Ако си спреман да некога удариш педаљ изнад, или два педља испод пупка, онда буди спреман да такав ударац и примиш Зашто би Србији и Србима било добро кад у Србији и код Срба скоро па ништа није онако како изгледа и како се представља. Овде радикал није радикал, либерал није либерал, демократа је највећи борац против демократије, социјалиста је све само није социјалиста. Исто важи и за савремене српске антифашисте, самозване, ове салонске, кафанске, за које фашизам постоји једино код Срба и међу Србима. За њих је српски фашизам свако подсећање на Немањиће, средњи век, српске устанке, балканске ратове, Велики рат… Њима је доказ српског фашизма свако мишљење супротно

Нико није безбедан, одбране нема. Како да се борите против човека опасаног експлозивом, који једва чека да умре? Куда ово води? Кад дођем у Београд, имам осећај да сам дошао у оазу слободе, све је другачије, шетња, атмосфера у градском превозу, ресторани, седење у башти неког кафеа, све. Ово је, упоређујући Париз са главним градом Србије, негде крајем прошлог лета, изговорио Београђанин који већ три деценије живи у Француској. Он каже да је „земља слободе и једнакости“ последњу годину и нешто претворена у земљу страха. Ходам градом, додаје, тако што ми је дете увек до зграда, а ја до улице, за недајбоже. Ухватио сам себе, наставља он, пре два месеца

Хоће ли проћи идеја да се на екс-ју простору донесе закон сличан ономе који је некада бранио лик и дело Јосипа Броза Ово парче Балкана, звано екс-ју простор, одавно има своје догме, поставке политичког предзнака око којих се не расправља, неупитности на нивоу Исусовог васкрснућа или Мухамедовог учења. Многи се из година сопственог живота сећају божанства званог Јосип Броз. Свака критика Највећег сина била је кажњива вишегодишњим затвором, по Закону о заштити имена и дела Јосипа Броза Тита. Исто је било, разлика је само у нијансама, са Резолуцијом Информбироа. Вишегодишњи боравак на Голом отоку добијао је онај ко је макар и посумњао у безгрешност става КПЈ наспрам Резолуције. Данашња догма

Марибором маршира 150 Срба, под шајкачама, уз пратњу чешке музике, док официр Мајстер сања северну границу државе Словеније ДОК су последњи остаци некада силне и моћне Аустро-Угарске монархије нестајали у страшној и крвавој сумаглици Првог светског рата, када је свима било јасно ко тај рат добија а ко га губи, трећег новембра 1918. године, у четири сата ујутро, мајор поражене војске, Рудолф Мајстер, мења страну и почиње с операцијом отимања Марибора из немачких руку. Претходних дана ступио је у контакт с неколико скупина Срба, пристигих у Словенију из немачког заробљеништва. Моли их, и они пристају, њих 150, да у униформама, обавезно са шајкачом на глави, марширају мариборским улицама, уз пратњу