arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

Никола Милованчев: Шта гђа министарка Тривић треба да (са)зна о српским жртвама

Еуфемизми сакривају истину, госпођо министарко. Немојте ићи тим путем – па Ви, као шеф ресора просвјете Српске треба друге да учите. Пише: Никола Милованчев У Козарској Дубици је 29. априла одржана меморијална академија „Поља смрти“, посвећена жртвама система усташких логора смрти Јасеновац. Главна говорница је била гђа Наталија Тривић, министар просвјете и културе Републике Српске. По наводима медија, она је том приликом рекла: „Изучавање и презентација историјске грађе и сјећања на геноцид и холокауст, није само цивилизацијски дуг према жртвама, већ неспорно и значајан чинилац у обликовању будућности… Вечерас обиљежавамо сјећање у Kозарској Дубици, страдалном мјесту, која  је у Другом свјетском рату изгубила чак 54 одсто становништва, само зато што

Ђурђица Драгаш: Јасеновац – најтужнија српска реч

Ко је могао да помисли да ћемо се на једној београдској пијаци, деценијама касније, наћи баш ми – потомци „изабраних“, чудом преживелих?! Назовите то случајношћу, али ја ипак верујем да нас је спојила судбина. Пре више од двадесет година, док сам још била студент, радила сам неколико месеци као продавачица на тезги на једној београдској пијаци. Иако сам на почетку бринула како ћу се снаћи и како ће ме прихватити остали, искусни продавци, недоумице су брзо решене. Схватила сам да моје „комшије“ углавном нису превејани препродавци сумњивих биографија, већ „сапатници“, земљаци, избеглице, људи којима је пијаца силом прилика постала извор прихода. Да није било рата, зла и неимаштине, не верујем

Ђурђица Драгаш: Ми знамо шта су Пребиловци

Ушла сам у мрак биоскопске сале носећи са собом остатке дана, београдске гужве, оне уобичајене, свакодневне нервозе с којом живимо. Изашла сам уплакана, потресена, али препорођена. Дрхтавих очију, али пуног срца. После филма „Пребиловци – тамо и камен има ожиљак“ у глави ми је била само једна мисао – живот је чудо, страшно, сурово и блиставо чудо! Како другачије објаснити оно што се у том херцеговачком селу десило 1941, 1942, 1990, 1991, 1992? Како другачије појмити то што и данас, упркос свему, у Пребиловцима живи 40-ак људи, што се чује дечји смех и црвкут птица?! Јер, као што рече један од учесника филма, ни птице неће да певају ако немају

Никола Милованчев: Дража Михаиловић о броју жртава (II) – 823.000 Срба убијено по изјави Пирциа Биролија (до почетка 1943)

Досад побијено у Југославији 823.000 Срба. О овоме изјавио талијански Гувернер Црне Горе према подацима које имају Италијани, пише Дража Михаиловић емигрантској влади у Лондон. Осим извештаја Драже Михаиловића, који је председник емигрантске владе др Слободан Јовановић послао краљевском посланству у Лисабону 27. јануара 1943, сачуван је још један телеграм са сличном садржином, који је председник владе послао у Лисабон пола месеца касније, 11. фебруара 1943. Док је први извештај краћи и претежно политичке природе (уз навођење броја о 600.000 Срба убијених у Независној Држави Хрватској), други је у целости, осим вести о одлуци конференције шефова Гестапоа у Бечу о уништењу четничког покрета, посвећен ратним жртвама. Прва страна шифрованог телеграма

Ђурђица Драгаш: Прича о Милутину – прича о народу који само брани своју кућу

Прође година дана како је у 86-ој години у Лебану умро Милутин Цветковић. Вест која би се, да су околности биле другачије, тицала само његових рођака и пријатеља, растужила је читаву Србију. Зашто? Зато што се овај времешни човек свега 15-ак дана пре своје смрти храбро супротставио пљачкашу који му је упао у кућу. Упркос фактору изненађења, безочности и бруталности плачкаша и великој разлици у годинама (уљез је био 35-огодишњи комшија), дека Милутин је још једном доказао ону пословицу-једном полицајац, увек полицајац. Инстинкт који га је сачувао током дугогодишње каријере, спасио је њега и непокретну супругу и у овој , готово безизлазној ситуацији. Милутин је, глумећи немоћ, неприметно извукао пиштољ

У понедјељак предавање проф. др Милоша Ковића у 15 градова широм Српске!

Гранична полиција БиХ је на прелазу Вардиште 12. марта забранила улазак у БиХ професору доктору Милошу Ковићу, уз образложење да „представља пријетњу по безбједност БиХ“. Његова ријеч ипак прелази Дрину, гласније него икада. Низ патриотских организација и појединаца широм Републике Српске у понедјељак 28. марта организује онлајн предавање професора Ковића. Предавање ће бити одржано у салама, амфитеатрима, културним центрима и другим локацијама у 15 градова, од Бања Луке до Требиња. Ријеч цијењеног интелектуалца и професора на Одјељењу за историју Филозофског факултета у Београду тако ће сви заинтересовани моћи чути у преносу уживо, на јединственом догађају који је ујединио Српску. „Као потомци народа који је увијек изнад свега стављао слободу, сматрамо

Ђурђица Драгаш: Исекли су јутрос једну букву

Ранише је јутрос, убише потмулим ударцима. Паде уз тресак…. Лежи на влажној земљи, међ’ коровом, на ситном дрвећу што попусти под њеном тежином. Лежи, лепа и бела, бескрвна и величанствена. Лежи, смртно рањена, неболна и бистра као небо што  јој остаде у оку. Трепери роса на њеној нежној кожи, мирише њено лишће… последњи пут.  Плаче шума без сузе, жале је птице што свијаше гнездо међ’ њеним гранама. Оплакују је облаци…  Говорили су јој – не расти толико, не листај тако зелено. Није их слушала. Пружала је своје беле руке ка небу, смејала се сунцу, несвесна, недодирљива, поносна. Милујући се с ветром, није чула кораке. Радујући се киши, није видела варнице  секире.

Подршка професору Ковићу: Учили сте нас важности спознаје ко смо!

Поносна сам на сваку оцјену и сваки наш испит, а шта је испит него разговор два пријатеља. Поносна сам на оне десетке, на она предавања која су била другачија и иновативнија. Нису то била пука читања са папира, нити „једва чекање“ да изађете из учионице, то су биле дебате кроз које би за два сата ни не знајући прелазили и књигу од 300 страница. Пише: Свјетлана Самарџија Драги професоре, Република Српска је била и биће ваша друга домовина. Толико је добрих људи, прије свега, па онда историчара изашло испод вашег пера истине, пера историје. Ваши су нас часови учили и о умјетности, и о књижевности и о историјским токовима и

Ђурђица Драгаш: Џаба сте певали Скорпионси, нема нам спаса!

Mота ми се ових дана по глави рефрен познате песме. Размишљам, шта ли данас раде та „деца сутрашњице“ која су се рађала кад и ова песма?! Колико њих уопште и зна за њу? Колико тридесетогодишњака  препознаје поруку коју су, почетком деведесетих година прошлог века, свету желели да пренесу Скорпионси?! „Take me to the magic of the moment On a glory night Where the children of tomorrow dream away In the wind of change…“ Баш ти тридесетогодишњаци ратују и гину ових дана у Украјини. Није им ни на крај памети песма која је предвиђала да ће „ветар промена“ донети мир, љубав и напредак. Сећају је се, вероватно, само њихови престрављени родитељи.

Никола Милованчев: О логору Земун – одговор на неистине г. Златоја Мартинова

У дневном листу „Данас“ објављен је чланак г. Златоја Мартинова под називом „Филм без улоге Недића“ а који се односи на документарни филм „Концентрациони логор Земун“ аутора др Вељка Ђурића. Као Земунац осећам се позваним да одговорим на део навода г. Мартинова који се тичу логора Земун. Напомињем да су ми неке чињенице о том раздобљу познате и из породичног искуства: мој деда Никола је од пролећа до септембра 1944. био заточен у логору Бањица (пре ослобођења Београда је организовао пресецање фитиља за минирање моста који је са земунске стране и тиме спречио минирање моста) а отац Ђорђе је новембра 1944., са својих 17 година, отишао на Сремски фронт. Зато

Ђурђица Драгаш: Заклела сам се да нећу преплакати „Дару“

Пре тачно годину дана, на РТС-у је приказан филм „Дара из Јасеновца“. Неко је плакао, неко био бесан, неко је тврдио да је филм превише „умивен“и да није приказана сва страхота Јасеновца. Било је и оних који су се бавили споредним стварима, нападали ауторе, тврдили да иза свега стоји политика. Једино чега није било је… равнодушност! Дара нас је продрмала, потресла, натерала да станемо на тренутак и запитамо се… ко смо, где идемо, има ли нам спаса! Ја се данас питам шта смо урадили за ових годину дана. Шта смо научили и да ли смо икако допринели незабораву?! Да ли смо учинили ишта да сећање на наше жртве не бледи?!

Ђурђица Драгаш: Ратни добоши великих најављују страдање малих, али обични смртници треба да поставе једно питање

Не знам чега се данашња деца највише плаше. Родитељи би можда, мало у шали, мало у збиљи, рекли да је одузимање телефона „баук“ од којег зазиру, али ко ће знати шта је заиста у њиховим главицама. Вероватно ни моји родитељи нису могли да претпоставе да сам се ја, после оног најранијег, „бабарога“ периода, уствари највише плашила рата. Врло добро се сећам с којим сам страхом гледала Дневник и затварала уши да не чујем вести с далеког ратишта на којем су снагу одмеравале две државе сличних имена. Није моја дечја логика могла да „докучи“ шта је то натерало Ирак и Иран да ратују кад се већ готово исто зову. Сећам се

Вараждин уочи и за вријеме априлског рата 1941. – успомене Николе С. Радовића

Некадашњи официр војске Краљевине Југославије Никола С. Радовић објавио је 1986. у емиграцији своје кратко сјећање на догађаје у Вараждину и сјеверозападној Хрватској уочи и за вриjеме априлског рата 1941. под називом Сећање из Хрватске – рад „пете колоне”. Приредио: Никола Милованчев Ове успомене су драгоцјене јер се у њима освјетљавају догађаји везани за неке познате личности (Дража Михаиловић, генерал Аугуст Марић, Хинко Хенрик Кризман) али и политичко стање и расположење на том простору у то вријеме. То свједочење објављено је у Гласнику Српског историјско-културног друштва „Његош” у Америци, свеска 59, јуни 1986, стр. 60-63.  СЕЋАЊЕ ИЗ ХРВАТСКЕ –  рад „пете колоне” Бурно предратно стање почев од 1938. год. нашој

Дани(ј)ел Симић: Свети Сава као родоначелник великосрпског геноцидаштва

Најбољи начин за вршење агресије на нацију која је претрпила тежак геноцид, јесте замјеном теза и нападом да је она геноцидна. Друштвенополитичка криза у Дејтонској Долини Плача је управо посљедица крајње фазе тог опсежног, међународног процеса преумљења српског народа у безусловно покоран. Очито противно животним националним интересима, а са становишта своје тобоже неискупиве колективне грешности. Циљ тзв. „Инцковог закона“ је то. Мисаоно забетонирати да је убиством ратних заробљеника противно Женевској конвенцији у јулу 1995. године почињен, кобајаги, злочин геноцида од стране српске војске и полиције. Затворски запријетити било коме ко би научним доказима и научним начином размишљања оборио ту тезу (што уопште није тешко), да са тим подацима изађе у

Ђурђица Драгаш: Kако нам је корона „вратила“ славу

Родила сам се и одрасла у крају у којем се није ишло у цркву, нису се славили верски празници, а деца нису крштавана. Додуше, то је важило готово искључиво за нас, Србе. Било је једноставно такво време и такве околности. Ипак, два датума су се у мојој породици увек обележавала. Покров – сеоска слава у селу у којем је рођена моја мама и Свети Јован – крсна слава њених родитеља. Признајем да нисам баш много знала о томе шта тачно славимо, али та два дана имала су посебно место у нашим животима. Покров сам „везивала“ за неку врсту вашара. Много скромнијег него овде, у Србији, али ипак довољно занимљивог сваком

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Усташко љето 1941.

25.8.1987. | Пише: Рајко Лукач Усташко љето 1941. (1) Кад је Велебит био гробница

Созерцање

Осим несхватљивог заборава, немара и немања односа према страдању предака, најгоре што

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.