Зоран Ерцег рекао да као грађанин Хрватске има право да искаже свој став према било којој политичкој опцији па тако и према некадашњем председнику Хрватске. Ратни ветеран из Сплита, Зоран Ерцег, који је претучен на скупу поводом откривања споменика, Фрањи Туђману, због повика да је први председник Хрватске злочинац, каже да као неко ко се борио у рату није могао да дозволи да се особи која је толико зла нанела хрватском народу подиже споменик, да се глорификује његов лик и дело и његово политичко наслеђе. Ерцег је за регионалну Н1 тв рекао да је иза Туђмана остало пуно несреће, мртвих, јако пуно злочина које је, како каже, он директно или

На фасади зграде задарског већа месног одбора освануо је графит „Уби Србина“, који је један Задранин преправио, додавши слово „љ“, па је графит претворен у „Љуби Србина“. ЗАГРЕБ – На фасади зграде задарског већа месног одбора освануо је графит „Уби Србина“, који је један Задранин преправио, додавши слово „љ“, па је графит претворен у „Љуби Србина“. „Не трпим говор мржње и зато сам синоћ исправио графит. Пуно је лепше гледати поруке љубави, него поруке мржње или како би то Задрани рекли – моса бављу“, написао је Задранин Јуре Зубчић поред фотографије ксенофобног графита који је поправио, преноси хрватски портал Index.hr. Портал наводи да је „нимало маштовит, али и неписмен“, графит

Муке београдске породице која живи у дворишту цркве. Уговор о коришћењу објекта имају чак од 1955. ДРУЖБА сестара милосрдница из Загреба тужила је Бранка Мирковића, његову жену и малолетног сина, тражећи да се иселе из куће у којој је Бранко рођен и живи целог живота. Кућа се налази у дворишту Цркве Светог Антуна, на београдској Звездари. – Мој отац Жељко уселио се у ову кућу од блата, која је тада имала 34 квадрата, још 1948. Дошао је из Славонског Брода и служио је у цркви. Први уговор о коришћењу стана је из 1955, мада се очево име појављује на списку станара још 1948. – каже Мирковић. Према папирима до којих

На основу свих књига које сам прочитао, а није их мало, знам само једну ствар: кроз историју смо имали само једног савезника, а то је Русија. И не због тога што смо браћа него, између осталог, и што је то био њихов интерес. Емир Кустурица у разговору за „Блиц“ на Мећавнику, направљен на Дан републике, јубилеј претпоследње од свих почивших Југославија, прича о некадашњем стању у бившој држави, Слободану Милошевића, односима Србије са Русијом. “ …скрати језик, могу те чути“. Дан републике! Нисам о томе размишљао, али сам један од оних који су до краја славили тај дан. Сјећам се, једном сам га прославио са неколико другова – један од њих

Момци српски из Старе Србије, Македоније и Зете неће јунаштвом изостајати иза браће из Шумадије и Црне Горе. Актуелна црногорска власт дичи се признањем лажне државе Косово* и поручује како је отимање јужне српске покрајине „завршена ствар“, што је у потпуној супротности са политиком и ставовима које је имала краљевина Црна Гора. Тако је краљ Никола више пута истицао улогу Црне Горе у ослобађању, како је наводио, Старе Србије. Преносимо одломак говора краља Николе, у Скупштини Црне Горе на Цетињ, након побједа у Балканском рату и ослобођења Косова и Метохије од турске окупације: „Бог је подарио напаћеној српској души слогу и слободу за којом је толико вјекова вапила. Црна Гора и Србија

Прича о Владети Милићевићу, важном обавештајцу прве Југославије. РАНИ преподневни сати на јужној железничкој станици „Зид баноф“ у Бечу, 14. јануара 1929. године. Најављен је долазак воза из Загреба. Двојица господина у реденготима који неодољиво подсећају на огртаче виших официра бивше Аустроугарске војске погледима траже спаваћа кола. Први је Стјепан барон Саркотић од Ловћена, хабзбуршки генерал-пуковник, а други, млађи по чину, Иван фон Перчевић, потпуковник. Обојица су остала упамћена по страховитим злочинима над српским живљем у Првом светском рату. Са нестрпљењем очекују свог истомишљеника, Анту Павелића, који је шестог дана по увођењу диктатуре краља Александра Карађорђевића одлучио да бежи из земље. На сусрету бивших бечких часника, са човеком који ће

Књижевници величају „хероја над херојима” и „кормилара нације”. Политичари пореде оно што је он урадио са делима Бизмарка и Черчила. Сликари га сликају како као Бог силази с неба испред светог хоризонта. Безбројни уметници величају га на безбројним прославама: на Дан оружаних снага, на Дан домовинског рата, на Дан палих хероја, на Дан победе, увек постоји неки повод да се изрази захвалност „великом сину хрватског народа”. Истина, неки су ти датуми прослава сада уједињени, али Фрањо Туђман, бивши комуниста и генерал ЈНА, први председник Републике Хрватске изван Југославије, шеф партије ХДЗ, врховни командант хрватске војске, некадашњи председник „Партизана”, почасни председник свих могућих фондација и удружења и даље је отац свих

Од подручја на којима су Хрвати у већини Италији су припали ”само” Истра, Задар те кварнерски отоци, Ластово и Палагружа. Да није створена Југославија, реално је претпоставити да би од хипотетичке самосталне Хрватске Италија отела знатно више, вјероватно цијело Хрватско приморје и Далмацију (а и Србија би узела оно што је сматрала да је њен дио) Дана 1. децембра, у суботу, било је тачно сто година откако је настала прва југословенска држава – испрва службено Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а колоквијално прва (монархистичка, карађорђевићевска) Југославија. Данас, више од четврт вијека откако је нестала и друга (социјалистичка, Титова) Југославија, наоружани нак­надном памећу, али и даље емотивно одређени према тој држави

По­во­дом од­лу­ке да се по­диг­не спо­ме­ник кра­ље­ви­ма Пе­тру и Алек­сан­дру Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћу же­лим да из­не­сем сво­је ми­шље­ње. Сма­трам да спо­ме­ни­ку ни­је ме­сто из­ме­ђу два дво­ра, из про­стог раз­ло­га што су ту уби­је­ни и ма­са­кри­ра­ни краљ Алек­сан­дар и кра­љи­ца Дра­га Обре­но­вић. На жа­лост, ме­сто где се то до­го­ди­ло ни­чим ни­је обе­ле­же­но, а тре­ба­ло би. Мо­жда би њи­ма тре­ба­ло по­ди­ћи спо­ме­ник. Та­ко­ђе би би­ло до­бро да се бо­ље обе­ле­жи и ме­сто на ко­јем је уби­јен кнез Ми­хај­ло. Ми­слим да 90 од­сто Бе­о­гра­ђа­на не зна где су са­хра­ње­ни кнез Ми­лош, Ми­хај­ло и дру­ги Обре­но­ви­ћи. Аутор: Бран­ко Ви­до­вић, Бе­о­град Извор: Политика Везане вијести: Предата иницијатива за подизање споменика краљу Петру I и краљу Александру I Карађорђевићу

Отворена изложба у згради Магистрата, одакле су кретале српске команде у револуционарним годинама 1848-1849. Панчево – „Пролеће народа” – револуционарна 1848–1849. година захватила је средином 19. века читаву Европе, а посебно одјекнула на територији коју је обухватао део Краљевине Угарске. Срби су се придружили револуцији тражећи једнакост и своје место под сунцем, равноправност да исповедају своју веру и негују своју културу, а Панчево било центар војних операција српског покрета. У згради некада Магистрата, седишта Окружног одбора одакле су кретале све команде, уприличена је поводом 170 година револуције, Мајске скупштине и првог помињања Српске Војводине као политичко-територијална јединице, изузетна поставка оригиналних докумената, уметничких радова, слика… „Панчево у Револуцији 1848–1849.” заједнички су приредили

Извештај Унмика о „Жутој кући“ имамо у архиви Радне групе, а имао га је и Дик Марти, као и Карла дел Понте када је писала своју књигу. Значи, он јесте био заташкаван својевремено, али смо успели да дођемо до тога, открива за Спутњик Милован Дрецун, председник Одбора за КиМ Скупштине Србије. Копија поверљивог извештаја Унмикове канцеларије за нестала лица од 18. јуна 2004. године, који је објавио медијски центар „Руски експрес“, а из ког произилази да је екипа Унмикових истражитеља и форензичара била на лицу места у „Жутој кући“ у околини Буреља на северу Албаније и тамо прикупила одређене доказе важне за даљу истрагу трговине људским органима Срба са Косова и Метохије у периоду од 1998. до 2001. године, није непознат српским

Док се ових да­на за­тр­па­ним исто­риј­ским го­ди­шњи­ца­ма тра­жи и од­го­вор на пи­та­ње шта нас је то сна­шло у по­след­њих сто го­ди­на, стал­но сам под ути­ском да ана­ли­ти­ча­ри пре­ви­ђа­ју чи­ње­ни­цу да су у том пе­ри­о­ду бал­кан­ски на­ро­ди про­ла­зи­ли кроз ево­лу­циј­ски про­цес кроз ко­ји су не­ки европ­ски на­ро­ди про­шли пре нас. Ако по­ђе­мо од ево­лу­циј­ске те­о­ри­је о на­шој вр­сти, ко­ли­ко се се­ћам, по­чи­ња­ла је са гру­пом зва­ном хор­да, на­ста­вља­ла пле­ме­ном па др­жа­вом, да би се да­нас на­ста­ви­ло пре­ко ЕУ (не­ком за­јед­ни­цом др­жа­ва). Уз то би тре­ба­ло до­да­ти и Ду­чи­ће­ву де­фи­ни­ци­ју отаџ­би­не „да она ни­је ни тло ни ва­здух, већ дух на­ро­да”, као и вла­да­ју­ћу па­ра­диг­му свих на­ро­да све­та (као не­ки вид ко­лек­тив­не

Најбоље рјешење за БиХ би било да она буде подијељена и да се процес распада Југославије не заустави вјештачки на арбитрарном нивоу мини Југославије каква је БиХ данас. Сматра ово доктор историјских наука и публициста Срђа Трифковић, наводећи да у арбитрарно зацртаним границама нема ничег недодирљивог, а ни толико светог да се оне не би могле мијењати. – БиХ је вештачка творевина коју на апаратима за живот одржавају поједине западне силе. И такво стање није нормално. Зато сам мишљења да свако треба да иде својим путем. Путем којим жели. Република Српска својим. Кантони са хрватском већином својим, а, наравно, и Бошњаци. То је једино решење. Јер, тамо где то није