Piše Ra U današnjoj Hrvatskoj nije mala nevolja pronositi i veličati hrvatstvo i katoličanstvo, a prezivati se Mitrović. U toj muci čak se i knjigama pokušava dokazati da su slavne harambaše i serdari dalmatinskih Srba, Janko Mitrović i Stojan Janković, bili Hrvati Pre skoro godinu dana u Hrvatskoj je sproveden popis stanovništva. Objavljeno je da u toj državi živi četiri miliona trista hiljada duša, oko 150 hiljada manje u odnosu na popis od pre deset godina. Objavljeni su još neki podaci, ali glavni, najinteresantniji, u vezi sa nacionalnom i verskom strukturom, i dalje su u sferi nagađanja. Zbog čega? Što se tiče verskog opredeljenja sve je bilo jasno još 2001.

Piše Ratko Dmitrović Dok god čelni ljudi Srbije, ma kako da se zovu, budu ćutali pred teorijom stvorenom na laži da je Slobodan Milošević razbio Jugoslaviju i započeo rat sa ciljem stvaranja velike Srbije, te da je napao Kosovo u nameri proterivanja Šiptara, Srbija i Srbi zauvek će nositi teret krivice i plaćati cenu za to Predsednik Demokratske stranke, uzgred i predsednik Srbije, Boris Tadić, sprema se na put u Hrvatsku. U stvari, on ide u Vukovar da se pokloni na „Ovčari“ i još jednom, po ko zna koji put, izvini za srpske zločine. Nije mu daleko, pa će skoknuti i do Zagreba. To nije loša ideja ali ako samo

Piše Ratko Dmitrović Nije trebalo više od mesec dana, pa da budemo načisto kakvu će politiku nova vlada Hrvatske da vodi prema Srbiji. Kao i HDZ? Ne, goru od hadezeovske. Srpska politika, još od vremena stvaranja velike države južnih Slovena –  kada su Karađorđevići naivno prigrlili ratne gubitnike, Hrvate i Slovence, verujući da grle braću, a ne najveće neprijatelje – nosi u sebi neobjašnjivu infantilnost najbolje oslikanu kroz odnos prema Hrvatskoj. To je odavno kroatofilija. Uprkos svemu što se dogodilo i što se događa.   SRPSKA STRADANjA Politika Srbije prema Hrvatskoj nije politika, to je bezumlje, tumaranje na prostoru omeđenom iluzijama i surovom stvarnošću. Šta god da napravi službeni Zagreb

Evo, zaokružilo se dvadeset godina kako razni beogradski krugovi, građanske inicijative, samozvani nezavisni novinari i intelektualci, političari čije su karijere vrhunci beščašća a životi sastavljeni od epizoda razvrata i amorala, grupu srpskih novinara, među kojima i moju malenkost, guraju pod odrednicu „ratni huškači „. Kao, mi smo zakuvali rat, bez nas bi Jugoslavija opstala, ne bi pala ni kap krvi, u Rovinj bi se, kao do samog rata, intelektualna elita Beograda selila već u maju i tamo ostajala do prvih jesenjih kiša. Jugosloveni su, dakle, živeli u bratstvu, neopterećeni prošlošću, bez bolnih sećanja i ožiljaka, praznih grobnih parcela i neotkrivenih masovnih grobnica iz Drugog svetskog rata i prvih meseci mira,

Može li Ivo Josipović, prvi hrvatski predsednik koji nije bio na robiji, da podigne srpsko-hrvatske odnose makar na nivo koji isključuje javno ispoljavanje mržnje? Hoće li prijateljstvo Srbije i Hrvatske ostati samo pusta želja i naivna retorika Mesićevog naslednika ili će „gospodin i kompozitor“, neuobičajena pojava na zagrebačkom Pontovčaku, uspeti da stvori pretpostavke za veliko istorijsko pomirenje Srba i Hrvata. U bližoj ili daljoj istoriji, svejedno je? Dok nam se ne ukažu elementi za kakav-takav odgovor na gornja pitanja, hajde da zaronimo u prošlost i vidimo ima li tamo sličnih pokušaja. VELIKO POMIRENjE i razgraničenja Ne računajući one srpsko-hrvatske koalicije i saveze iz vremena nastanka i stasavanja države Srba, Hrvata

Piše Ratko Dmitrović Hrvatska je pred otvorenim vratima Evropske unije i već sledeće godine granica te ekonomsko-političke zajednice pomeriće se na istok, do obala Dunava i linija koje danas, kod Tovarnika i Bajakova, razdvajaju Srbiju i Hrvatsku. Zagreb je okončao posao koji bi, veruju u glavnom gradu Hrvatske, morao da donese boljitak. Održan je i referendum o pristupanju Uniji, rezultat je pozitivan, ali procenat izašlih i onih koji su podržali „odustajanje od hrvatskog suvereniteta“ ne daje osnova za priču o hrvatskom oduševljenju činjenicom da će ta zemlja ući u veliku evropsku porodicu. Odrednicu „ZA“ zaokružilo je milion i trista hiljada Hrvata. Hrvatski evroskeptici tvrde da bi referendum doneo negativan rezultat

Biskup Katoličke crkve u Hrvatskoj i državni vojni ordinarijus Juraj Jezerinac je rekao na propovedi u crkvi Presvetog Trojstva, u Karlovcu, a povodom 20 godina postojanja nezavisne i međunarodne Hrvatske, da je rat vođen devedesetih bio posledica ateizacije i odbijanja Boga. Pošto je tom prilikom spomenuo „agresorski rat“ tumačenje izjave visokog dužnosnika Katoličke crkve može da bude dvojako; agresor je bio bezbožan i kao takav krenuo je da ubija Hrvate i osvaja Hrvatsku, odnosno, po drugom mogućem tumačenju, Hrvati su izloženi agresiji zato što su se udaljili od Boga. HRVATI – CRKVA – RAT Kako god bilo, šta god mislio Jezerinac, dobili smo snažan povod da se po ko zna

Na prostoru Balkana (da ovoga puta ne širimo na celu Evropu) jedino kod Srba nalazimo grupe koje u sebi imaju i konstantno pothranjuju mržnju prema sopstvenom narodu. Istina, taj fenomen moguće je pronaći i kod drugih naroda ali je on tamo pojedinačan slučaj, incident, i ti ljudi su predmet sprdnje ili zgražavanja. Njihova društvena pozicija je marginalna, pristup uticajnim medijima isključen a komunikacija sa visokim državnim krugovima nezamisliva. Kod Srba je drugačije. Srbima spoljni neprijatelji nisu neophodni. Te sorte je u Beogradu na pretek; imaju svoja udruženja, centre okupljanja, svoje medije, poslanike u Skupštini Srbije. Uvaženi su i rado viđeni u najznačajnijim beogradskim kabinetima. Njihovo vezivno tkivo je mržnja prema

Da li je moguće da neko u samo jednom životu (isključujem teoriju reinkarnacije) bude fašista i antifašista, internacionalista i žestoki nacionalista, pobornik totalitarizma ali i demokratije, rigidni partokrata i liberal, borac protiv prava manjina pa kasnije borac za prava istih tih manjina… Zdrav razum kaže da to nije moguće, ili je moguće pod uslovom da čovek ima psihičke a iz toga i sve ostale probleme. Takve osobe su na marginama društva, socijalno izolovane, predmet ismejavanja ili žaljenja. Stjepan Stipe Mesić je živi dokaz da je navedena postavka ipak oboriva, odnosno, da gore opisani ljudi mogu da budu ne samo društveno uvaženi već da njihov uspon, u ovom slučaju politički, može

Utemeljenje NDH u kolektivnom podsvesnom pamćenju Hrvata hrani njihov stav da je normalno što su bosanski muslimani okrenuti prema Hrvatskoj i Hrvatima, a ne prema Srbiji i Srbima. Zato im Kusturica predstavlja problem. Čuli ste, siguran sam, da je ovih dana Emir Kusturica najurio sa Mećavnika (Mokra Gora) ekipu Hrvatske televizije, predvođenu novinarom Aleksandrom Stankovićem. Taj je iz Zagreba potegao da napravi intervju sa Kusturicom, za svoj serijal „Nedeljom u dva“, a kako se nije bavio novinarstvom već isleđivanjem, Kusti se ta policijska disciplina nije dopala, prekinuo je intervju i dao Hrvatima deset minuta da se pokupe i napuste Mećavnik. Tri dana je ovaj događaj punio srpsku, hrvatsku i bosansku