Карловац, Кордун и Банија – Књига Јадовно 1.

Хапшења Срба и Јевреја у Карловцу, те Срба на Кордуну и Банији, такође су почела у априлу 1941.

Међу првим Србима у Карловцу, 16. априла су ухапшени професор и катихета Милан Радека, Михајло Медаковић, Димитрије Димић, Божидар Дозет, трговац, Јанко Михајловић, трговац, Милош Улемек, трговац, Стеван Дракулић, Милан Козомарић, трговац, Андрија Новаковић, Душан Докмановић и Михајло Затезало, жељезничари, Ђорђе Пајић, гостионичар, Петар Каран, Ђуро Грудић, Миле Цревар, Вујо Воркапић, Андрија Воркапић, Душан Маројевић, Ђуро Шарић, Урош Петровић, Ђуро Петровић и други. Већ крајем априла и почетком маја, ухапшено је више Срба и Јевреја. Међу њима су били и познати професори Марко и Перо Сабљић, др Никола Бадовинац и инжењер Иван Голдштајн. Неки од њих, као обућар Димитрије Димић и Михајло Медаковић, били су пуштени, док су ухапшеници из затвора Окружног суда, Котарског суда или полиције већ 26. априла отпремљени посебним вагоном у Загреб и затворени у ћелије полицијског затвора у Петрињској улици. Неки од карловачких Срба и Јевреја су отпремљени у логор Керестинец код Загреба, други су 6. јуна одведени у Даницу код Копривнице, а професор Марко Сабљић и још неколицина су директно из Загреба отпремљени у логор Јадовно.

Мимо хапшења и отпремања у логор, усташе су уочи Ђурђевдана, 6. маја 1941, у Карловцу ухапсили вођу самосталних демократа, познатог поборника хрватско-српског заједништва, адвоката Милана Вујичића, и капетана Југословенске војске Гојка Јањанина, сина познатог карловачког професора Михајла, и након мучења их звјерски убили крај села Речице код Карловца.

Од 6. до 9. маја, усташе су похватали више од 600 Срба с подручја Вељуна и његових заселака, на Кордуну, мушкараца старих од 16 до 60 година, и у Хрватском Благају ножевима усмртили њих 530. У јеку највећег транспортовања Срба из других крајева жељезницом кроз Карловац, према Велебиту, 19-22. јула, усташе су у Карловцу похватали 60 Срба и 30 Јевреја неке у становима, неке на улицама, неке и на повратку с купања на Корани, и одмах их одвели на жељезничку станицу, утоварили у сточне вагоне и отпремили у Јадовно.

Срби и Јевреји су из Карловца транспортовани у логор Јадовно и 28. јула. Тада је ухапшен и Хрват Иван Кризманић и отпремљен у Госпић, али је по ликвидацији логора Јадовно одвезен у логор Јастербарско, затим у Јасеновац, па Стару Градишку, гдје је од исцрпљености умро 11. јуна 1942. године.

Један од браће Балашан, који је био пратилац карловачких Срба и Јевреја у логор Јадовно, по повратку у Карловац је са ужасом причао шта усташе раде с похватаним људима. Питајући госпићке усташе шта су наумили с толиким похапшеницима, добио је одговор да ће сви у Велебиту „гнојити букве“. Вијести које су допирале од усташа или појединца који су на разне начине били пуштени из затвора или логора брзо су се шириле градом и његовом околицом. У Карловцу је, с радошћу се може казати, велики број грађана био против злочина и убистава невиних људи. Због тога су, како каже таборник Мане Виловић, карловачке усташе биле прекорене из Загреба да су преблаги у поређењу са осталим хрватским градовима.[1] Но, и поред овакве оцене, свакодневно су хапшени Срби, Јевреји и комунисти Хрвати, тако да је у логор Јадовно, дијелом и у логор Слана, транспортовано више од 300 људи, међу којима 53 интелектуалца: Драган Чорта, Данило Ковач, правници, Бранко Пелеш, адвокат, Павао Петковић, музичар, Станко Полак, лијечник, Мирко Рајдер, грађевински инжењер, Перо Сабљић и Марко Сабљић, професори, Светозар Вуксан, тужилац, Иво Голдштајн, инжењер и књижар, и други.

Већи број карловачких Срба и Јевреја је отпремљен у логор Јадовно у ноћи између 25. и 26. јула. У том транспорту је било више жељезничара, неколико учитеља, те радници и сељаци. Са Србима и Јеврејима је у Карловцу средином априла ухапшен и Хинко Бачић, син Хинка, из Сушака, иначе благајник Хрватске кредитне банке. Након капитулације Југословенске војске, он је из Делница дошао у Карловац, плашећи се да би га у Сушаку италијански окупатори убили због његовог антифашистичког и југословенског опредјељења. Из Карловца је отпремљен у логор Керестинец, одакле је 15. јула пребачен у полицију у Петрињској улици, затим у двориште Загребачког збора, да би се 1. августа супрузи јавио из логора Госпић. Његова супруга Олга се надала да ће јој мужа спасити усташки сатник Ивица Вилхар, тадашњи командант града Госпића, који је такође био из Сушака и добро познавао Хинка. Међутим, помоћи није било. Хинко Бачић је у госпићкој казнионици мучен, чак и тако што је био присиљен да сламу коју су усташе истресли из неколико врећа преноси и слаже, сламку по сламку, у један сандук на средини дворишта казнионице. Када би од изнемоглости пао, неко вријеме би га оставили, а затим тјерали да настави свој исцрпљујући „посао“. Убијен је у логору Јадовно.[2]

Кроз Карловац су у мају и почетком јуна пролазиле композиције теретних вагона, одвозећи Србе из Лике, Горског Котара и Кордуна у правцу Загреба, Копривнице и других градова у којима су их усташе држале заточене, да би од средине јуна до средине августа свакодневно ишле у обрнутом смјеру, према логору Јадовно.

Италијанске јединице стациониране у Карловцу су обавијестиле своју вишу команду о композицијама пуним српских мученика. Потпуковник Ђузепе Гало у својим сјећањима пише како је „Команда Прве дивизије брзих одреда (генерал Ломаљо, шеф штаба пуковник Тревисани) више пута обавјештавала команду Армије о проласку кроз станицу Карловац у љето 1941. године влакова са сточним вагонима, сасвим затворенима, натоваренима Србима и Јеврејима упућеним у концентрационе логоре. Приликом заустављања у Карловцу често су из вагона били извучени лешеви депортираних које је стража (пратња) убила или умрлих од слабости.

У Карловцу су усташе ухапсиле и депортирале Србе и Јевреје, заплијенивши њихову имовину коју је присвојила хрватска власт или приватно поједине усташе. Сам шеф Штаба генерал Де Бласио, који је становао у једној јеврејској кући, као и већи дио официра, исељен је јер је та зграда била намијењена за префектуру.

У Карловцу на једном тргу на периферији одржавали су се јавни процеси против комуниста или псеудокомуниста (Срба и Јевреја) међу којима је било много студената обају сполова. Осуђени на најтежу казну били су стријељани близу гробља након што су прије тога били присиљени ископати заједнички гроб.“[3]

Кордунски Срби с подручја Слуња, Војнића и Вргинмоста су масовно убијани код својих кућа, у црквама и на бројним стратиштима. Мањи број је страдао у логору Јадовно, а више њих у Јасеновцу и другим логорима. На читавом Кордуну су током априла и маја хапшени углавном мушкарци, старости од 16 до 60 година, а током јуна и јула, и жене и дјеца. Управо у вријеме масовног убиства у Хрватском Благају, на Ђурђевдан 1941, усташе су у селу Чемерници, котар Вргинмост, похапсили 14 виђенијих Срба и одвели их у логор Даница, а затим у логор Јадовно, гдје су побијени. По доласку италијанске војске у Вргинмост, 11. маја, усташе неко вријеме нису смјели хапсити и убијати српско становништво, али по одласку Италијана, заређали су масовни злочини.[4] Постоје бројна свједочанства о непојмљивим звјерствима, а овом приликом наводим само изјаву Aдама Бијелића, од 20. маја 1942. године, у којој он каже да је Миле Бајић, након повратка из бијега пред усташама, на свом огњишту, под пеквом, затекао своје печено дијете и супругу, којој су усташе разрезали утробу и извадили плод, а уз то је с обје стране засјекли. Оца и мајку Вука Габрића су живе бацили у ватру.[5] Возећи се камионима кроз српска села, пуцали су на жене и дјецу као на дивљач. Жене и дјевојке су силовали, одсијецали им груди и сполне органе, говорећи им: „Нећете више рађати српске псе“.[6]

На подручју котара Вргинмост, у Топуском, усташе су прва хапшења Срба извршили 14. априла, а затим 28. јула, када су из зграде опћине у Топуском извели 46 Срба, гладне и измучене, и транспортовали их са жељезничке станице у Госпић, а одатле у логор Јадовно. Према процјени свједока Илије Батала, забиљеженој у његовој изјави од 6. децембра 1944. године, у госпићкој казнионици и њеном дворишту је тада било заточено око пет хиљада људи.[7]

Усташе су 1. августа поново хапсили у овом крају, али овог пута жене и дјецу. О хапшењу, злостављању и одвођењу у логоре, у својој изјави од 18. марта 1943. године, Милка Батало је испричала: „Првог августа 1941. године извршено је опет хапшење Срба. Овај пут су хапшене само жене и дјеца јер су мушкарци углавном већ били похапшени и у највећем броју били ликвидирани. Овај пут сам и ја била ухапшена, а са мном моја мајка Јелена, сестре Љубица и Даница, те брат Милан, стар 13 година. Отац је иза нас остао код куће. Било нас је ухапшено око 250. Били смо затворени на три мјеста и то у српској православној цркви, парохијском стану у подруму, те опћини. Ја сам са једном групом жена и дјеце била затворена у подруму парохијског стана.

Приликом затварања усташе су над нама извршиле преметачину и одузеле нам све што смо имали, а нарочито новац. Мојој матери одузели су 12 хиљада динара готовог новца, а мени одузели 15 златних дуката.

Пред подрумом парохијског стана, гдје сам са другим Српкињама била затворена, усташе су поставиле стражу и нису нам дозволили излазак. Сутрадан око 9 сати усташе су отвориле подрумска врата и извели из подрума све нас дјевојке и млађе жене. Тада сам и ја била изведена из подрума. Одведене смо у авлију, а могло нас је бити око 40. У авлији смо морале по наређењу усташа играти коло и пјевати ‘Павелићу, живјела ти рука, што ти уби српскога хајдука’. Затим смо морале играјући коло викати: ’Живио Павелић! Живио Кватерник! Живиле усташе!’ и слично. Послије тога су нас усташе присилиле, да пјевамо четничку песму: ’Спрем’те се спрем’те четници’. Ми нисмо испочетка хтјеле пјевати ту пјесму јер смо знале, да ће нас усташе онда тући. Али су нас ипак приморали и ми смо пјевале четничку пјесму те подједно играле. Како смо год ми пјевале и играле, тако су око нас стајале усташе и батинама нас тукле по леђима. Послије тога су нас поново одвеле у подрум и стражу поставили пред врата. По ноћи су нас усташе изводиле из подрума у авлију и тамо вршили над нама силовања. На појединој дјевојци знало се је обредати и више усташа. И ја сам тада по усташама била извођена у авлију и силована, а са мном и многе друге дјевојке, а међу њима и многе малодобне.

На 3. августа 1941. године увече, била је недјеља, довели су усташе и затворили у парохијски стан још неке Српкиње из Топуског са дјецом. Међу њима била је и жена са кћерком дра Вурдеље Бранка, љекара из Топуског, којега су усташе већ прије тога одвеле и убиле. Ту вече су усташе и нас извеле из подрума и смјестиле заједно са осталима у собе парохијског стана. Ту исту вече довеле су у парохијски стан и жене са дјецом, које су биле затворене у опћини. У собама парохијског стана остале смо осам дана. За то вријеме усташе су по ноћи опет изводиле нас у авлију и тамо вршили над нама силовања. Ово су чинили редовито сваку ноћ. Изводили су са нама и сасма малодобне дјевојчице. Силовање над нама вршиле су, како страни тако и домаће усташе и то једнако усташки официри, као и обични усташе. Од обичних усташа вршили су над нама силовања Фердербар Иво, земљорадник, Фердербар Томо, земљорадник, Ишек Иван, молер и Вукиновац Ђуро, земљорадник. Потоња двојица су из Хрватског Села крај Топускога а остали из Топуског.

Првих пет дана у затвору нисмо добили ништа за јести. Шестог дана одузеле су усташе од мојега стрица Батало Николе једно свињче које су заклале и нама дали за храну. Тога меса је толико било мало, да су само мала дјеца добила за јести, док смо ми одрасли и надаље остали гладни. Шестога дана увече смиловали су се на нас домаћи Хрвати Бабић Иво и Стево, кафеџије, па су нам послали у затвор доста меса, хљеба и крумпира и тада смо се први пут најеле. Сутрадан су нам они послали у затвор кафу. Ови Бабићи нису били усташе, већ су много жалили нас Србе и нашу тешку судбину. Након осам дана ми смо сељанке пуштене на слободу, а грађанке су отпремљене у Петрињу. Оне су у Петрињи остале у логору дуље времена, а након тога су и оне пуштене кућама са наређењем да се не смију настанити у Топуском већ само по селима. Кад сам дошла кући са мајком, сестрама и братом, нисмо у кући ништа нашли, јер су усташе за вријеме нашег затвора све потпуно опљачкале. Нашле смо само голе зидове. Оца нисмо нашле код куће. Он је послије нашег хапшења некуда побјегао, а можда је по усташама и куда одведен и убијен. Њега послије уопште нисмо видјели, а нити се за његову судбину знало.

Усташе нам нити послије тога нису дале мира. Стално су по ноћи долазили до наше куће, пријетиле нам и малтретирале нас. Једне недјеље послије подне око 4 сата дошли су у нашу кућу три наоружана усташе из Топуског и то Крварић Иша, земљорадник, Крварић Иван, обућар и Малинац Иван, молер. Дошавши у кућу, хтјели су одмах да убију моју матер. Мати је то примјетила и кроз друга врата куће побјегла и сакрила се у кукурузе. За матером побјегле су моје сестре и брат, а ја сам са усташама остала сама у кући. Усташе су од мене захтијевале да пронађем и доведем моју мајку. Ја сам имала још три златна дуката, па сам их понудила усташама, само да ме не дирају. Усташе су дукате примиле и наредиле ми да идем тражити матер. Ја сам изашла из куће тобож да тражим матер, па се више нисам вратила назад. У пољу сам се састала са матером, сестрама и братом и отишли смо сви заједно у Старо Село крај Топуског, у родну кућу моје матере.

У кући моје матере у Старом Селу били смо по прилици до Велике Госпојине 1941. године. О Великој Госпојини 1941. године дошли су у Старо Село усташе са хрватском војском и тамо су убијали свакога кога су у селу нашли. Затим су пљачкали куће, а потом их палиле. Тада је погинуло много Срба у Старом Селу, а највише жена и дјеце. Усташе су у поједине куће доводили жене и децу и онда куће палили тако да су ове жртве у запаљеним кућама живе гориле. Овај пут сам у Старом Селу гледала својим очима како усташе врше страшне злочине над беспомоћним српским народом. Гледала сам како су усташе усијаним гвожђем палили дјеци очи, а матере су то морале гледати, а затим су палиле очи и матерама. Тада су усташе попалиле цијело село. Једино су двије куће остале поштеђене и то зато да усташе у њима могу преноћити.

Ја сам са мајком, сестрама и братом побјегла у шуму Орлова, крај Старог Села. С нама је још побјегла моја бака Рајшић Мила. У шуми смо остали осам дана, а за то вријеме храниле смо се крумпирима које смо по ноћи у пољу копали.

Након осам дана дошли су у шуму Орлова усташе са хрватском војском, а ми смо пред њима побјегли у Петрову гору.“[8]

На подручју Баније, као и на Кордуну, масовна хапшења и убиства Срба проводе се од почетка маја, а појединачна и групна хапшења истакнутијих Срба интелектуалаца започела су већ средином априла. С подручја четири банијска котара Глине, Петриње, Костајнице и Двора на Уни, похапшено је и отпремљено у логор Јадовно више од 800 Срба. Највећи број, око 520 људи, транспортован је с подручја глинског котара, из села: Драготина, Мали и Велики Градац, Брубањ, Трновац, Брезово Поље и других. Након овог масовног хапшења и убиства 340 Срба из самог мјеста Глина 11/12. маја, најмасовнија хапшења и погубљења извршена су крајем јула и почетком августа, за илинденских дана. У тих неколико дана су само у глинској православној цркви заклана 1.564 невина човјека, међу којима се нашло и неколико жена. Жртве су биле с подручја котара Вргинмост и Глина, а 108 мушкараца је допремљено из Босанске Дубице. Истовремено с масовним злочином у цркви, више од 500 Срба из споменутих села је транспортовано у Петрињу, гдје су краће вријеме били затворени у дворишту основне школе и у Танцеровој фабрици. Одатле су 27. јула, с похапшеним Србима с подручја котара Петриња, теретним жељезничким вагонима транспортовани у логор Госпић, гдје су стигли, гладни и жедни, врућега 29. јула. Након мучења, готово сви су 1. и 2. августа одведени у логор Јадовно, гдје су бачени у Шаранову јаму и јаму на Гргином бријегу. Из ове скупине Срба су преживјели Стево Симић,[9] Милан Калинић, Јово Николиш, Живко Релић и Јован Сабљић.

Стево Симић је 9. априла 1942. оставио свједочанство о хапшењу у петрињском котару, мучењима, транспортовању и боравку у логору Госпић: „Дана 27. јула 1941. године око 7 сати увече изведени смо из затвора Среског начелства, повезани и по том припојени једној групи Срба сељака из глинског среза, који су се налазили интернирани у дворишту основне школе у Петрињи. Тада су нас све скупа усташе и домобрани тукли кундацима и воловским жилама у дворишту основне школе. Послије тога извели су нас повезане из дворишта и водили на жељезничку станицу у Петрињи. Успут до жељезничке станице морали смо пјевати пјесму ’Спрем’те се, спрем’те четници’, а усташе су нас пратили и тукли. Народ је гледао нашу поворку и при том урлао: ’Удрите их, удрите!’ исто вече укрцани смо сви скупа у два теретна вагона и отпремљени у Госпић у логор. На 28. јула 1941. стигли смо у Госпић где су нас на жељ. станици дочекали и преузели усташе из Госпића. Када су нас водили од жељезничке станице до казнионе у Госпићу, силили су нас опет да пјевамо пјесму ’Спрем’те се, спрем’те четници’, те још неке друге српске пјесме. Ми смо морали пјевати а усташе су нас тукли…

У Госпићу смо смјештени у казнионици где смо затекли много Срба који су тамо били доведени из свих крајева и смјештени по ћелијама и у дворишту.

Сутрадан, 29. јула 1941. године, они који су са мном дотјерани из Петриње у Госпић, осим мене, те Калинић Милана, Николиш Јове, Релић Живка и Сабљић Јована, повезани су и по усташама одведени у Велебит. Сви су на Велебиту убијени.

Сваки дан одводили су усташе у Велебит по два транспорта Срба из казнионице Госпић. Један транспорт одводили су прије подне, а други послије подне. У сваком транспорту било је око пар стотина Срба. Колико год их је дневно из казнионице у Госпићу одвођено у Велебит, толико их је нових пристизало у Госпић из свих крајева. Сваки дан су усташе све оне Србе које су одредили за транспорт у Велебит, постројили у дворишту у редове, повезали их чврсто жицом два по два, затим све заједно још везали са једним дугачким ланцем и тако их онда одводили… Ја сам се спасао на тај начин да сам сваки пут, када би морао да идем у транспорт за Велебит, сакрио се за неке даске у авлији и изашао истом онда, када је транспорт отишао. Тако су се спашавали и наведени Калинић, Николиш, Релић и Сабљић. Познато ми је да је овако са једним транспортом одведен у Велебит и епископ из Плашкога Трлајић Сава са још неколико свештеника које не познајем. Знам исто да је одведен из Госпића у Велебит и Црљеница, бивши народни посланик за срез лудбрешки, те професор Марко Сабљић из Карловца…

Стражу у казниони у Госпићу држали су усташе и полиција. Поступак према нама био је врло лош. Усташе су Србе дневно тукли кундацима, штаповима и воловским жилама. Једно јутро усташе су довели у ћелију у којој сам се налазио осам Срба из Госпића међу којима и три брата презименом Почуча. Нас је у ћелији већ прије тога било 18. Када су усташе унишли у ћелију са жилама и штаповима све су нас од реда тукли, а по дотераним Србима из Госпића још су осим тога газили ногама, те им чупали косу.

Било је случајева клања Срба у самој казниони. Тако сам ја једне вечери видио како су усташе изнијели из једне ћелије двојицу Срба, које су прије тога у ћелији заклали. Једног Србина убили су из пушке код чесме у авлији, па су и тога истодобно изнијели мртвог из казнионе. Са овом тројицом мртвих извели су и једног живог, те их све заједно аутомобилом некуда одвезли.

Једнога дана, сјећам се добро да је била недјеља око 10 сати прије подне један Србин, сељак из околице Јајца у Босни, који се је налазио у авлији затвора са много других Срба, наједном је полудио и стао викати: ’Дајте ми доведите моју дјецу, да их видим! Живио Краљ Петар!’ Ово је овај сељак неколико пута опетовао. Усташе су се на то узбуниле, изнијели на авлију стројне пушке и хтјели нас све стријељати. Међутим, управник казнионе је тога сељака одвео у ћелију и усташе су се тада умириле. Овога сељака су усташе исту вечер у ћелији заклале и његов леш замотали у плахту и изнијели из казнионице…“[10]

Симић у својој изјави наводи да је у казнионици Окружног суда у Госпићу затекао око 3.000 заточеника, међу којима је било 200-300 жена и дјеце.

На подручју костајничког котара усташе су Србе хапсили од почетка маја, а масовно током јуна и јула, укључујући жене и дјецу. Неке су убијали у  селима, друге транспортовали у логор Даницу у Копривници, одакле су их слали у логор Јадовно.[11] Но, колико је људи из банијског котара, као и дворског, било отпремљено у Јадовно или Слану, директно или преко других логора и затвора, из расположивих докумената није могуће сагледати, што важи и за друга подручја.

Прва хапшења Срба и Јевреја у Сиску и његовој околици извршена су већ 11. априла, када су усташе затворили 11 Срба, држали их неколико дана у затвору, а затим их извели ван града и убили. Средином јула су услиједила масовна хапшења, када је у неколико наврата из Сиска било транспортовано више од 150 људи у Госпић, затим у логор Јадовно, гдје их је највећи број бачен у јаму на Гргином бријегу.

Из налога Равнатељства усташког редарства НДХ Предстојништву градског редарства у Сиску сазнајемо да је, на основу одлуке од 24. јула 1941, у концентрациони логор Госпић упућено 30 Срба и 26 Јевреја. Као разлог за хапшење наводе се разне субверзивно-диверзантске активности саботаже, дијељење комунистичких летака и постављање експлозива на разне комуникације. Равнатељство за јавни ред и сигурност у Госпићу потврдило је, својим дописом од 25. јула, да је примило 26 Јевреја, али се Срби уопће не спомињу, што значи да они и нису приспјели у казнионицу Окружног суда у Госпићу, већ су директно одведени у логор Јадовно или, преко Карлобага, у логор Слана, и тамо побијени.

Предстојништво градског редарства у Сиску је дописом од 26. јула обавијестило концентрациони логор Госпић да му је упутило 47 Срба на основу отвореног налога усташког редарства из Загреба. Редарствено Равнатељство у Госпићу је потврдило њихов долазак и именично их навело. У овом транспорту су, међу осталим, били: Станко Ливун из Дреновца, Владимир Ђукић, Адам Голић, Бранко Ћулибрк, Анђелко Патрошек, Драган Кукић и други. Њих су спроводили усташе Милан Лисац, Корен, Булковић и већи број сисачких и загребачких агената. На основу признанице жељезничке станице у Сиску, види се да је 28. јула упућено 29 Јевреја на „присилни рад“ у Госпић. Они су одвезени у једном вагону путничког воза број 12.[12] И 1. августа је из Сиска у Госпић упућен један транспорт, у којем је у два вагона било више од 95 Срба. Међу другима Трифун Гулан, Дмитар Милковић, Стево Ђукић, његов син Гојко и зет Перо Станић.

[1]   Извод из изјаве проф. Милана Радеке из априла 1942, Лрхив ОС, НДХ, кут. 43, Л. рег. бр. 1/2. Сјећајући се пљачкања усташа по српским и јеврејским становима приликом хапшења, Радека је такође записао: „A послије јављала ми се фантастична помисао. Што би било да неком чаролијом свака у рату опљачкана ствар полети зраком за својим законитим власником. Колико би дама остало на улици усред зиме без пелцмантила, колико станова без ћилима, колико руку и вратова без накита. A колико би се тога нагомилало на гробиштима, спалиштима, мучилиштима и по понорима нашега крша.“ Сјећање Милана Радеке, код аутора.
[2]   АХ, ЗКРЗ ГУЗ, 1957, кут. 7.
[3]   Државни архив Рим, Дипломатско историјски архив, Министарство иностраних послова, ф. Политички односи, Југославија 1931-1945. година; АJ, Микротека.
[4]   Записник са изјавом Марка Линте из Вргинмоста од 22. октобра 1942, ХЛК, ф. Комесаријат за избјеглице и пресељенике у Београду, кут. 1.
[5]   Изјава Aдама Бијелића из Горњег Сјеничака, Исто.
[6]   Изјава Марка Ђурића из Славског Поља код Вргинмоста од 22. марта 1942. Исто.
[7]   Записник од децембра 1944. године, ХAК, к. 1, ЗКРЗ.
[8]   Записник Комесаријата за избјеглице и пресељенике у Београду, од 18. марта 1943. године, ХЛК, к. 1.
[9]   Стево Симић, сељак из села Цепилиша, опћина Храстовица, котар Петриња, био је затворен у згради среског начелства у Петрињи. Ту је, с другим заточеним Србима, био од 10. до 27. јула, када је одведен у зграду основне школе у Петрињи, гдје су били затворени Срби глинског котара. У дворишту школе су их усташе и домобрани тукли, а затим их, повезане жицом и ланцима, одвели на жељезничку станицу Петриња, одакле су их сточним жељезничким вагонима отпремили у логор Госпић.
[10]   Записник састављен у Комесаријату за избјеглице и пресељенике у Београду 9. априла 1942. године.
[11]   Записник комесаријата за избјеглице и пресељенике у Београду, 8. јул 1942, ХАК, к. 1.
[12]   Милетић Антун, Концентрациони логор Јасеновац, Београд 1986, књ. I, 66.

Преузмите књигу у PDF формату:

Назад на садржај књиге