Ali Šerbedžija…njemu su i otac

Među najinteresantnije i svakako tragikomične teorije o tragovima hrvatstva u Hercegovini spada ona koja istovremeno objašnjava istoriju malog gradića u kojem je rođen Gojko Šušak Nekoliko minuta pre 21 čas u vrelu beogradsku noć, iz bioskopa „20. oktobar“, 13. jula 1968. godine izašao je jedan dvadesetogodišnjak. U bioskopu se prikazivao film „Risifi u Panami“. Mladić se lagano spuštao Balkanskom ulicom i kada je bio na nekoliko stotina metara od železničke stanice u bioskopu „20. oktobar“ odjeknula je strahovita eksplozija. Vremenski tempirana bomba, postavljena u 16 redu ispod sedišta broj šest ubila je radnika Savu Čučurovića i ranila još 70-ak osoba. Studentkinja Magdalena Novaković ostala je bez obe noge. USTAŠKA ARMADA

Ima li kod Prvog Srbina osećanja krivice zbog učešća njegovog oca u donošenju dokumenta koji je na savršen način oslikao stanje u Jugoslaviji 1986. godine i koliko to eventualno osećanje utiče na današnju službenu politiku Srbije prema Hrvatskoj Ako me pamćenje dobro služi bilo je to prvih dana aprila 1990. godine. Nacionalne strasti u Hrvatskoj bujale su što otvoreno što ispod žita, predizborna kampanja za prve višestranačke izbore (30. maja) razbuktavala se i stvarala okvire iz kojih će, već sredinom leta te godine, Hrvati i Srbi izaći duboko podeljeni. Duh endehazije i ustaštva pojavljivao se na različitim mestima i formama širom Hrvatske. Jednog od tih, rekoh, aprilskih dana sedeo sam

  Hrvatska i dalje tumara između ustaštva koje je u većini i antifašizma koje je službena i ustavna odrednica moderne Hrvatske, antifašizma svedenog na grupu staraca u desetog deceniji života koji su za neke poznate Hrvate i danas opasni do mere da ih treba strpati u zatvor Tu pomoći nema. Evo vam fudbalske utakmice između Hrvatske i Izraela, pre neki dan u Zagrebu. Nikada niko iz kolektivnog podsvesnog u Hrvata neće moći da istera ustaštvo. To je sastavni deo većinskog hrvatskog bića. Ustaštvo se razvilo u istom pupoljku sa hrvatskom državotvornom idejom 19. veka. Ustaštvo je neraskidivo od antisrpstva, ustaštvo je duboko zapatio i samo poneki Hrvat, kao što je

Za razliku od drugih srpskih političara Milorad Dodik ima sposobnost da iz lokala sagleda globalnu sliku i svoju ulogu u njoj. To mu je omogućilo poziciju državnika, iako nema državu, čoveka realno velike moći kojeg ne vole vlastodršci ni u Zagrebu, ni u Beogradu Pošto svaka hrvatska politika, evo već 150 godina, svoju motoriku obnavlja uglavnom ili samo na odnosu prema Srbima, bilo je pitanje vremena kada će službeni Zagreb, posle pada Miloševića, u vrhu srpske vlasti locirati nekoga kome će na leđa natovariti breme „velikosrpstva“. Našli su Koštunicu i od njega, onakvog kakav je, počeli da prave sotonu, nastavljača Miloševićeve politike, najvrednijeg đaka SANU, opasnost koja se nadima i

Posle boravka Angele Merkel u Zagrebu i Beogradu valjda je i poslednjem Srbinu jasno da za položaj malih naroda u međunarodnom poretku uopšte nije važna istorija, fašizam i antifašizam, uloga zločinca ili žrtve zločina tih naroda u prošlosti… važno je nešto drugo Lepo je to što su Srbi kao narod u poslednjih, uzmimo, 200 godina konstantno bili na strani slobode, pravde, antifašizma, humanizma…što su se zarad večnih vrednosti tukli protiv neuporedivo jačih neprijatelja, žrtvovali, prinosili milione žrtava na te „svete oltare“ međunarodnih odnosa i poretka. Zaista, to jeste lepo. A da li je sve to Srbima bilo na korist. Nimalo. Naprotiv. HANS DITRIH GENŠER Šta je Srbima doneo njihov antifašizam?

U moru svega što se proteklih godina događalo gotovo da je potopljen i potpuno zaboravljen jedan slučaj, zabeležen krajem osamdesetih na Kosovu, koji se može označiti kao početak strašne hrvatske medijske kampanje uperene protiv Srbije, a koja je za posledicu imala prva okupljanja Srba u Hrvatskoj Bio je to prvi veliki medijski političko-propagandni performans na ruševinama Titove Jugoslavije; u februaru 1989. godine, uz slabu ideju, još slabiju režiju, ali sa ogromnim entuzijazmom i logistikom izveden je na prostoru Kosova i Metohije igrokaz pod nazivom „Jednonacionalni otrov“. Ako ste zaboravili, da podsetim: Tih dana Šiptari, studenti, đaci, radnici, seljaci, rudari… počeli su da padaju ničice, kao gromom pogođeni, a obrazloženje je

Dok god službeni Beograd bude odbijao mogućnost javnog i jasnog definisanja karaktera rata vođenog početkom devedesetih na tlu Jugoslavije, dotle će svako ko za to bude imao volje trljati nos srpskim zvaničnicima, kao što je to neki dan Jadranka Kosor uradila Borisu Tadiću Ono što je dozvoljeno Hrvatskoj i Hrvatima nije dozvoljeno Srbiji i Srbima. Tu surovu istinu – na kojoj „srpski nacionalisti“ šire teoriju o međunarodnoj antisrpskoj zaveri, a srpski evropejci je proglašavaju jednom od većih neistina i zabluda „antievropskih snaga“ Srbije – osetio je ovih dana na svojoj glavi predsednik Srbije Boris Tadić. Znate već; Jadranka Kosor je u Kninu, na obeležavanju Dana domovinske zahvalnosti, odnosno „Oluje“, obraćajući

Može li se odluka pape Benedikta da jedan samostan u Hrvatskoj sa velikim kompleksom zemlje pokloni Italiji, tumačiti kao nagoveštaj nove politike Vatikana na Balkanu, nove razgovore o granicama i novu geostratešku fazu u kojoj i Srbi treba da traže svoje mesto Udarac je došao od onih za koje se mislilo da su večni i najpouzdaniji zaštitnici Hrvatske i hrvatstva; Vatikan je preko akta koji je potpisao papa Benedikt XVI poništio odluku hrvatskog suda i naložio Porečkoj biskupiji da samostan „Dajla“, kod Novigrada, zajedno sa zemljištem vrati italijanskim benediktancima. U suprotnom, stoji u Odluci, Porečka biskupija u sledećih godinu dana mora vlasnicima da isplati četiri miliona evra. „MOLI I RADI“

Evo već 16 godina Srbi se suočavaju sa gotovo neobjašnjivim ponašanjem Bošnjaka i međunarodne zajednice, sa njihovom sada već zapanjujućom upornošću da ignorišu zločin nad Srbima Srebrenice i okoline. Kao da se ljudski životi mere kantarom, kao da ljudi nisu isti, kao da bol za mrtvim detetom kod svake majke nije isti. Zataškavanje zločina predstavlja zločin. Tako su nas učili u školama i na fakultetima. Zar to večno pravilo ne važi i za Srbe. Nemam ni najmanji problem da razgovaram o zločinu u Srebrenici ali takav razgovor – koliko god da sam sitan i bez značaja – odbijam ako se razgovara samo o jednom srebreničkom zločinu – onom nad Bošnjacima.

Beogradski „nezavisni novinari“ odbijali su i danas odbijaju mogućnost da govore i pišu o zločinima nad Srbima. Za njih je svaka informacija da se takvi zločini uopšte događaju narušavanje principa novinarske neutralnosti. Kako objaviti da u Hrvatskoj ubijaju Srbe, kad u Srbiji niko ne ubija Hrvate. To je bila i još uvek je njihova logika da se čuje i „druga strana“  U poslednjoj deonici trke za ulazak u Evropsku uniju službeni Zagreb morao je da izvrši i nekoliko zadataka od kojih je sve ove godine Hrvatska okretala glavu i bežala kao od kuge. Među tim poslovima je i hapšenje odgovornih za ubijanje Srba u Pakračkoj poljani i Sisku. Tako su

Piše Ratko Dmitrović I ovaj četvrti po redu obilazak Hrvatske od strane vatikanskog poglavara samo je učvrstio Srbe u ubeđenju da Katolička crkva nije i nikada neće promeniti odnos prema ustaštvu i NDH, iz prostog razloga što su i ustaše i NDH sastavni, neraskidivi deo te crkve Posle prošlonedeljne papine posete Zagrebu valjda je i poslednjem pravoslavcu, Srbinu, jasno da se ništa nije promenilo, niti će se menjati u odnosima Katoličke crkve, države Vatikan, prema Srbima. Znači li to da je među dečicom Svetoga Save bilo onih koji su verovali da će papa, tu u komšiluku, u ove dana kad se zaključuju liste gostiju za obeležavanje 1.700 godina Milanskog edikta,