Sve je kod Srba drugačije nego kod drugih naroda; dok drugi stoje pred zidom i razmišljaju šta im je činiti Srbin odmah udara glavom pa šta pukne; jal zid, jal glava, njemu svejedno.       Dok drugi narodi, mali, kao i Srbi, bez skoro ikakvog značaja na širokim svetskim drumovima i u velikim bitkama, traže zaklon, čekaju, love trenutak kad će se znati pobednik, pa da pritrče sa zastavom pobednika u ruci, Srbi ne kalkulišu ni sekund; zaleću se i ulaze u sukob ma kakav god im bio protivnik, koliko god bio snažan; ako je za odbranu opšte vrednote i svetih principa (na koje, inače, niko više u svetu

Kako su Austrija i Katolička crkva, za neverovatno kratko vreme, manje od jednog veka, gradu Dubrovniku promenili istorijske predznake, izbrisali skoro sve srpske tragove, a u hrvatsku istoriju, kulturu i nauku upisali imena koja nemaju ni najmanje veze sa Hrvatima U godini koja je pred nama Hrvatska ulazi u Evropsku uniju. Uz Hrvate koji tim povodom likuju (zbog „konačnog otklona od Balkana“) priličan je broj onih koji strahuju od utapanja ove države u veliku zajednicu zemalja i naroda. Ti i takvi Hrvati plaše se mogućnosti da im se u ogromnom evropskom bazenu, u kojem razni suvereniteti ne znače ništa ili znače veoma malo, ne razvodnji nacionalna boja i uništi nacionalni

Upravo objavljeni rezultati prošlogodišnjeg popisa u Hrvatskoj potvrdili su ostvarenje najslobodnijih političkih snova Ante Pavelića; da je Hrvatska skoro očišćena od Srba (400.000 zauvek proterano), a ono što je preostalo topi se kao led na vreloj plotni Hrvatska je, konačno, objavila rezultate prošlogodišnjeg popisa stanovništva. U toj državi živi četiri miliona dvesta osamdeset pet hiljada stanovnika. Devedeset odsto su Hrvati. Srba je, prema očekivanju, sve manje, čak 15 hiljada u odnosu na 2001. godinu. Preciznije, sada ih je tamo 186.633. Prosečna starost 53 godine. Srpsko pitanje u toj državi i biološki se privodi kraju. Ostale pretpostavke odavno su zadovoljene. Realno procenjujući, sa faktorima; iseljavanje, umiranje i asimilacija, kroz tridesetak godina

Ne postoji u novijoj istoriji Evrope država koju su velike sile toliko ponižavale kao što već godinama Nemačka, Amerika i Engleska ponižavaju Srbiju. Ovu jadnu zemlju ismevaju i narodi čija je istorija sazdana od zločina, laži, falsifikata; Srbija prolazi kroz špalir „toplog zeca“, ćuti i prima udarce i od onih koji danas ne bi postojali da im u prošlosti nije bilo Srbije. Beograd je prećutno prihvatio krivicu za sve što se dogodilo devedesetih na grobnom mestu zvanom Jugoslavija i zato je Srbima ovako kako im je. Neće se tu menjati ništa nabolje, naprotiv. I službeni Beograd i svi mi znamo šta dolazi, znamo za nove uslove, ultimatume, poniženja kojima će

Umesto medijskog ili političkog melema na srpske rane, kakav je mogao da se očekuje posle puštanja Gotovine i Markača, zaštitnici hrvatskih interesa otvorili su novu etapu u odnosima Srbije i Hrvatske, nagoveštavajući nova poniženja i ustupke službenog Beograda Ne postoji u novijoj istoriji Evrope država koju su velike sile toliko ponižavale kao što već godinama Nemačka, Amerika i Engleska ponižavaju Srbiju. Ovu jadnu zemlju ismejavaju i narodi čija je istorija sazdana od zločina, laži, falsifikata; Srbija prolazi kroz špalir „toplog zeca“, ćuti i prima udarce i od onih koji danas ne bi postojali da im u prošlosti nije bilo Srbije. Beograd je prećutno prihvatio krivicu za sve što se dogodilo

Ograničenim ljudima svojstveno je da misle kako sve znaju; čovek je osuđen na poraz onda kad poveruje da je najjači; svaka vlast, bez izuzetka, počinje da curi kroz prste kao suv pesak onoga časa kad nosioci te vlasti poveruju da im niko ništa ne može. Nema političara na vlasti, osim ovih u Srbiji, koji vladaju bez savetnika, mudrih ljudi, punih znanja i životnog iskustva. Pogledajte, ili se raspitajte, ko su savetnici današnjih vladara Srbije. Sa kim Nikolić, Dačić, Vučić, razmenjuju mišljenja uoči važnih sastanaka na međunarodnoj sceni? Znam lično trojicu ljudi u Beogradu, vrsne poznavaoce austrijske, engleske i ruske politike na Balkanu, sa kraja 19. i početkom 20. veka, onog vremena

Srbi su šokirani odlukama Haškog tribunala kojima su svake odgovornosti zbog ubijanja Srba oslobođeni Gotovina, Markač i Ramuš Haradinaj, iako su već godinama svedoci ovakvih i sličnih odluka u Hrvatskoj, Bosni, čak i Srbiji Haški tribunal, tu od početka nema dileme, osnovan je sa idejom da potvrdi falsifikovanu istoriju o uzrocima koji su doveli do smrtnog ropca države Jugoslavije. Zna se i čija je to ideja, ko je dao prvi novac, ko sve ovo vreme izdvaja najviše novca da ta antisrpska politička inkvizicija živi. Monstrum u Hagu godinama guta Srbe koje mu prinose srpski vlastodršci, sve nadajući se da će im to u nečemu pomoći, da će i sledeći mandat zadržati vlast,

Držeći se definicije rata, uspostavljene početkom devedesetih, odnosno teorije o srpskoj agresiji na Hrvatsku, službeni Zagreb nagoveštava novu fazu odnosa sa Srbijom koja podrazumeva da se ništa ne menja, da Beograd i dalje ćuti i trpi uvrede i poniženja Nova taktika Zagreba u odnosima sa službenim Beogradom ide na potpuno ignorisanje Tomislava Nikolića, a za direktne kontakte lociran je Ivica Dačić. Procena je da će Dačić, pod teretom „starih kredita“ svog nekadašnjeg stranačkog vođe Slobodana Miloševića, morati da se saginje dublje od Tadićevog naslednika na mestu predsednika Srbije. Događa se ono što smo predvideli; Srbi u Hrvatskoj, ono malo što ih je ostalo, opet sa strahom izlaze iz stanova, u

Nova vlast u Srbiji smenila je sve generalne direktore velikih privrednih sistema i javnih preduzeća. Osim direktora Radio televizije Srbije (RTS). Njega ne diraju, iz razloga koji su, za verovati je, poznati Dačiću i Vučiću. Znači li to da je RTS poslovno, finansijski, uspešna firma? Ne, u dugovima su do brade. Biće da ta kuća ispunjeva sve zahteve i očekivanja srpske javnosti? Ma kakvi, nema pet ljudi koji će javno uputiti reči hvale. Šta kaže struka, ova srpska? Koja struka? A stranci? E, tu smo; RTS je (ne)očekivano postao interesantan strancima. Najpre je OEBS, u septembru ove godine, poslao u Beograd izvesnu Dunju Mijatović, nadležnu za „slobodu medija“, a pre dva dana

Laže svako ko kaže da se zločin ne isplati; velike sile provodile su konstantno kroz vekove genocid i etnička čišćenja, gradile na tome uticaj, proširivale moć, uvećavale bogatstva, i debelo im se isplatilo. Milioni ljudskih tela ugrađeni su u temelje velelepnih dvoraca i palata nekada silnih imperija, danas uticajnih država.  Takozvani mali narodi, koji su pod zaštitom ovih velikih, mogu takođe ( u svojoj kategoriji) da čine šta hoće i nikada nikome neće odgovarati. Njima je nanošenje zla, ubijanje, paljenje, pljačka, etničko čišćenje… dozvoljeno. Hrvatska je proterala 450.000 Srba, najpre 1990/91. godine, iz Zagreba, Zadra, Osijeka, Splita, Siska, Vukovara, Karlovca a onda 1995. godine etnički očistila i spalila Krajinu. Umesto

Oslobađajuća presuda za Gotovinu, Markača i „Oluju“ samo je jedan u nizu velikih srpskih poraza kojima se ne nazire kraj, jer se ne vidi ni moguća promena srpske politike od koje svi imaju značajnu korist, a samo Srbija i Srbi veliku štetu Nema tu ni iznenađenja, ni osnova za šokiranost. Ko je zaista verovao da će Amerika dozvoliti da se „Oluja“ kvalifikuje kao zločinački poduhvat? Nije ta akcija osmišljena u hrvatskim, već u glavama američkih aktivnih i penzionisanih generala. Istorija ne pamti ni jednu jedinu pobedu nečega što bi moglo da se nazove hrvatska vojska. Najveće „pobede“ te soldateske vezuju se za orgijanja nad srpskim civilima u Drugom svetskom ratu.

KOMENTAR: Kako ubiti Vučića Vučića je u Potočarima spaslo samo dobro obezbeđenje. Da su došli do njega, ubili bi ga. Tu nikakve dileme nema. 11.7.2015 0:06 Zabranjeno spominjanje Nikada u Evropi srpske žrtve nisu bile istovetne žrtvama drugih naroda. Zločin u Srebrenici niko ne poriče, ali Srbi traže da se makar spomenu njihove žrtve koje su pale prve, mnogo pre Srebrenice 3.7.2015 22:59 Mašić iz Londona Ono što NVO planiraju da urade 11. jula u centru Beograda imaće teže posledice po Srbiju od bilo koje rezolucije 28.6.2015 22:38 Spasavajmo latinicu U Srbiji je, izgleda, i dalje na snazi odluka Austro-Ugarske komande, iz 1916. godine o zabrani upotrebe ćirilice i uvođenju

Bespredmetno je danas, nakon svega, nakon toliko godina koje su promenile i nas i okolnosti, raspravljati šta je i kako je moglo drugačije. A uvek, razume se, može drugačije. Milošević je imao nekoliko godina na raspolaganju da reši kosovskometohijski problem. Imao je sve u svojim rukama; oružanu silu, telekomunikacije, medije, diplomatsku mrežu… i ništa nije uradio. Gurao je problem ispod kreveta a onda je taj problem eksplodirao i razneo krevet, Miloševića, sobu i kuću. Umesto da nakon opravdanog ukidanja državnosti koje su imale pokrajine Kosovo i Metohija i Vojvodina, donese Ustav, sa autonomnom lokalnom upravom za Vojvodinu i specijalnim statusom za Kosovo i Metohiju, Milošević nije radio ništa. Čekao je,

Gotovo niko u međunarodnoj zajednici ne zna ili neće da zna, da je u Hrvatskoj, državi koju je ta zajednica na čelu sa Nemačkom i Amerikom oberučke prigrlila, spaljeno tri miliona „nepodobnih“ knjiga, o čemu svedoči delo „Knjigocid“ objavljeno nedavno u Zagrebu  To je pravilo koje život uvek potvrđuje; u zlo i strašno vreme, u trenucima kad žrtva veruje da pomoći niotkuda nema, da će i njeno stradanje, bol, smrt, ostati u mračnim i nedokučivim hodnicima u koje sunce ne zalazi, gde javnost ništa ne znači, gde nema svedoka – nađe se neko ko će sve to sutra ili kroz deset, dvadeset godina staviti pred ljude i reći: Ovako je bilo. Kada su 29. jula 1941. godine okončali

Posle kraćeg prekida, za vreme i posle rata, opet u Srbiji registrujemo već patološku snishodljivost i ljubav prema Hrvatskoj, nalazeći je u politici, kulturi, novinarstvu, dok istovremeno Zagreb prema Beogradu pokazuje sve veće gađenje. To kod mene prerasta u paranoju; sa sve većim strahom uzimam daljinski u nameri da izađem na RTS, jer mi se po pravilu događa da tamo zateknem nekog hrvatskog pevača. Ne mogu da omanem, sumnjam u delovanje sopstvene podsvesti koja me, prof. Jerotić bi to savršeno objasnio, primorava da prebacujem na RTS baš kad je tamo, šta ja znam, „Parni valjak“, Nina Badrić, „Novi fosili“, Masimo Savić, „Ladno pivo“, Boris Novković… Ništa nemam protiv dotične čeljadi