Svet ćuti, znaju da je Čomski, kao i obično, u pravu, ali neće prika; skočilo iz brloga nekoliko srpskih prvoboraca protiv Miloševića. Njima to nije isto, njima je ubijanje zaposlenih u RTS-u bilo normalno   Ratko Dmitrović Postojali su u Titovoj Jugoslaviji ljudi koji su se zvali prvoborci, nosioci Spomenice 1941. To su oni što su odmah po dolasku Hitlerove vojske na kape stavili petokrake i uzeli puške. Istina, bilo je i drugih prvoboraca protiv Hitlera, s drugačijim oznakama na kapama, no takvi su umesto Spomenice 1941. dobijali višegodišnje kazne zatvora. Ali, to nije tema. Od Oktobarske revolucije u Srbiji, izvedene 2000. godine, imamo istovetnu kategoriju – prvoborce. Ovoga puta protiv

Nema više ni zabune ni greške; Kolinda je ideološko čedo Ante Starčevića, Josipa Franka i Franje Tuđmana. Oni su tvrdili isto, Kolinda ih je gotovo citirala Ratko Dmitrović Kolinda je ženski oblik hipokoristika imena Nikolas, Nikolaos, Nikola a ova, trenutno najpoznatija Kolinda na svetu, predsednica Hrvatske, ime je dobila po pesmi „Kolinda“, koju je 1967. godine pevala Zdenka Vučković, u to vreme velika tinejdžerska zvezda Titove Jugoslavije. U stvari, radi se o prepevu istoimene pesme kanadske pevačice Lusil Star (i danas je živa) koju je ova snimila 1965. To je čuo Ivica Šerfezi i preporučio mladoj Zdenki. Godinu dana kasnije, u Grobniku kod Rijeke, u porodici Grabar rodila se kćerka

Partizani i ustaše u BiH 1942 (Crna legija i I Proleterska) Posledice četvrtog kongresa KPJ u Drezdenu osećamo na svojoj koži i dan danas. Da li srbofobija tadašnje KPJ odredila sudbinu Srbije i naroda koji ju je stvorio? Čini mi veliku čast što se nalazim večeras ovde, kao što sam bio izuzetno počastvovan pre 22 godine, kada me je Kijuk nazvao i rekao o čemu se radi (stvaranje enciklopedije Catena mundi ratne 1991. godine) i predložio da napišem tekst. Ne mogu da opišem kako sam se osećao kad mi je spomenuo imena ljudi koji će tu da se nađu, mislim da sam najmlađi među tim autorima, ili sam jedan od

Ne znam kako će se okončati ovo s Briselskim sporazumom, ali znam da rešenje, kakvo god bude, neće trajati doveka Ne znam kako će se okončati ovo s Briselskim sporazumom, ali znam da rešenje, kakvo god bude, neće trajati doveka. Kao što nije ovo pre njega ni ono pre ovoga. Sve dođe i prođe ko mutni Lab, isti onaj pored kog su 1912. godine s dobrovoljačkim odredom Srpske vojske stajali i plakali vojvoda Vuk i veliki pesnik Milan Rakić, svesni da je Gazimestan, nakon skoro 500 godina, ponovo srpski. Pre nekoliko dana, o Božiću, više stotina Srba, proteranih s Kosova i Metohije, pokušalo je da poseti grobove najbližih i na

Pisao sam u razna vremena i u raznim listovima o fenomenu savetnika i bliskih saradnika ljudi na vlasti, konkretno vlastodržaca u Srbiji. Nije vredelo, verovatno neće ni sada, ali… život se sastoji od pokušaja Ratko Dmitrović Ta sjajna definicija poltronstva nastala je, kažu, ovde kod nas, u vreme socijalizma, mada ima univerzalno značenje, a glasi: Vrhunski poltron je onaj koji svom direktoru napiše govor, a onda hvata beleške dok ga direktor čita. Pisao sam u razna vremena i u raznim listovima o fenomenu savetnika i bliskih saradnika ljudi na vlasti, konkretno vlastodržaca u Srbiji. Nije vredelo, verovatno neće ni sada, ali… život se sastoji od pokušaja. Ukratko, savetnik u ozbiljnim

Da li se nešto menja i šta se menja u percepciji dela, delova ili delića hrvatske intelektualne javnosti prema hrvatskoj novijoj istoriji i srpsko-hrvatskim odnosima u njoj Poslednjih meseci u Hrvatskoj je nekoliko pojedinaca, iz kruga mlađe hrvatske inteligencije, javno izašlo sa stavovima koji su pre samo desetak godina u toj državi bili nezamislivi i opasni po život, a njihova suština počiva na izvornom antifašizmu i, što je posebno važno, istini. DNEVNOPOLITIČKA NEOPHODNOST Kako vreme odmiče, a odmiče brzo, odnosi Srbije i Hrvatske ulaze u kolotečinu koja vodi ka davno zacrtanom cilju: nestanku Srba iz Hrvatske. I godina iza nas, 2014, donela je nove dokaze za iznetu tvrdnju. Tih dokaza je

Muhamed Tunjo Filipović kazao je da su Muslimani bivše Jugoslavije dva puta imali šansu da biraju saveznika između Srba i Hrvata, da su dva puta izabrali Hrvate i oba puta pogrešili Ratko Dmitrović Muhamed Tunjo Filipović, u zadnjoj deceniji dvadesetog i prvoj deceniji 21. veka, jedan od najuticajnijih Muslimana, Bošnjaka, kako hoćete, kazao je da su Muslimani bivše Jugoslavije dva puta imali šansu da biraju saveznika (beše to 1941. i 1991. godine) između Srba i Hrvata, da su dva puta izabrali Hrvate i oba puta pogrešili. Filipoviću treba verovati, nema nijedan razlog da laže. Iz ove postavke, iz dodatnih strašnih istorijskih istina koje su kao oštro kolje pobodene u krvavo

Srbi u svom kolektivnom sećanju, i što je važnije kroz obilje materijalnih dokaza, mogu da se hvale državotvornošću  Ratko Dmitrović Srbi u svom kolektivnom sećanju, i što je važnije kroz obilje materijalnih dokaza, mogu da se hvale državotvornošću. Imali su svoje dinastije i države u vreme kad to kod drugih, danas moćnih, silnih, bogatih evropskih naroda nije bilo ni u naznakama. Zlom sudbinom, utemeljenom na podelama, naivnošću, većom brigom za druge nego za sebe, Srbi su doživeli velike istorijske slomove koji su taj narod doveli na nivo nebitnog u savremenim međunarodnim okvirima. Usput i prokazanog. Sa svega četrdesetak godina iskustva u sopstvenoj državi – nešto u 19. i još manje

Postoje u politici, u istoriji uopšte, situacije i događaji koji se ne uklapaju ni u jedan obrazac pravila ponašanja. To je ono kad vam preostane samo da slegnete ramenima i kažete: Ne umem da objasnim. Ko danas, na primer, racionalno može da objasni aktuelni odnos Nemačke prema Albancima na jednoj i prema Srbima na drugoj strani. Mnogi će reći, s punim pravom, da je nemački stav naspram Srba već stotinu godina neprijateljski – za ovo postoje strašni, krvavi argumenti – i kao takav razumljiv je i poslednjem Srbinu, što je tačno, ali kako objasniti činjenicu da uprkos svemu ova današnja, savremena, moderna, demokratska Nemačka, otima od Srba i daje Albancima.

Šta god ko mislio, procenjivao, očekivao, nadao se, verovao u suprotno… na hrvatskom političkom tržištu mržnja prema Srbima i Srbiji i dalje je roba koja se najlakše prodaje. To uvek ima kupca, potrošača, tako je već stotinu i više godina. Ta mržnja je konstantna, posebnom terapijom održava se u životu, prenosi s kolena na koleno (sećate li se reči Жeljka Keruma na tu temu: „Tako smo odgojeni“) koristi u pripremama zločina, kao pritisak za etničko čišćenje, za oslobađanje od sopstvene krivice, u predizbornim kampanjama, na međunarodnom terenu… gde god je potrebno. Stanuje u mračnim sobama Katoličke crkve, u prostorima naučnih ustanova, povjesnih instituta, u kulturnim krugovima, porodičnom predanju… Aktivira se

Vi s jednimproblemom živite godinama, tvrdeći da je to tako i ne može drugačije, iako je taj problem rešiv za nekoliko dana, a nešto što se drugima čini kao katastrofa vama je normalno stanje, rekao mi je stranac. Krajem prošle nedelje dok se prvi sumrak spuštao s okolnih planina, nas nekoliko sedimo u zimskoj bašti, s pogledom na jezero, u jednoj od zemalja EU. Moja malenkost privukla je posebnu pažnju čoveka na pragu sedamdesete – primetno dobre kondicije, bistrih i živih očiju – čim je saznao da sam iz Srbije. – Ja se vama, Srbima, divim – bila je njegova prva rečenica. Osetih unutrašnju toplinu, obli me zadovoljstvo, pomislih: ovaj

Uvek je hrvatska priča prema Srbiji i Srbima ista – zuboškripeća, zamućenog pogleda – i ostaće takva. Puna rezervi, najblaže rečeno, ili protkana mržnjom, realno rečeno Ratko Dmitrović Ceo državni mehanizam, vlast i opozicija, mediji, Sabor, sve se u Hrvatskoj poslednja tri dana diglo protiv Srbije. Kao da su tenkovi iz, šta znam, Sremske Mitrovice, krenuli prema Batrovcima ili Tovarniku. Retorika ravna onoj antisrpskoj, predratnoj, iz 1990. godine, o velikosrpskim ambicijama, srpskom hegemonizmu, koja nas je i uvela u rat. Pršti od optužbi da Beograd planira komadanje Hrvatske, da je „tamo“ (u Srbiji) i dalje sve isto, da Srbima ne treba verovati ni kad se u evropska odela presvlače. Srbi