Наjбољи голман бивше Југославиjе, jедан од наjбољих на свету, Владимир Беара, рођен jе у српскоj, православноj породици, у Далматинскоj Загори, никада се ниjе изjаснио као Србин, иако су га из Хаjдука отерали као Србина, редовно jе обилазио православни манастир Драговић а сахрањен jе уз саслужење три католичка попа Вековима jе на том осунчаном, каменитом, проклетом простору Далматинске Загоре живот гори од робиjе, тамо се хлеб узима као лек а воде jе увек мање него суза. Неко ће да каже, и биће у праву, да jе то исконска казна живота на камену, да jе исто у jедноj и другоj Херцеговини, доле на кршу Црне Горе, у Лици. Ти простори рађаjу људе

Свакако jе интересантно али ниjе од пресудне важности да се утврди да ли jе зрењанински бискуп, Ладислав Немет, измислио причу о постигнутом договору између врха Српске православне цркве (СПЦ) и Ватикана, да патриjарх српски Иринеj оде у посету папи. У Ватикан. Што, иначе, никада до сада било ниjе. Услове за таj сусрет, ако jе уопште могућ без сагласности Руске православне цркве, износили су више пута до сада људи из самог врха СПЦ. Хисториjа jе у питању; мисионарска подручjа, Униjа, превођење православаца у католичанство, Други светски рат, Степинац… У последње време Степинац jе централна тема пошто Ватикан намерава да надбискупа загребачког „цркве у Хрвата“ за време постоjања Независне Државе Хрватске, прогласи светим. Српска црква се оштро противи овоj

Мука Запада зове се Русиjа. Западни стратези знаjу да су природни ресурси коjе они контролишу при краjу, или су затровани до линиjе са коjе нема назад. Профит jе одавно важниjи од живота Ово jе отишло предалеко. Гвоздена завеса, померена с Берлинског зида неколико стотина километара на исток, спушта се у воде Дњепра. Европа jе у предворjу хладног рата, западни медиjи „пронашли“ су новог Хитлера, у току jе мобилизациjа економских, воjних и других ресурса. Сотона стануjе у Москви, тврде исти они медиjи коjи су Србе доскора изjедначавали с фашистима и све jе као безброj пута до сада: зна се ко jе добар а ко лош, ко диктатор ко демократа, ко угрожава

Обележавање 19 година од акциjе „Олуjа“ у Книну, показало jе, овога пута отворениjе и jасниjе него икада до сада, да Хрватска и даље узмиче пред екстремном десницом и усташтвом. Како се догађаjи одвиjаjу, више jе него jасно да ће на следећим изборима ХДЗ преузети власт на свим нивоима. Чак и председничком   Знали су Иво Јосиповић и Зоран Милановић шта их jе прошлог уторка чекало у Книну, на обележавању Дана домовинске захвалности, прослави „Олуjе“, али тамо jе морало да се иде. Били су у мат позициjи: останак у Загребу тог дана био би протумачен као врхунац издаjе националне ствари, одлазак у Книн значио jе велико понижење на jавноj сцени. То се и догодило.   СВЕ

Почетком двадесетог века, 1909. године у Црноj Гори, тада самосталноj кнежевини, организован jе попис становништва и 94,38 одсто становника изjаснило се као Срби Црногорска академиjа наука и умjетности припрема „Рjечник црногорског jезика“. Скандал! Циркус! Богами ниjе; ако признато од других постоjи нешто што се зове црногорски jезик, онда jе логично да то има и речник. Е, сад, што jе таквом сочињениjу адекватан jедино назив „Рjечник српског jезика коjим се говори у Црноj Гори“, ниjе, изгледа, ничиjи проблем. Почетком двадесетог века, 1909. године у Црноj Гори, тада самосталноj кнежевини, организован jе попис становништва и 94,38 одсто становника изjаснило се као Срби. Остатак су Албанци. Црногорца ниjедног. Српским jезиком говорило jе 95 одсто пописаних,

Због чега светске велесиле, Америка и Немачка пре свих, на оваj начин понижаваjу Србиjу? Због чега траже од ње да пљуне руку коjа изнад Србиjе никада ниjе откочила ручицу на авиону бомбардеру? Териториjално мала, економски уништена, демографски у муњевитом опадању, нема нуклеарно оружjе, нема ни респектабилну армиjу, оклеветана као ниjедна држава пре ње, оцрњена горе од нацистичке Немачке, боjкотована, бомбардована… Да, реч jе о Србиjи. И коме треба став такве државе, коме jе важно шта службени Београд мисли о глобалним светски трвењима, о украjинскоj кризи, на пример. Због чега Кирби, Девенпорт, они момци из кабинета Меркелове, секретари и помоћници из Обамине овалне трпезариjе, заврћу руку Вучићу, тераjу га да се изjасни против

Не зна се коjи пут од осамостаљења, а први пут од уласка у Европску униjу, Хрватска jе у позициjи да онима око себе, ваљда jе и неко у Европи заинтересован, покаже колико jе то друштво отпорно на мржњу, усташтво, фашизам. Разуме се, у питању jе однос према Србима, таj вечити лакмус папир за утврђивање степена толеранциjе Хрвата. Било би и неправедно и нетачно констатовати да су Хрвати као нациjа нетолерантни, ксенофобични, да припаднике других нациjа и религиjа не подносе. У Хрватскоj jе то све код већинског народа присутно, али под условом да у тоj причи нема Срба. Ако их има, све се мења: нема више толеранциjе, бриге о мањинама, суживота…

Роман о таjнама око нас и људима коjи су с њима повезани. Понекад нас сплет околности наведе на пут за коjи ни слутили нисмо куда ће нас одвести. То ће се догодити новинару београдског листа Аргумент Бошку Стевановићу кад у пролеће 2002. године добиjе задатак да напише текст о научноj оставштини преминулог српског етнолога Арсениjа Мишковића. Уместо очекивано досадног разговора с удовицом Мишковић, женом у годинама коjа чека последње животно путовање, он ће се сусрести са сериjом мистериозних и научно необjашњивих догађаjа о коjима ниjе ни сањао да су могући, а камоли да су се одиграли и да jош увек траjу у Србиjи. Ти догађаjи чине садржаj jедне мале бележнице