Цвијета Радић Архиве - Јадовно 1941.

Године њихове и моје

30. новембар 2025.

Њихове године теку без њих, а моје са мном. Пише: Цвијета Радић Бројне прођоше. Њихове године одавно теку без њих. Све их је пресекао исти дан. Јованов четврти. Четврти му био од рођења. Нису му се имали кад дани преметнути у године. Као ни Милану. Он једва месец саставио. Први. Од тог дана, четвртог Јовановог и тек навршеног првог месеца Милановог, свима им се броје само године без њих. Сви нанизали једнак број. По томе су вршњаци. Моје године се још броје самном од оне прве кад свет плачом поздравих. Тада су се среле наше године и од тада теку заједно. Загрљене. Спојио их праотац наш коме имена нико не

Цвијета Радић: ЗАШТО О ТОМЕ?

29. јул 2025.

Ево ми јула! О чему ћу ја, него о њима у јулу! О нама, уствари. Питају ме неки: зашто само о томе? Граби се увелико кроз девету деценију од тада, а ја још једнако о томе. А о коме ћу? О чему, ако не о оној давној среди што ми је ожиљак утиснула на биографију. Немам шта о понедељку пре те среде. Дан као сваки други. Обичан дан. Сигурно су, тога дана, оштрили српове да зрелом житу стабљику пресеку. У жуљевите руке су косе узимали да први откос благословом закосе. Стожине у земљу пободене чекале су да се око њих сено у пластовима уздигне. Дан, ко дан. Обичан, тежачки. Журили

УОЧИ ОГЊЕНЕ МАРИЈЕ

24. јул 2025.

То су ти дани када су их у колони повели, када деци нису дали ни кап воде, када су жене унезверено стезале децу, једно у наручју друго за руку… То су ти дани када су, никоме криви, живи летели на дно дубоких крашких јама. То су ти дани када су Срби нестајали, одлазили заједно у вечност. Пише: Цвијета Радић То су ти дани када ти врелина ваздуха улази у груди, а сунце сиђе до самог темена. То су ти дани када се радујеш зрелом житу и зрелој трави и гледаш у небо хоће ли се умилостивити земљи топлом капи кише… Не, не. То су ти дани када су они стезали

РАСПОЛУЋЕНА ДИНАРОМ

7. јул 2025.

Динара по средини мене. Располутила ме. Располућена сам Динаром. Ја са два њена лица. Камен и шума. Румена руја и Сунцем сасушена танка трава. Једно ми лице босанско, друго личко, подвелебитско. Које је лице више моје и чија сам више ја? Ја личка и босанска кћи. Чија сам више? Пише: Цвијета Радић Под Динаром се поље пружило. Зеленило жутим класом пресечено огледа се у плаветнилу од лаких крила плавих птица понад Троглава. А у том пољу моји. Као на стражи вечној под мрамором на обе стране поља. Нема нам кућа да у њима ватра запламти, нема ни овце да заблеји, ни пса да залаје, ни коња да зарже… Ако! Али

Цвијета Радић: ЈУЛИ

6. јул 2025.

Још један јули у Ливањском пољу окупан памћењем и огрејан топлином пламена свеће. Још један јули огрејан Сунцем и милован плавим небом Ливањског поља. Још један јули са топлим зраком и песмом зрикаваца. Ни један јули без сећања! Није то сећање на зрело жито, ни траву у откосу и пласту, ни шум зеленог листа кукуруза… Није то сећање на песму косаца, на звук клепања косе и девојачки кикот под хладом букве док простире на белој марами ручак… Није то сећање на ледену воду у букари, ни на летњу ноћ кад спаваш на сену да ти тело отпочине под хладом месечине… То је оно тешко, тужно сећање рањеног сина и унука

Неизмишљена прича о њој

14. март 2025.

Сањала сам је ноћас. Онакву какву је не памтим. Каква је можда била некада давно, бар деценију и по пре мог рођења. Насмејана, а црне очи играју, гологлава, са пуштеном плетеницом преко леђа. Нигде њене црне мараме… Гледа ме и не говори. Само се смеје и маше, а као да лебди изнад поља. Да ли њеног, Ливањског, или нашег сремачког? Биће да је Ливањско. Биће да је отишла тамо на бесмртним крилима, да настави у вечности са онима које су јој узели на земљи. Како се таква бол може издржати? Где се скрива та снага којом твоје тело и душа поднесу толики губитак? Мужа, свекрве, браће, девера, сестара, снаха, синоваца,

ЦИПЕЛИЦЕ

10. март 2025.

– О, Мирко, очи моје, потерајде то ја’ње у појату и дођидер баби да се спремимо за пут… Потеци, по’итај, немамо васдуги дан прид собом. Немој да те јопе морам дозивати… – дозивала је Сава свог унука који се играо са јагњетом. Мирко није напунио ни четврту годину. Мати га је, пре осам дана, довела ту код својих док се не рашчисти гужва тамо у њиховој кући, у селу преко поља. Кућа им се за два дана напунила рођацима. Стисли се сви под један кров. Избегли они, ти рођаци, пред ратном несрећом, да склоне главу за прво време док не виде сви заједно како ће ко и где даље живети,

СУСРЕТ СА ПРЕЦИМА

27. фебруар 2025.

Срце ми удара под грлом. Тамо доле, тамо су моји посејани и пожњевени. И ја сам тамо давно посејана.. Пише: Цвијета Радић Не чују се више звуци дана који већ сасвим измрвљен тоне у топли мир ноћи. Тишину ретко пререже шкљоцање кључа, тек да осујети повратак неког одоцнелог станара. И ноћас се, по ко зна који пут, ушуњавам и удобно смештам у замишљену мутну слику у раму без јасног облика и димензија. Магловити планински предео пресечен широком равницом и куће ушушкане у сенке густих крошњи дрвећа које памти дуже од најстаријих укућана. Људи нејасних црта лица приказују се обрисма стаса и одеће по којој препознајем само њихов пол… Ноћима тако,

Цвијета Радић: ТАКО И КОД МОЈИХ ПРЕКО

10. фебруар 2025.

Никоме нису дуговали, никоме отели, никоме зло помислили. У собу се завукла топлина угашеног летњег дана, а споља је долазио благи мирис зове. Разливала се слаба светлост петролејке и осветљавала само круг око стола поцрнелог од времена и употребе. Очисти са њега Аница свако вече мрве од хлеба или курузе, опере мрљу од млека што га деца пролију или траг од масти који остаје од сечења каиша сланине. Ипак, на столу опстају жилави трагови употребе и наталожена тамна нијанса времена. У вечерњој тмини која је најгушћа у угловима собе црнио се гвоздени шпорет у коме ватра више није тињала, а на креветима испуњеним сламом и прекривеним поњавама леже Митрови покривени

Тројице у Врбици

23. јун 2024.

Од тог огњеног, крвавог лета нема ко да ме дочека радошћу, загрљајем и сјајем ока испод мараме. Пиш: Цвијета Радић Да није било оне огњене среде, оне давне, крваве године, за Тројице би се и моји окупили на оној страни поља која се завлачи под листопаде Голије. Дошли би Владини унуци, Рајкови, Драгињини, Марини, Милојкови… Можда би нас Јово чекао на прагу, ослоњен на штап, шкиљећег, старачког погледа упртог у мутну даљину из које долази звук наших аутомобила. И, како је ред и обичај, гоњени чежњом сродничком, љубили би се и грлили са танком влагом у очима и устрепталим срцем. Утркивали би се ко ће пре доћи до речи, постављали

ЉУБА

30. март 2024.

Да ли је овај сунчани дан наш крај? Ова свјетлост и плаво небо над нама да ли ће заувек сјати над нашим почивалиштем? Бескрај и крај, коначност и вјечност, смрт и бесмртност, све је слило у једну тачку и стало у овај тренутак. Да ли се човак зато роди, зато мучи, зато погури под теретом сваке невоље – зато да у једном љетњем дану сагледа крај свега – крај муке и крај љепоте? Мука за мрву крува и љепоту рађања, љепота у оку и осмијеху и онда крај са питањем куда све одлази. Крај у сриједу! Можда је тако писано. Ја сам мислила да нијесам ни на средини живота, а

ЗА ПОКРОВ И ТРОЈИЦЕ

14. октобар 2023.

Уместо нас стотину данас сам овде само ја, као неки изабрани представник нас малобројних и читаве војске нерођених и оних бројних што силом посташе бивши пре редовног божијег позива. Пише: Цвијета Радић Касна, сунчана, јесен и један диван дан у њој. Поље широко, шарено, стиснуто између Динаре и Голије, протегнуто у дужину као да тежи да дохвати бескрај и собом преспоји север и југ. Све боје са сликареве палете утиснуте су у гране дрвећа. Динара као да пламти под црвенилом које разбијају језичци жутих листова. Извирује само голишави Троглав да све надвиси својим голим, каменим стасом. Моја два села су са две стране поља. Једно, као птица крилом, обгрлила

КОЛОНА

23. фебруар 2021.

Без срама и душе убијали су кошијску децу која су крај њих расла. Целу лијепу су прекрили српским телима. Био је то прави помор. Био је то Покољ! Пише: Цвијета Радић Колона жена и деце на прашњавом путу. Жагор и плач, у очима страх. Гурају их, вичу, псују… Видим себе у колини. Себе дете, себе мајку, себе жену, себе уплашену и немоћну. Видим и све своје. Ено бабе Јоке. Не може бити, она је у колони за Трновац. Ено Марка. Како он овде, кад је отеран на Пролог? Ено Госпаве. Зар она није отерана на Динару? Откуд сада они овде и откуд ја у колони из Поткозарја? Откуд ја у