arrow up
Latinica | Ћирилица
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
ПОМОЗИТЕ НАШ РАД ДОНАЦИЈОМ
Latinica | Ћирилица
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Ђурђица Драгаш: Пашка истина о људима и нељудима

14. август 2026.

Данас, ништа на острву Пагу не подсећа на оно зло време, осим два часна крста – на месту логора и масовне гробнице у којој су била тела последње групе логораша. Лето је… време годишњих одмора, путовања, уживања. Друштвене мреже просто горе од фотографија које би требало да потврде све то. Нижу се слике и снимци  плажа, залазака сунца, таласа који запљускују изманикирана стопала, књига на препланулим бедрима са морем у позадини. Лепо је, опуштено, лагано… И не бих ја кренула да пишем овај текст да међу тим летњим разгледницама готово свакодневно не виђам и оне са острва Пага у Хрватској. Хвале се многи моји Фејсбук пријатељи  прелепим, кристално чистим морем,

Школа на рубу двију пустиња, морске и камене

14. август 2026.

Да ли ће се ученици у Метаjни запитати ко су била та дjеца и те маjке и жене што су посљедње дане живота провеле у њиховим учионицама? Пише: Зорица Ћоковић Биjела, свjеже окречена, у сунцу окупана зграда Подручне школе Антун Густав Матош у Метаjни на Пагу jе мjесто гдjе jе лекциjе из знања и живота ове школске године добило девет малишана. Дjеца, као свака друга дjеца, радознала и несташна, расту и одрастаjу у тоj школи, jединоj у Метаjни, малом острвском сеоцету на рубу двиjу пустиња, морске и камене. Када ће та дjеца сазнати шта се дешавало у њиховоj малоj школи? Шта ће постати од њих када сазнаjу да jе неко

Танјуг (видео)

Созерцање

11. август 2026.

Осим несхватљивог заборава, немара и немања односа према страдању предака, најгоре што може да се деси је да и сами заборавимо да смо православни. Пише: Зорица Ђоковић Не заборавимо да су наши преци страдали само и једино зато што су били православни. Не што су били богати или сиромашни, писмени или неписмени, црнци или бијелци, већ вјерници Источне цркве. То је био једини критеријум који је одређивао живот или смрт. Џелатима није било толико важно ни да ли су жртве Срби, јер, уколико би их покрстили по обреду Западне цркве, временом би губили идентитет, заборављали често ко су и шта су и стапали се са крвницима. Крвници су били и

Колона

5. август 2026.

Пробудила сам се испод тракторске приколице, прљава и уморна, још мокра од кише која нас је неумољиво прогонила. Под церадом, која је подсећала на оне каубојске кочије, у колони која се није прекидала, грабили смо даље, путем који је водио преко Дрине и Саве, тамо где су нас одавно “терали”! Боже, шта ће бити с нама?!?! Пише: Ђурђица Драгаш У ту непрегледну, несрећну колону стали су векови трајања и борбе. Иако тада није тако изгледало, јасно је данас да нисмо поражени и уништени. Доказ се назирао већ у колони, у радозналим дечјим очима које су вириле испод церада, у плачу беба које су се рађале успут… Сунце је лагано растеривало

Ђурђица Драгаш: Киша суза у Олуји, кад немаш ништа, а имаш све

4. август 2026.

Kиша… Прво летњи пљусак, а онда тешка, досадна река. Kапи које продиру до коже. Увек сам волела кишу. Сећам се како сам, као тинејџерка, с великим кишобраном шетала празним улицама мог града. Мора да су комшије, смерни становници мале варошице, били убеђени да сам помало “сишла с ума”, али ја сам само уживала, удишући мирис капи које су се мешале с асфалтом, лишћем и травом. Сећам се страха, али и узбуђеног ишчекивања кад, после дуге летње суше, “беле куле” (како је моја баба звала градоносне облаке) најаве олују. Лица приљубљеног за прозор гледала сам, потпуно опчињена, како природа руши, ломи, уништава, али и даје нови живот. Радовала сам се знајући

Gordana_Dostanic.jpg

Гордана Достанић: Планско уништење српског народа на подручју Ливањског поља

30. јул 2026.

Погледаjте излагање Гордане Достанић, предсjеднице УО удружења Огњена Мариjа ливањска, на трибини „Зашто негуjемо културу заборава?” Позиваjући се и на несрпске изворе, ГорданаДостанић jе изнела низ статистичких података коjи jасно указуjу на планско уништење српског народа на подручjу Ливањског поља. Наводећи страдања Ливањских Срба, осврћући се на злогласне Челебиће, она jе истакла политички проблем коjи jе сасекао ширење истине.  «Политички естаблишмент тог времена jе зарад братства и jединства српске жртве натерао да ћуте, jер би се ширењем истине нарушила идеологиjа заjедничке државе. Тако jе жртва живела поред своjих џелата осуђена и на тишину. Дочекали смо да друга страна пласира своjу причу и да нас временом натера да постанемо жртва сопственог ћутања. Зато сматрам да jе

Цвијета Радић: ЗАШТО О ТОМЕ?

29. јул 2026.

Ево ми јула! О чему ћу ја, него о њима у јулу! О нама, уствари. Питају ме неки: зашто само о томе? Граби се увелико кроз девету деценију од тада, а ја још једнако о томе. А о коме ћу? О чему, ако не о оној давној среди што ми је ожиљак утиснула на биографију. Немам шта о понедељку пре те среде. Дан као сваки други. Обичан дан. Сигурно су, тога дана, оштрили српове да зрелом житу стабљику пресеку. У жуљевите руке су косе узимали да први откос благословом закосе. Стожине у земљу пободене чекале су да се око њих сено у пластовима уздигне. Дан, ко дан. Обичан, тежачки. Журили

Ђурђица Драгаш: КОЛО

20. јул 2026.

У спомен на српску децу коју су усташе зверски побиле у шуми Машвини на Кордуну 1942. године, а потом их полегле на траву, у круг, у стравично “дечје мртво коло”. КОЛО У колу сам ти мајко остала,небу се предала.И Јована сам за руку држала…док нам руке не одсекоше. У колу сам се с душом растала.Пустила је да одлети.Однео је лептир к теби,к селу нашем, под облаке. Одсече ми крвник кике,плаве попут жита зрелог.Прогута их трава дивља,да израсту, да причају.Плетенице, чаробнице. У колу сам, мајо моја.У колу што се к небу вије.Не боли ме више ништа,осим руке Јовановешто у мојој завек оста. Више: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Оливера Шекуларац: “Пјесма”

18. јул 2026.

Ето, мајко кад не можеш ти својима, дођоше они теби… Питам се,А не умем сама… Како да не погрешим,И како да се не огрешим.Како речима, сузама изјаданим, окупаним…Да претке несахрањене из јама дочекам..? Питам се и питам вас,Знате ли можда како се сузе заустављају, па да се прогледа и сагледа,Да се испоштује, захвали,А не зарида кад вам Јадовно у госте долази… Да л’ белу кошуљу или црни рубац, вечни бакин лички да повезем..?Па би и она заридала,“Ето, мајко кад не можеш ти својима, дођоше они теби…” У земљу лала и ветрењача, што предачке врлети замени. Где сам то ја и ко ми у госте стиже, има ли ишта светије и

Gordana_Dostanic.jpg

За помен жртвама или Огњена Марија 1941. године

14. јул 2026.

Пролазе децениjе и полако односе сведоке и документа. Неке jаме и стратишта су остала неотворена, а жртве без свеће и опела. Пише: Гордана Достанић У лето 1941. године у крашким jамама Динаре, Голиjе, Старетине, Тушнице, Камешнице, у челебићкоj школи, ливади Трновац, шуми Копривници, Купрешким вратима, Боровоj глави, Занесовићима, Кожварици и другим безименим стратиштима живот jе насилно и на наjстрашниjе начине одузет Србима са подручjа Ливна због њихове националности и православне вере. Више од 1600 жена, деце, стaраца, мушкараца нестало jе у пар jулских дана, уочи и на дан Свете Великомученице Марине – Огњене Мариjе. Отргнути од своjих дневних послова, истерани из своjих домова издисали су под ножем крвника коjи ниjе

РАСПОЛУЋЕНА ДИНАРОМ

13. јул 2026.

Динара по средини мене. Располутила ме. Располућена сам Динаром. Ја са два њена лица. Камен и шума. Румена руја и Сунцем сасушена танка трава. Једно ми лице босанско, друго личко, подвелебитско. Које је лице више моје и чија сам више ја? Ја личка и босанска кћи. Чија сам више? Пише: Цвијета Радић Под Динаром се поље пружило. Зеленило жутим класом пресечено огледа се у плаветнилу од лаких крила плавих птица понад Троглава. А у том пољу моји. Као на стражи вечној под мрамором на обе стране поља. Нема нам кућа да у њима ватра запламти, нема ни овце да заблеји, ни пса да залаје, ни коња да зарже… Ако! Али

Ђурђица Драгаш: Ниџо, Велебит те памти, сигурна сам

9. јул 2026.

Драги Ниџо, била сам ти скоро у Смиљану. Било је плаво небо, без облачка. Онако прозрачно и широко како само личко може да буде. Сећаш се сигурно тог неба… сви га са собом по свету носимо. Косила се трава и таласало жито. Мирисало је баш онако како памтиш. Знаш кад личка земља дише…. Зеленио се Велебит плавичасто. Тежак и моћан. Савршен и страшан. Велебит којег у крви и костима носимо, планина што нарасте и отежа од крви наше и костију по утроби његовој расутих. Памти старина све наше тајне, памти и ћути. Како ли је њему Ниџо мој?! Боле ли га ране наше ил’ му живот и смрт дођу на

Гордана Достанић: А сада ја теби о Врепцу

9. јул 2026.

Ко ли ће, после мене, сем Лике, памтити Вребац? Онај из мамине давне, сетне приче у којој још једино постоји.         Увек си ми причала о Лици, Врепцу, свом детињству, зорама које су пуне росе кад кренеш за овцама, вечерима уз ватру на огњишту. Све си памтила: људе, њихове надимке, шаљиве стихове, догађаје… Волела си сваки тај прошли дан, ма шта да је носио. А носио је лепоту детињства, личке свеже ноћи и распеване птице, носио је ледене зиме, и страхоте рата, скривање у планини, шуми, носио је и непребољену погибију брата негде далеко од Врепца… После сам се и ја сећала тих твојих сећања и неких мојих које сам пабирчила

 Под оним плаветнилом

8. јул 2026.

Јован мој уснио је под плаветнилом Динаре. Уснио без успаванке и тихе речи материне којом се миран сан дозива. Коју му је последњу реч матер изговорила да му буде испраћајна и да на њој уплови у свој дубоки сан? Мој Јован! Мој стриц Јован. Мој ћић од четири дана. Пише: Цвијета Радић Да. Био је четири дана стар кад је убијен матери у наручју. Мора да јој је био у наручју. Несретна Аница, кога је од своје деце тог часа грлила? Њих троје, а две руке. Две руке, а једно срце материно које се не може поцепати на троје. Свакоме цело припада и свакоме се цело даје. Тако је Бог

Цвијета Радић: ЈУЛИ

6. јул 2026.

Још један јули у Ливањском пољу окупан памћењем и огрејан топлином пламена свеће. Још један јули огрејан Сунцем и милован плавим небом Ливањског поља. Још један јули са топлим зраком и песмом зрикаваца. Ни један јули без сећања! Није то сећање на зрело жито, ни траву у откосу и пласту, ни шум зеленог листа кукуруза… Није то сећање на песму косаца, на звук клепања косе и девојачки кикот под хладом букве док простире на белој марами ручак… Није то сећање на ледену воду у букари, ни на летњу ноћ кад спаваш на сену да ти тело отпочине под хладом месечине… То је оно тешко, тужно сећање рањеног сина и унука

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

ПРЕТРАГА

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

ПРЕТРАГА