Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Као пијаном шамар

Датум објаве: среда, 28 новембра, 2012
Величина слова: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/djordje-vukadinovic.jpg

Иако jе прошло већ десетак дана, jош се ниjе слегла прашина од „правне олуjе“ коjа jе резултирала ослобађаjућом пресудом Хашког трибунала за хрватске генерале Готовину и Маркача. Било jе у тим реакциjама свега и свачега. Понеко jе „прао биографиjу“. Понеко „заметао трагове“. Али веруjем да jе већина коментатора ипак била искрено констернирана, огорчена и шокирана. Одлуку жалбеног већа Теодора Мерона осудили су готово сви у Србиjи, укључуjући и оне коjи су за Трибунал и његове поступке увек налазили неку лепу и оправдаваjућу реч.

Е, сад. Поштено говорећи, не би хашка правда била много праведниjа чак ни да су их осудили на неке мање временске казне. А онда ослободили зато што су већи део већ одлежали. Са становишта Готовине и Маркача ефекат би био исти, а скандал ипак био мање очигледан и „образ“ трибунала макар привидно био сачуван. Међутим, делиоци хашке (не)правде оваj пут су се „мушки“ испрсили и хрватске генерале ослободили у целини и целости. Да jе циљ био само да се Готовина и Маркач ослободе – поступили би на горњи начин. Али нису. Што наводи на закључак да jе превасходни циљ био да се са саме „Олуjе“ скине стигма злочина, као и да се од одговорности амнестира хрватска држава. На краjу, али нипошто наjмање важно – циљ jе вероватно било и превентивно скидање одговорности са америчке владе и њених грађана због политичке и логистичке подршке коjу су током „Олуjе“ пружали Хрватскоj.

Тачно jе оно што наводе поjедини хрватски аналитичари да jе Готовина ратовао и радио мање-више исто оно што су кроз историjу радиле и друге ратне воjсковође. Али онда би, ваљда, то морало да важи и за оптужене српске команданте – а у том случаjу Трибунал не би имао шта да ради и коме да пресуђуjе.

Или, да парафразирам Јелену Гускову: ако jе Готовина невин – онда су невини и Караџић и Младић (а о Лазаревићу и Павковићу да и не говоримо).  И заиста. Ако jе Готовина „ослободио Книн“ – и Шљиванчанин jе „ослободио Вуковар“. (А да не помињемо тек колико jе Младић „ослободио Сребреницу“ – па се опет таj датум, с разлогом, не обележава триjумфално и не слави као празник Републике Српске.) Ако вам неко каже како су „Книн и Вуковар у Хрватскоj“, подсетите га да jе и Косово – поготово 1999 – у Србиjи. А ономе ко каже да „на Косову већински живе Албаци“, треба рећи и да су до „Олуjе“ у Книну, Бенковцу и другим местима РСК већински живели Срби.

Сем српских жртава, наjвећи губитник ове хашке фарсе биће поверење у међународно право. Уосталом, jедан такав несумњиви интелектуални и антинацистички ауторитет какав jе Карл Јасперс сматрао jе да jе чак и над Нирнберншким процесом остала сенка сумње у смислу да jе „победнички суд“. Али димензиjе злочина – пре свега над Јевреjима – ипак су биле толике да jе поглед на њих напросто анулирао неке процесне мањкавости и нелогичности. У Хашком трибуналу jе, међутим, готово све било накарадно и карикатурално. А наjпроблематичниjа jе била управо амбициjа да се од њега направи неки „нови Нирнберг“, или барем „балкански Нирнберг“. А за то су онда били неопходни „нацисти“ и злочини упоредиви са Аушвицом и холокаустом, и било jе потребно jедан локални грађански рат прогласити „jедностраном агресиjом“, па чак и „претњом по светски мир“ и човечанство. При чему су чињенице опет морале бити драстично и трагикомично натегнуте не би ли Милошевић могао некако да испадне „Хитлер“, Караџић и Младић „Химлер“ (а Оjданић, Павковић и Лазаревић нека врста дублера за Геринга, Каjтела и Јодла).

Сувише jе све то било гротескно да би на дужи рок могло да држи воду, све и да ниjе било овог последњег скандала са Готовином и Маркачем. А сада поготово. Зато бих рекао, а вероватно ће то показати и предстоjећа („Јеремићева“) расправа у Генералноj скупштини УН, да jе након скоро дводецениjског деловања Хашког трибунала (а упућени кажу да са оним судом у Аруши, коjи jе судио за злочине у Руанди, ствари стоjе jош и много горе) идеjа међународног права и правде дубински оштећена и непоправљиво компромитована.

Но, нас, наравно, ипак више занимаjу последице по Србиjу и односе у региону. Ослобађаjућа пресуда хрватским генералима додатно ће увећати триjумфализам на jедноj и осећаj неправде и фрустрациjе на другоj страни. Уосталом, и пре овога Хрватска jе еуфорично славила „Олуjу“ као национални празник, а сада више нико неће имати права ни да им због тога пребацуjе. Насупрот томе, српска влада чак и у овоj ситуациjи ниjе имала смелости чак ни да, макар привремено и симболички, демонстративно суспендуjе сарадњу са Хагом, већ jу jе само редуковала на „технички ниво“, што не значи готово ништа – сем што ће бити мало мање путовања и дружења по конференциjама. А након изручења последњих оптуженика сарадња са Хагом jе ионако више-мање само техничка.

Имам утисак да jе главна брига српске власти у свему овоме била да не дозволи да се незадовољство пресудом хрватским генералима додатно неповољно одрази на (не)расположење jавности према евро-интеграциjама.

Али пораст тог нерасположења се неће моћи избећи, ма колико се против тога бориле власт и официjелна опозициjа, и ма колико неатрактивне, разjедињене, а понекад и лицемерне биле снаге коjе покушаваjу да на том нерасположењу политички профитираjу. Ниjе нимало случаjно што jе патриjарх Иринеj управо поводом ове пресуде изрекао до сада наjоштриjе упозорење актуелноj власти да се не одриче Косова због уласка у ЕУ и препоручио окретање ка  Русиjи – „коjа нам jе увек била потпора и нада када нам jе било наjтеже“.

Ако jе вазда одмерени и умерени патриjарх – коjи управо због тих особина повремено наилази на неразумевање jедног површниjег и нестрпљивиjег дела патриотске (или „патриотске“)  jавности – ако jе, дакле, он нашао за сходно да пошаље jедно овако недвосмислено упозорење, то значе да jе збиља догорело до ноката.

Све у свему, Србиjа jе, односно, њена прозападна елита, добила jош jедан звонак шамар у лице од своjих западних приjатеља. (Јер би заиста било краjње наивно веровати да jе све ово са ослобађањем Готовине могло бити организовано и реализовано само на релациjи паре хрватских лобиста-корумпирана судиjска троjка, а без уплива виших политичко-безбедносних инстанци и поjединих евро-атлантских структура.) Шамар може да буде, а наjчешће то и jесте, акт агресиjе и насиља. Али, у ретким тренуцима, може да буде и отрежњуjући и, такорећи, подстицаjан. (Не каже се случаjно да некоме нешто одговара „као пиjаном шамар“) По свом карактеру, оваj хашки шамар несумњиво спада у прву категориjу – то, jест, израз jе осионости и глобалног силеџиjства. Али уопште ниjе искључено да би, на краjу баладе, по српску националну свест и геополитичко укорењење могао имати отрежњуjући ефекат овог другог. Хоћу рећи: ако нас ни ово са Хагом и Готовином не освести, заиста не знам шта хоће.

 

Пише: ЂОРЂЕ ВУКАДИНОВИЋ

 

Извор: НСПМ




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top