arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

Милан Ружић: Сценарио за хрватски (х)историјски еп

Видим да јавни сервис Хрватске почиње све више да делује као јавна кућа тако што подмеће информације које немају везе са истином, а људи из Хрватске плаћају претплату да буду њима задовољени. Овога пута тамо је изречено да је парола „Трећину покрстити, трећину побити, а трећину протерати“ српска мозгарија. Испаде да је Миле Будак био светац који никада ништа лоше није учинио. Кад смо већ код разних будака, Антун Врдољак је човек у чијем филму „Тито“ се ова тврдња промовише. У том филму је све некако хрватски – ревизија историје, прање биографије, „раскринкавање“ Тита и Драже (као да су ова двојица били у сталним договорима), покушај прављења маркетиншки успешног филма,

Милан Ружић

Милан Ружић: Шта да ради народ који данас напредује само у заостајању

Шта да ради народ који данас напредује само у заостајању? Шта да чинимо кад имамо више стена него Сизифа Милан Ружић (Фото: Искра) Говорити о нечему што је старо пола миленијума у неколико минута је тешко, али кажу да су људи који се речима служе нешто боље од других управо подвижници који би требало да успеју у овоме и који су тих неколико минута, а кроз њих и векова, достојни. Моје је да покушам. У години када славимо 800 година аутокефалности Српске православне цркве, када обележавамо 15 година од погрома на Косову и Метохији, црквене порте су једина места на којима треба говорити. Горажданска штампарија је јединац петвековља овог краја.

Милан Ружић

Милан Ружић: Писмо ономе што је од нас остало

Није ово написано због мене, тебе, њих, ових и оних – ово пишем због нас или барем због онога што је од нас остало Милан Ружић (Извор: Искра) Са кишом су ових дана падале и неке тешке речи које се тичу стања у Србији. Из потопљених улица изронили су проблеми и сакривено смеће. Депоније су се разлетеле около, а травњаци и улице заронили у блато. И нема више ни смисла говорити како је све у Србији добро, како напредујемо, како смо у „златном добу“, јер не би требало више да се лажемо. Дошли смо до тачке у којој се сабрало све оно чега смо се плашили толике деценије. Школство смо

Милан Ружић: Филипу Давиду, одговор

Писац, барем га тако ословљавају, Филип Давид, изјавио је да Косово није Србија, нити ће икада бити и како ово сви у Србији знају, али је тако нешто тешко рећи. Међутим, не видим да је њему било тешко да изјави нешто овако скандалозно, пре свега нетачно, а после свега злонамерно и идиотско. Извор: Н1 Наравно, знајући природу таквих псеудоуметника, ово не може бити ништа друго до препорука за неке нове изворе финансирања или наметање себе као фаворита неком другом жирију за неке нове књижевне награде. Нашао је за сходно да спомене и како Србија сада пропушта прилику за историјски договор са Албанцима. Али Филип Давид заборавља да се са окупаторима,

Милан Ружић: Колико ти још, свете, српске крви недостаје?

Поново покушај приказивања Срба као силоватеља. Не знам до када ћемо слушати ове приче о себи и не реаговати на њих. Можда је потребно свету написати једно овакво писмо… „Драги свете, или барем ти који се тако зовеш, белосветска злонамерна провинцијо, Шта је мој народ теби икада учинио да се овако односиш према њему? Мора ли мој народ да буде крив за све што се на овој планети дешава? Има ли народа који је мањи, а да су га више оптуживали? Постоји ли рат који је започет, а да га није започела Србија? Имаш ли икакве намере да још некога на овај начин мучиш и проглашаваш Африком, иако је Србија

Милан Ружић

Милан Ружић: Шифра векова

Сведоци смо непрестаног већања о Косову и Метохији, али настављамо да заборављамо да се за Косово никада ми нисмо ништа ни питали. Не може се у једној години разбити шифра векова, нити се може божја кућа делити и растакати како коме падне на памет. Није Косово терен на ком ми треба да одиграмо некакву одсудну утакмицу, нити је Метохија нека безвредна прћија одакле ће албанска страна навијати на утакмици коју су ових дана измислили. Нема игре око Косова и Метохије, нити има правила, пиштаљки, судија, до небеских. Много смо се заиграли у одлукама око наше колевке, као да се беба икада питала за оно где ће је спустити да заноћи,

Писмо Макса Лубурића Виктору Иванчићу писано Миланом Ружићем

Поводом текста „Pismo Milana Lukića Emiru Kusturici pisano Viktorom Ivančićem“ (Slobodna Bosna, 25. 4. 2019), преneтом и на „Стању ствари“ У једној од својих заумних олакшица које су резултирале чак и књигом, Виктор Иванчић, бивши уредник и оснивач мртворођеног „Ферал трибјуна“, овога пута је себи дозволио да напише писмо Милана Лукића Емиру Кустурици. Наравно, како се другачије пробити у окружењу које не разуме текстове Иванчића, а не разуме га, јер у њима нема ничег за разумевање, него пљунути на Емира Кустурицу? И на пљувању великог редитеља се његов поход на незаслужени медијско-материјални врх не завршава, већ он у својим, и више него очигледно злонамерним тврдњама, у уста узима и Иву Андрића, као

Милан Ружић: Српски крст

Шта ће остати иза Срба кад нас не буде, требало би да буде оно по чему бисмо морали живети. Не треба да остављамо иза свог народа оно што они који нас затиру желе да оставимо, већ оно што ће пркосити и њима и целом свету, као што је наш народ одувек пркосио. Мислим да је нас Срба рођено много више него било којих других народа, али смо скоро највише и убијани, а са тим се трендом није престало ни до дана данашњег. Замислите само када бисмо сви сишли са кочева, свукли се са бајонета, скинули се са ножева, изашли из пламена, испузили из јама, повадили меткове из кошуља, покупили главе

Милан Ружић: Моја Србија

Продали смо себе за добре паре, али је новац покупио неко други. Стално ме питају зашто се жалим на било шта и због чега приговарам кад сам се родио у земљи која је „просто таква“. Нисам се ја родио у овој земљи. Нисам се ја родио у земљи у којој задњица говори и плаћа се више од дипломе. Не верујем да је држава мог рођења она која саму себе распродаје. Не бих рекао да је моја држава она која љуби чизме које су јој до јуче притискале врат, а ни дан-данас нису од тога одустале. Моја земља није земља ријалити програма, већ тешке реалности. У мојој земљи се од части

Милан Ружић: Писмо Макса Лубурића Виктору Иванчићу

Циљ његовог текста је да забави масу и да одлетује једну или две године под канским палмама Емира Кустурице, па ће после поново напасти некога за кога помисли да преко његових леђа може да се живи, или за кога му нареде У једној од својих заумних олакшица које су резултирале чак и књигом, Виктор Иванчић, бивши уредник и оснивач мртворођеног „Ферал трибјуна“, овога пута је себи дозволио да напише писмо Милана Лукића Емиру Кустурици. Наравно, како се другачије пробити у окружењу које не разуме текстове Иванчића, а не разуме га, јер у њима нема ничег за разумевање, него пљунути на Емира Кустурицу? И на пљувању великог редитеља се његов поход

Милан Ружић: Време за заборав

Дошли смо до тренутка у својој историји у којем се све своди на заборав. Од свега чега бисмо се имали сетити и тиме се поносити, ми се једино увек сетимо да заборавимо. Заборав је од нас начинио идеалне робове и то ће нам бити максимум у овом историјском минимуму нас као народа. Да би се ово променило, максимум мора бити наш минимум. Народ чија свест грца, једино се још једним прстом држи за своју религију. Ми грцамо у подвалама, омаловажавањима, разбраћивању, раскршћавању, расрбљавању и самопорицању. Не видим ништа што би зауставило наш даљи пад, ако даље има, према дну, ако смо већ морал и поштење прележали као што деца прележе

Милан Ружић: Минут за Добрицу

Јуче нас је напустио Добрица Ерић. На тај дан занемела је српска поезија, Шумадија се обукла у црнину, а Србија је плакала за једним од својих највећих синова. Међутим, кад кажем Србија, не мислим на народ, већ на државу. Што се тиче нас који смо на овом свету остали и после Добричиног одласка, ми нисмо вредни ни пет пара, нити једног јединог слова из Добричиних стихова, а камоли толиких песама које нам је оставио и које није могао понети у гроб. Ми смо од њега наследили себе, а шта је он добио од нас? Добио је бедни минут на националним телевизијама. Доделили смо му мрве своје пажње и захвалности. Нису

Милан Ружић: Људи и нељуди

Ја, Америко, на дан када се навршава двадесет година од дана када си ти децу мог народа почела убијати, твојој деци не желим смрт, већ живот Навршило се двадесет година откако су утихнуле сирене, али јецаји мог народа су и даље живи као да су наши најдражи убијени јуче. Данас, после двадесет година патње за онима којих више нема, они који су их у гроб отерали, сматрају се нашим најбољим пријатељима и узети су за највише саветнике народа који су затирали. Држава, или државе, која је себе установила кољући и пуцајући на домородачки народ данас више не коље и не пуца, већ бомбардује, јер је за клање и пуцање ипак

Милан Ружић: Срби постају народ без државе

Ми Срби полако постајемо народ без државе. Иза нас и наших ставова не стоји држава, већ нама у леђа дувају промаје којекаквих страна света у политичком и сваком другом смислу. Нема Србина који ће изаћи пред своје сународнике и искрено рећи шта мисли, а да после изговореног не буде назван лажовом. Постоји земља у којој се реч увек и искључиво даје онима који ништа не знају, док наши интелектуалци, а има их још увек, беже и од своје сенке подучени искуством својих претходника који су проговарали, али их више нема или их има, али их нико одавно није видео. Овде се умни људи изгледа поистовећују са умњацима, па јавност мисли

Милан Ружић: Идеали

У Загребу је, као што је било и очекивано, подигнут споменик Фрању Туђману. Не би овај потез никога чудио да се она која представља Хрватску није распричала онако како јесте, па навела да је Туђман хтео да оствари „идеал људских права“! Не знам од када је „идеал људских права“ нешто што се везује за човека који их је целог свог политичког живота само кршио. Испада да је право сваког човека, тачније сваког Србина, по Туђману, да буде протеран, силован и убијен. Зашто ова „права“ није примењивао на Хрватима ако су она права свих људи? Говоримо о „историчару“ који је више пута оптужен за плагирање радова. Колинда Грабар Китаровић је додала

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Колона

Пробудила сам се испод тракторске приколице, прљава и уморна, још мокра од

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.