Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Svetski silnici su oteli Srbiji zemlju na kojoj je nastala. Albanci to dobro znaju i sa strepnjom će živeti na njoj sve dok ona ne bude vraćena državi kojoj pripada
Kako su kroz najnoviju istoriju pregovarači i komunisti menjali granicu Kosova. Ni u jednom istorijskom razdoblju nisu bili zaseban državni, politički ili etnički geoprostor. Komunističke ujdurme o podeli, autonomiji i pripajanju.
Svetski silnici su oteli Srbiji zemlju na kojoj je nastala. Albanci to dobro znaju i sa strepnjom će živeti na njoj sve dok ona ne bude vraćena državi kojoj pripada.
Srbija se uvek vraćala na svoj prag. To ne znaju samo ponavljači iz istorije. Moćnici, koje zaslepljuje sila i osvajačka težnja da gospodare čitavim svetom čine to iako znaju da su pale sve imperije građene na osvajanjima i otimanjima.
Krojači
Krojači novih granica na Balkanu „zaboravili“ su mnogo toga iz istorije. Prvo, današnje granice i veličina geoprostora Kosova i Metohije, koju tako galantno poklanjaju Šiptarima, ova južna srpska pokrajina nije imala nikada u svojoj prošlosti. Takođe je nesporno da Kosovo i Metohija ni u jednom istorijskom razdoblju nisu bili zaseban državni, politički ili etnički geoprostor.
Prostori Kosova i Metohije u srednjem veku najpre su pripadali Vizantiji, a kasnije srpskim državama koje su se redom zvale —Raška, Duklja, Zeta, Srbija.
Čak i za vreme turske okupacije Srbije, Kosovo i Metohija su bili samo jedan od šest turskih vilajeta, podeljen na brojne manje jedinice.
I kada su se 1912. godine Srbi oslobodili turske okupacije, Kosovo i Metohija nisu bili jedan geoprostor. Te godine, Metohiju, uključujući i Đakovicu, oslobodila je i u svoj sastav priključila Kraljevina Crna Gora. Preostali delovi ovih kosmetskih prostora, po oslobođenju, vraćeni su Srbiji.
U Kraljevini SHS, današnji prostori Kosmeta pripadali su delovima sedam od ukupno 33 oblasti u Kraljevini. Tako je bilo do 1931. godine kada su uspostavljene banovine. Zetskoj banovini pripadali su srezovi — đakovički sa Dečanima, pećki sa Istokom, drenički sa Glogocem, podrimski sa Orahovcem i Mališevom i kosovskomitrovički. Vardarskoj banovini pripadali su srezovi gračanički sa Prištinom i Lipljanom, šarplaninski sa Gorom, Podgor sa Suvom Rekom, nerodimski sa Uroševcem i Štrpcem, kačanički sa Gnjilanem. Moravskoj banovini pripadali su srezovi lapski sa Podujevom i vučitrnski sa Srbicom.
I za vreme fašističke okupacije, tokom Drugog svetskog rata, KiM nisu ličile na ono što su danas. Ta teritorija bila je podeljena tako što je pod nemačkom okupiracinom zonom ostao samo okrug Kosovske Mitrovice zbog „Trepče“, jedan deo kosovskog Pomoravlja pripao je Bugarskoj, a sve drugo priključeno je takozvanoj „velikoj Albaniji„.
Očito je, dakle, da je geoprostor Kosmeta do 1946. godine menjao gospodare i pretendente, ali ga je samo Srbija učinila jezgrom svoje države, središtem svoje demografske, ekonomske i kulturne snage.
Geoprostor KiM je do 1946. godine obuhvatao geoprostor samo 15 sadašnjih opština. Ta teritorija je bila jezgro nemanjićke Srbije. Površina tog geoprostora iznosila je 5.156 kvadratnih kilometara sa ukupno 708 naselja.
Geoprostor ostalih 14 sadašnjih opština Kosmeta (Vitina, Gnjilane, Gora, Zvečan, Zubin Potok, Kosovska Kamenica, Kosovska Mitrovica, Novo Brdo, Istok, Peć, Prizren, Podujevo, Leposavić i Štrpce) pripadao je Staroj Srbiji. Njihova ukupna površina je 5.217 kvadratnih kilometara sa ukupno 670 naselja.
Verovatno bi još tada Kosmet završio u „velikoj Albaniji“, da nije došlo do Informbiroa, koji je zaoštrio odnose između Tita i Envera Hodže, pa je Kosmet ostao u Srbiji, iako su još tada kosovski albanski kadrovi u vrhu KPJ zagovarali pripajanje Albaniji. To „šuškanje“ o „potrebi da se Kosovo pripoji Albaniji“, albanski komunisti su pokrenuli zvanično krajem 1943. godine na Bujanskoj konferenciji, a jugoslovenski komunisti, prema Dedijeru, u leto 1944. godina na Visu. Prvi je to pitanje pomenuo Edvard Kardelj, ali se odustalo od donošenja bilo kakve odluke.
Separatisti
I kasnije, u više navrata na raznim sastancima, govorilo se o Kosovu. Na jednom od njih predloženo je da se Kosovo „podeli“ između Crne Gore, Makedonije i Srbije, ali je na sugestiju Fadilja Hodže i Dušana Mugoše, ta opcija odbačena i dogovoreno da se tadašnja Autonomna oblast Kosovo i Metohija „pripoji“ Srbiji. To „pripajanje“ obavila je skupština AO KiM i svi su mislili da je time „rešen problem“. Međutim, baš u toj formulaciji „pripajanje“ bila je najveća zamka koju su Tito i Kardelj namestili Srbiji, a tadašnji vodeći srpski komunisti aminovali.
Pitanje koje do danas nije dobilo zvaničan odgovor glasi: Zašto je uopšte morala da se donosi odluka o „pripajanju“, odnosno „priključenju“ Kosova i Metohije Srbiji, kada se zna da je ono i pre Drugog svetskog rata i uvek pre toga bilo sastavni deo Srbije?
Naravno, tu zamku smislili su Tito i Kardelj zarad određivanja kasnijeg statusa Kosova. „Odao“ ih je Fadilj Hodža, koji je na jednom sastanku kosmetskih komunista obelodanio da je, kada se na februarskom sastanku CK KPJ 1945. razgovaralo o „pripajanju“ Kosova Srbiji, govorilo i o „pravu naroda Kosmeta na samoopredeljenje“. To su Hodža i kosovski separatisti docnije obilato koristili u ostvarivanju svojih ciljeva.
Kasnije se sve ubrzano odvijalo. Doneta je odluka o pripajanju pomenutih 14 opština, plus kasnije Leposavić, sa 5.756 kvadratnih kilometara ili 10,23 odsto teritorije Srbije kosovskometohijskoj autonomnoj oblasti. Ona je ubrzo postala autonomna pokrajina, a kasnije konstitutivni element jugoslovenske federacije. Slede separatističke demonstracije iz 1968. koje iznuđuju Ustav iz 1974. godine, čime je Srbija pravno razbijena. Kasnije su usledile demonstracije iz 1981. i tu su uzdrmani temelji tadašnje Jugoslavije.
Poklonili Leposavić
Iako ni za granice Kosova iz 1945. godine nema nikakvog racionalnog objašnjenja, tek ono što se dogodilo 1959. godine, kada je Kosovu pripojena čista srpska opština Leposavić, ne može se ničim opravdati. Kako i zašto se to desilo niko ne zna, niti postoji odgovarajuća istorijska dokumentacija.
To se tada tumačilo na dva načina. Prvi, da je opština Leposavić isključena iz raško-ibarskog okruga i priključena Kosovu da bi se navodno pojačao srpski element na Kosovu. Pričalo se da je to smislio i odradio Slobodan Penezić Krcun.
Drugo, govorilo se da je to urađeno na molbu Albanaca i da im je Leposavić poklonio Petar Stambolić, navodno iz nekih geografskih razloga. Kojih, nikada nije objašnjeno.
Postoji i priča o tome da je tadašnjim komunističkim vođama trebalo novo lovište, pa je navodno sve zbog toga učinjeno.
Kako su crtane jugoslovenske republičke granice koje su postale državne, ali na štetu Srbije: Da bi postao delegat, Petar Stambolić pripojio Leposavić KiM
U isto vreme dok su u Srbiji formirane autonomne oblasti kao države u državi, Milovan Đilas odbija zahtev dalmatinskih komunista da i Dalmacija dobije autonomiju. Oni su to obrazlagali činjenicom da ona nikad u istoriji nije bila pod vlašću Zagreba, a Đilas je odgovorio da je Dalmacija najhrvatskiji deo Hrvatske.
Đilasova komisija je razgraničavanje Vojvodine obavila za samo nedelju dana, koliko je potrošila na obilazak nekoliko sela od Srema do Baranje. Odlučeno je da vukovarski okrug i Baranja, u kojima je seosko srpsko stanovništvo bilo većinsko, ipak treba da pripadne Hrvatskoj. Opravdanje je pronađeno u podatku da je 1945. Hrvata bilo više u gradovima. Potpuno je zanemareno da je u gradskim sredinama tokom rata došlo do najveće promene nacionalne strukture zbog ubijanja i pokatoličavanja Srba, kao i zbog kolonizacije koju su izvele vlasti NDH.
— Sada čujem da je ta (hrvatska) većina nastala tako što su ustaše bežale iz Hercegovine i Bosne i naseljavale se tamo. To je za naša tadašnja gledanja bio naš narod. Zlikovce smo obično streljali, oni su bežali pred nama, a o ženama i deci — mi nismo brinuli — kazivao je Đilas 1989. godine.
Hrvatska je tada vodila sporove i oko linija razgraničenja sa Slovenijom, BiH i Crnom Gorom, koje su rešavale komisije na čelu sa Đilasom. Sporovi su, po pravilu, rešavani u korist Hrvatske.
— Broza i strukturu oko njega interesovalo je prvenstveno kako što više uvećati Hrvatsku ne mareći ni za etnički, ni za istorijski princip, osim onoga koji je bio razvijen kod hrvatske megalomanije. A da bi se ovaj plan realizovao trebalo je prethodno što više razmrviti srpski prostor — navodi dr Momčilo Diklić iz Instituta za evropske studije.
On ističe da ipak nije uspeo plan hrvatskih komunista o kolonizaciji Vojvodine.
Uprkos protestima Baranjaca, da nikad nisu bili deo Hrvatske i da su se 1918. prvi priključili Srbiji, Đilasova komisija ih je stavila pod šinjel Zagreba.
Komisije koje je vodio Milovan Đilas s nekolicinom komunističkih funkcionera, posle samo nekoliko dana boravka na trenu, izvodile su „odokativno“ improvizovane zaključke, ali sa dalekosežnim posledicama, smatraju istoričari.
— Na taj način su granice Srbije iz 1918. anulirane, jer ih komunisti nisu priznavali. Razgraničenje s Vojvodinom i Makedonijom rešavale su komisije i ne pomišljajući na referendum i mišljenje građana — ukazuje dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju.
On podseća da je Makedonija napravljena kao država povlačenjem granice na improvizovan način, zbog čega su se pobunili Srbi iz opštine Vratničke i sela oko Tetova.
— Pisali su pismo Petru Stamboliću, ali kad su krenuli kod njega u Beograd uhapšeni su. Time se otprilike završava razgraničavanje republika. Zatim se donosi Ustav koji kaže da je Jugoslavija federacija koju čine republike koje imaju pravo na samoopredeljenje uključivši i otcepljenje i ujedinjenje s drugim narodima. To praktično znači da je Makedonija mogla da odluči da se priključi Bugarskoj — objašnjava dr Pavlović.
Za ime Petra Stambolića vezuje se i otcepljenje dela Raškog okruga i njegovo pripajanja „autonomnoj oblasti Kosovo i Metohija“. Teritorijalna promena na prostoru severnog Kosova izvedena je 1959. tako što su Kosovskoj Mitrovici pripojeni srezovi Leposavić i Lešak, gde su većinom živeli Srbi. Zvanično obrazloženje bilo je da taj deo gravitira ka Mitrovici zbog rudnika. Stvarni razlog bilo je obezbeđivanje dovoljno glasova za izbor Petra Stambolića među delegate Savezne skupštine.
Kasnije je Stambolić negirao da je on uvećao teritoriju Kosova i Metohije na severu, tvrdeći da je to učinio Slobodan Penezić Krcun „da bi povećao broj Srba u pokrajini“, koja to još nije bila. Do danas nisu pronađene pisane državne odluke kojima je uvećana teritorija Kosova i Metohije za 197 kvadratnih kilometara.
— Kada je 1959. godine doneta odluka da u Kosovo i Metohiju uđe i Leposavić, to je učinjeno tako što su srezovi Leposavić i Lešak iz Raškog okruga pripojeni Kosovskoj Mitrovici i posredno uneli svoj atar u pokrajinu. To znači da Kosovo nije imalo „teritorijalnu celovitost“, niti je promena teritorije koju obuhvata izvršena odlukom o „pomeranju granica“ — ističe dr Pavlović.
Bez obzira na objašnjenja, Stambolićevo izborno pomeranje granica skupo je koštalo Srbiju. Naime, tek posle tog proširenja oblast Kosova i Metohije uzdiže se na nivo autonomne pokrajine 1963. godine.
— Dve godine posle Brionskog plenuma ime ove srpske pokrajine je prepolovljeno. Iz njenog naziva izbačena je Metohija samo zato što podseća na njeno poreklo — srpsko crkveno imanje. Političko rukovodstvo Srbije, koje je predvodio predsednik republičkog centralnog komiteta Petar Stambolić, prepustilo je da se „o imenu AP Kosova i Metohije odluči u pokrajini“. Tih dana kosmetski Šiptari su odlučili da se ubuduće zovu Albanci — navodi publicista Pero Simić.
Trenutno je aktuelno pitanje da li administrativna linija — granica između Srbije i Kosova, na severu, „prolazi“ vrhom Kopaonika iznad skijališta i hotela, tik uz vojnu bazu i mauzolej Josifa Pančića ili teško pristupačnom dubodolinom nekoliko stotina metara niže.
Naime, u dokumentaciji se, iz nepoznatih razloga, pojavljuju obe administrativne linije. Sumnja se da je možda reč o „fenomenu flomastera“ koji se pojavio i prilikom crtanja mapa u Dejtonu. Naime, posle okončanja rata u BiH, na terenu se pojavio problem ničije i svačije zemlje, koju su svojatale ili je se odricale obe strane. Na mapama su se pojavljivale s linijama razdvajanja koje su bile paralelne, ali udaljene i po nekoliko kilometara. Njihova tajna je otkrivena javnosti tek jedanaest godina pošto se u svom stanu na Palama ubio Nikola Koljević, nekadašnji potpredsednik RS-a i predratni član Predsedništva BiH.
On je bio očevidac da su linije razgraničenja na mapama malih razmera u Dejtonu crtane debelim flomasterom. Kad bi se mapa uvećala, radi primene u praksi, te linije postajale su široki koridori.
— Gužva, pakovanje, i u gužvi u hodniku srećem Vladu Lukića, koji je trebalo da ostane još jedan dan radi prenošenja razgraničenja na kartu većih razmera. Jer poslednji trik je bio u tome što su linije razgraničenja izvučene debelim flomasterom na maloj mapi — zabeležio je Koljević atmosferu pred povratak u Beograd, kad je sve već bilo završeno.
O „flomaster“ granicama govorilo se i u Hagu. Američki general Vesli Klark, svedočeći protiv Slobodana Miloševića, pokazao je uvećanu kartu s dve paralelne crte.
— Koju sam ja crtu od te dve povukao generale Klark, ne razumem, nisam valjda povukao obe, a paralelno su jedna pored druge — pitao je Milošević.
— Sećam se da ste uzeli flomaster i ucrtali liniju na kartu — objasnio je Klark.
„Granicu“ na Kopaoniku Albanci ne mogu zloupotrebiti
Neko je, davno, pokušao i uspeo da granicu severa Kosova sa Srbijom „nacrta“ Pančićevim vrhom. Kasnije je to, pre događaja na Kosovu, ispravljeno, Raška i Leposavić su zajednički utvrdile tačnu granicu koju su verifikovali i nadležni državni organi i koja je upisana u katastru i drugim zvaničnim dokumentima. Kfor to zna i poštuje, a ni iz Prištine nije bilo nikakvih zahteva da se bilo šta menja — tvrdi Dragan Jablanović, bivši predsednik opštine Leposavić, a odnedavno predsednik Privremenog opštinskog veća.
On smatra da čak i ukoliko granica „na papiru“ stoji i dalje na vrhu Kopaonika, ne bi bilo nikakvih problema, jer na kosovskom (leposavićkom) delu planine bez dozvole Opštine Leposavić niko ništa ne može da gradi.
— Buduća Zajednica srpskih opština na Kosovu imaće sve ingerencije u oblasti prostornog planiranja i gradnje i biće brana svakom pokušaju da Priština zloupotrebi ovaj deo Kopaonika za neke svoje ciljeve — smatra Jablanović.
On podseća da Kopaonik nikada nije bio deo Kosova, dok Petar Stambolić nije pedesetih godina prošlog veka ovaj deo planine, zajedno sa Leškom, Vračevom i dobrim delom opštine Leposavić pripojio Kosovu. Svi kasniji pokušaji da se ovaj deo Kosova vrati Srbiji ostali su bez rezultata, jer ni u Beogradu, uprkos zahtevima iz Leposavića i Leška, za to nije bilo političke volje.
IB pokvario Titov plan
Tito je 1945. i 1946. u intervjuima stranim medijima otvoreno govorio da će Autonomna oblast Kosovo i Metohija biti pripojena Albaniji. Na pitanje novinara „Asošijeted presa“ šta će biti s ovim delom Srbije, Broz odgovara:
— Zavisi kakav će režim biti u Albaniji. Ako dođu komunisti na vlast ono može biti pripojeno Albaniji. Enver Hodža je u svojim uspomenama naveo da mu je Tito krajem juna 1946. obećao da će Kosovo i druge krajeve Jugoslavije gde žive Albanci ustupiti Albaniji čim se stvori balkanska federacija. Edvard Kardelj je prilikom posete Moskvi 1947. najavio Staljinu da će KiM biti ustupljeni Albaniji. Taj plan nije ostvaren zbog rezolucija Informbiroa.
Dejtonski sporazum
Advokat Goran Petronijević, član tima branilaca Radovana Karadžića, nedavno je otkrio da Republika Srpska i danas ima problem s granicama zbog debelih linija.
— U vreme ministrovanja šefa srpske diplomatije Gorana Svilanovića, iz strogo poverljive arhive Ministarstva spoljnih poslova Srbije, nestalo je mnogo dokumenata, koji su, navodno izgoreli u požaru. To je vrlo sumnjivo, jer prema informacijama koje imamo, izgorela je čajna kuhinja na spratu gde se nalazila arhiva, ali ne i arhiva. Tom prilikom je nestalo mnogo dokumenata, a između ostalog i original Dejtonskog sporazuma, pa zato Republika Srpska danas ne može da utvrdi svoje granice zbog debljine linija flomastera — rekao je Petronijević.
Autor: BORIS SUBAŠIĆ, M. ANTIĆ
Izvor: VEČERNjE NOVOSTI
