Оливера Шекуларац Архиве - Јадовно 1941.

Почетна » Колумнисти » Оливера Шекуларац

Оливера Шекуларац: Ми, несабрани

19. новембар 2025.

Kо то пребројава претке јасеновачке, јадовничке, или оне који име по јамама и логорима не добише, оне само Богу знане? Да ли их броје по лобањама, ил’ по душама? Глава мог деде, од 45 година, једва се држала уз тело… Ја је још увек придржавам. Шта се то броји, да л’ сузе, јауци, врисци, уздаси, оченаши или Богу призиви? Јесу ли дечија срца на броју, ил’ очи извађене? Kакви се рачуни своде? Је л’ које је класе земља са највише проливене крви, ил’ небо са толиким душама? Да се можда неко није сетио да израчуна да су нам земља, јаме, реке свете, јер су најдрагоценијим освештане? Да л’ то неко

Оливера Шекуларац: „Пјесма“

17. јул 2025.

Ето, мајко кад не можеш ти својима, дођоше они теби… Питам се,А не умем сама… Како да не погрешим,И како да се не огрешим.Како речима, сузама изјаданим, окупаним…Да претке несахрањене из јама дочекам..? Питам се и питам вас,Знате ли можда како се сузе заустављају, па да се прогледа и сагледа,Да се испоштује, захвали,А не зарида кад вам Јадовно у госте долази… Да л’ белу кошуљу или црни рубац, вечни бакин лички да повезем..?Па би и она заридала,„Ето, мајко кад не можеш ти својима, дођоше они теби…“ У земљу лала и ветрењача, што предачке врлети замени. Где сам то ја и ко ми у госте стиже, има ли ишта светије и

Оливера Шекуларац: Е мој деда, аој Лико

4. јул 2025.

Опет сузе са прађедовских извора личких, помешане жалоснице и радоснице. То су оне дубоке кад понорнице наше избију, оном бистрином јасноћом.. па те боле вечне старе ране, жедан поред свих извора, срећан јер те дотакну људи.. научила сам од детињства да живим са мојом баком виртуелно, дању у равници – ноћу у Лици. Мени је то нормално, ноћу ме својом причом нашој кући води, ту је кућу купио мој деда када се са њом оженио, била започета, он је завршио.. нисам срела жену мудрију, нити такву која је тако поштивала свога мужа и живог и мртвог.. нема деде а има га увек, нема куће а имали смо је, нема дедовине,

Оливера Шекуларац: Само се обелели врхови Велебита сећају шта су све видели

12. март 2025.

О овом истинитом догађају није снимљен филм, одиграна позоришна представа, није ово прича за игроказ. Ја записах, а прочитаће неки фини људи и сетити се да је за дела потребна вера. Једна сјајна дама, коју наравно чудним путем упознах у бањи Јунаковић, даром ми одговори на моју пажњу. Дар, као и она није обичан, Шербеџијин концерт у Новом Саду, а ту је и оно битније: „Водим те да упознаш моју мајку…“. Никад не трагам, људи који имају додир са мојим прецима и крајем сами ми дођу. Има ко све већ уређује, то душа препозна. Одлазимо Љиљана и ја код њене непокретне мајке Милице Љутице. А те очи, то достојанство једне

Оливера Шекуларац: Ко воли истину, све воли

6. март 2025.

Мојим прецима је вечност дана. Убили сте њих, убили огњишта, ал’ Васкрс не бива без рана. Дочека ме јутрос дренов цвет, На северу земље лала Оте се суза прађедовска заувек. Зна и она да дрен није само дрво, да дрен није само цвет. Кажи сузо, зашто сама падаш, Ко још плаче на цветање рано? Онај ком је преклан свет, Ко не памти родну кућу, Ни изнад ње птице лет. Не плачем то ја од туге, Мојим прецима је вечност дана. Убили сте њих, убили огњишта, Ал’ васкрс не бива без рана. Када вам понекад страх дође, Коме се помолите Ви, Којима је (одувек) прадедовски занат био србосјек. И не пишем