Како стоје Срби у региону – приказ Извештаја о правима српског народа 2017.

Приказ публикације „Извештај о политичким правима српског народа у региону 2016–2017. Девети годишњи извештај, Напредни клуб, Београд 2017.

Ако творење декларације о опстанку српског народа буде озбиљан, стратешки осмишљени посао а не пуки демагошки маневар (што ће, искуство нас учи, по свој прилици бити), аутори тог документа имали би макар једну добру полазну тачку.

Реч је о публикацији који девету годину издаје невладина организација „Напредни клуб“, „Извештај о политичким правима српског народа у региону“. Напредни клуб ову публикацију презентује почетком августа, у дане сећања на жртве прогона српског становништва у Хрватској током акције „Олуја“.

И овај као и претходни извештаји резултат је колективног рада. Уредник је Игор Вуковић а аутори појединих поглавља су Чедомир Антић, Милан Динић, Милош Вулевић, Дијана Хинић, Игор Вуковић, Алексадар Ћурић и Бранко Окиљевић. Поред Увода и „Синтезе стања и закључка“ извештај обухвата преглед политичких права српског народа у државама региона и то у Босни и Херцеговини (одвојено за Републику Српску и Федерацију БиХ), Републици Хрватској, Црној Гори, Македонији, Албанији, Словенији, Мађарској, Румунији као и међународном протекторату АП Косово и Метохија/Косово-УНМИК.

Методологија рада аутора извештаја остала је непромењена: користе се искључиво јавно доступни и проверљиви подаци, без „тајних, незваничних и сумњивих извора и докумената“. Овакав приступ несумњиво даје снажан кредибилитет изнетим подацима и оценама. Такође, аутори као референтне оквире за оцењивање положаја српског народа у набројаним земљама користе међународне и националне нормативне акте и практична решења у најразвијенијим европским државама.

Према наводима аутора извештаја, коментарише се политички положај око 1,75 милиона припадника српског народа у време када се ова тема и у домаћој и у међународној јавности сматра неактуелном, ретроградном па чак и екстремистичком.

Осим своје основне намене – да пружи информације о политичким правима Срба у региону – извештај може  да послужи и као подсетник о политичким и другим догађајима који су обележили регионална збивања у претходној години. Исто тако, када се групишу подаци из различитих поглавља он може да послужи и као преглед политике српске Владе према српским заједницама у региону. Нажалост, ова политика се углавном може оценити негативно, почев од тога да српске Владе последњих година занемарују систематски и институционални приступ српским заједницама ван Србије до тога да се у важним кризним тренуцима не пружа подршка Републици Српској и да се срдачно сарађује са режимом Мила Ђукановића који систематски и дуготрајно обесправљује Србе у Црној Гори.

Аутори Извештаја су оценили да се на положај српског народа у региону негативно одражавају односи Великих сила и њихова „балканска политика“ али (иако у мањој мери) и унутрашњи политички процеси у Србији[1].

Република Српска

Политичка збивања у претходној, 2016. години, у Републици Српској обележило је референдумско изјашњавање[2] о обележавању Дана Републике које су различити босанскохерцеговачки и међународни фактори покушали да онемогуће. Дошло је до покушаја ревизије тужбе против Србије који је био неуспешан.

Пошто је бошњачка политичка елита уз помоћ мајоризације у судским органима 2015. оспоравала Дан Републике, власти Републике Српске су одлучиле да затраже референдумско одлучивање о овом питању. Иако на први поглед може да делује да је реч о питању мањег значаја оно што је изазвало велику озлојеђеност како бошњачке стране тако и „међународних“ представника је афирмација референдума као механизма одлучивања о било ком контроверзном питању. Дан Републике је свечано прослављен 9. јануара 2016. године а референдум је упркос свим противљењима одржан успешно 25. септембра 2016. године[3]. И након референдума су уследили притисци па је Милорада Додика чак процесуирало судство БиХ. Процес се налази у пат-позицији с обзиром да Додик инсистира да, наводно због безбедносних разлога, буде испитан у Источном Сарајеву.

Како наводе аутори Извештаја званична Србија, и пре свих Александар Вучић, нису подржали референдумско изјашњавање. Вучић и српске власти су се овим сврстале на позиције Европске Уније, САД и бошњачких унитариста.[4] Но, и поред тога односи између Београда и Бања Луке су коректни. Сада већ уобичајено, власти у Бања Луци су блиске владајућој партији у Београду. Тако је Милорад Додик учествовао у предизборној кампањи уочи председничких избора у Србији 2016. године као и на „слављеничком скупу“ после изборне победе.

Још једну контроверзу, подсећају нас аутори Извештаја, представљало је конституисање општинске власти у Сребреници. Како је Законом о локалној самоуправи велика власт дата начелнику општине годинама су у Сребреници српске странке имале већину одборника али је уз помоћ гласова из иностранства успостављања равнотежа и на челу општине постављан Бошњак. Овога пута, за начелника општине изабран је кандидат СНСД-а Младен Грујичић. Бошњачки политичари током две недеље нису признавали изборне резултате надајући се да ће гласови из иностранства преломити ствар у њихову корист али су на крају ипак прихватили Грујичићеву победу.

Федерација БиХ

Према наводима аутора Извештаја стање политичких права српског народа у Федерацији БиХ није се битније променило током 2016/2017. године. Не постоји политичка подршка да малобројни преостали Срби добију своје представнике у Дому народа, Влади и међу потпредседницима Федерације БиХ. Од 17 делегата Срба у Дому народа парламента ФБиХ свега троје је из странака које имају седиште у РС или су српске националне партије док четири делегата нису изабрана. Остали су из претежно бошњачких странака.

Хрватска

Према Извештају ни више од две деценије од окончања рата „не постоји политичка и економска клима која би омогућила нормалан живот и развој српске заједнице“. Због спорих судских процеса око одузете и девастиране имовине Србима у Хрватској, критиком према Загребу огласила се и Европска комисија 2016. године.[5]

Хрватска не спроводи властите законе о правима националних мањина и обавезама државних органа према националним мањинама. Иако је Влада Републике Хрватске обавезна да најмање једном годишње поднесе Сабору Извештај о спровођењу Уставног закона о правима националних мањина и о утрошку средстава која се у државном прорачуну Републике Хрватске осигуравају за потребе националних мањина то је последњи пут учињено 10. марта 2016. године за 2014. годину.

Хрватска се спомиње у негативном светлу у извештајима неких страних установа и организација посвећених правима националних мањина. У извештају Стејт Департмента из 2016. године стоји да су Срби били жртве дискриминације и насиља а да се СПЦ суочавала са потешкоћама приликом повраћаја имовине.

Наводи се да је јануара 2016. заменик председника хрватског Сабора Иван Тепеш повео протест на коме се окупило између пет и седам хиљада људи како би протестовали против одлуке Савета за електронске медије да се суспендује фреквенција каналу 31 након што је емитовао говор мржње против Срба. Наводи се да је број инцидената против Срба у 2016. години порастао.

Хјуман Рајтс Воч у извештају из 2017. за 2016. годину врло штуро извештава о правима Срба у Хрватској. Стоји у једном одељку да је Комесар за људска права Савета Европе априла 2016. изразио своју забринутост због раста дискриминације, етничке нетолеранције и говора мржње. Нилс Муижниекс је након посете Хрватској указао да су угрожени „социјална кохезија и плурализам“. Муижниекс је осим тога изразио незадовољство у вези са процесуирањем ратних злочинаца.

И у 2016. години прослављена је операција „Олуја“ чији су циљеви и исходиште били етничко чишћење српског становништва из Републике Хрватске. Прошле године је централна церемонија одржана у Книну и присуствовао јој је цео хрватски државни врх. Колинда Грабар-Китаревић је операцију означила као „бриљантну и етички чисту“.

Последњих годину дана у Хрватској се одиграо низ инцидената који демонстрирају мржњу према Србима. Како стоји у Извештају, када год би се током предизборне кампање говорило о правима мањинских народа Срби су клеветани и оштро нападани јер бирачко тело добро реагује на такве поруке. Једина новост је што је овог пута Србија а не Срби у Хрватској била мета негативних иступа.[6] У новој хрватској Влади за министра спољних послова изабран је Давор Иво Стиер, унук усташког пуковника који је према сопственом признању као дечак славио усташтво. Он је након искључења проусташки оријентисаног Златка Хасанбеговића поднео оставку у мају ове године.

У фебруару 2017. године у центру Загреба одржан је скуп „Хрватски антифашизам кроз чудновате згоде шегрта фашизма – Војислава и Милорада“. Том приликом окупило се око 100.000 људи уз оштре дисквафикације изречене на српски рачун.[7]

Према оцени аутора Извештаја „положај српске мањине у Хрватској крајње је неповољан и наставио је да се погоршава у односу на претходне године“. Напредни клуб је оценио да је потребно доношење државне стратегије према Србима у Хрватској на основу које би се градила даља политика – ова стратегија би према оцени НК морала да буде део регионалне стратегије Србије и да се рефлектује и у међународним односима. Чини нам се да у српским владајућим круговима не постоји спремност за овако озбиљан приступ.

Косово–УНМИК

Током претходне године, оценили су аутори Извештаја, преговори о „нормализацији односа Републике Србије и Косова–УНМИК били су успорени или су стагнирали“. Два су кључна разлога за овакав развој догађаја: политичка превирања на Косову међу Албанцима и неспремност албанске политичке елите да преговара о било чему пошто је мање-више све што је Београд могао да јој да већ добила.

Положај Срба на КиМ обележила су два догађаја током претходне године: парламентарни избори на Косову-Унмик и хапшење Рамуша Харадинаја у Француској. Већина Албанаца се на изборима определила за политичке екстремисте, коалицију бивших заповедника терористичке организације ОВК и покрета „Самоопредељење“ на чијем челу је Аљбин Курти.[8]

У време краткотрајног заточеништва Рамуша Харадинаја учестали су напади на Србе. Јула 2016. испаљени су рафалном паљбом хици на групу Срба у Косовској Витини. У Северној Митровици рањена су два грађанина у два одвојена инцидента у априлу 2016. Припадници покрета „Самоопредељење“ каменовали су аутобус који је марта 2017. превозио Србе. Једини позитиван помак је пуштање на слободу Оливера Ивановића после вишегодишњег заточеништва.

И током 2016. настављен је опортунистички наступ косовских Срба у „косовском Парламенту“. Наиме, они су бојкотовали рад парламента између октобра 2016. и марта 2017. због приватизације Трепче коју су оценили као неправедну. Но, крајем марта 2017. враћају се у скупштинске клупе да би тобоже спречили формирање „војске Косова“ и да би потпомогли рад на формирању Заједнице српских општина. До формирања „војске Косова“ није дошло, али по свој прилици због противљења водећих чинилаца међународне заједнице, укључујући и САД а не због вештих српских парламентараца у Приштини. Познато је да ни до формирања ЗСО није дошло а када ће – не знамо.

Црна Гора

Према наводима Извештаја политичка нестабилност у Црној Гори негативно се одражава на положај српског народа у овој држави. Црногорски политички живот претходне године обележило је учлањење у НАТО, без референдумског изјашњавања.

Широм земље су поводом ове одлуке одржани протести које су предводили опозициони прваци Андрија Мандић и Небојша Медојевић. Црногорски режим је против демонстраната примењивао силу а личности које су означене као организатори биле су изложене медијском и политичком прогону (његов крај се не назире). Поводом ових злоупотреба није било реаговања званичног Београда.[9]

Током 2016. почела је изградња Српске куће у Подгорици чија би градња требала да се оконча до краја септембра 2017. Овом установом газдоваће Влада Србије и она треба да буде централно место за промовисање културне баштине Срба у Црној Гори. Аутори Извештаја верују да отварање Српске куће може помоћи у раду српским организацијама али је исказана и бојазан да она може да постане изоловани гето културних дешавања и то за оне Србе и српска удружења која су по вољи властима у Београду а које опет одржавају најсрдачније односе са аутократским режимом у Подгорици.

Настављено је потискивање ћириличног писма и елемената српског културног идентитета из јавне наставе. Почетком 2016. године дневници на ћирилици су избачени из употребе а уведени су латинични. Ђаци српске националности и даље су дискриминисани. Канонски непризната „Црногорска православна црква“  добила је више новца из црногорског буџета од Српске православне цркве.

Македонија

Број ученика српске националности у македонском образовном систему се континуирано смањује. На почетку школске 2016/2017. године свега 177 од 270.000 школацара похађало је наставу на српском језику (Извештај, 100). Аутори Извештаја оцењују да на подручју Македоније траје процес асимилације Срба.

У Македонији датуме значајне за српски национални иденитет обележавају Демократска партија Срба Македоније, Српска заједница у Македонији и Српски културни центар. Ове године је обележена десета Свечана Светосавска академија. Поводом српског националног празника у више градова у Македонији организује се Светосавска недеља.[10]

У септембру 2016, подсећа Извештај, Владимир Првуловић је објавио чланак у рубрици „Погледи“ у београдској „Политици“ где је изнео своје виђење македонског идентитета и указао да Србија већу пажњу треба да посвети старању о српском културном наслеђу у овој држави.

У медијима на српском језику („Спутњик“ и лист „Данас“) објављени су резултати телефонске анкете према којима 44,3% испитаника сматра Србију суседном државом која је најпријатељскије наклоњена према Македонији.

Више скандала потресло је Македонију уочи парламентарних избора 2016. године.[11]

„Тиранска платформа“, документ усаглашен јануара 2017. између представника готово свих албанских политичких странака из Македоније, има последица и по српске интересе. Једна од смерница овог документа је и захтев Собрању да осуди тобожњи геноцид над Албанцима између 1912. и 1956. године. Аутори Извештаја су запазили да би усвајање овакве декларације нашкодило српским интересима и да уопште попустљивост македонских политичара пред захтевима „Тиранске платформе“ несумњиво последично негативно утиче и на положај српског народа у Македонији.

Аутори Извештаја су суморно закључили да „узимајући у обзир суштинску незаинтересованост матице и интензивну антисрпску хистерију у Македонији, ништа добро се не може очекивати.“

Словенија

Аутори Извештаја оцењују да је положај српског народа у Словенији незавидан већ више година уназад и да ни у претходној години није било никаквих значајних промена.

Српске цркве у Словенији потпадају под јурисдикцију Митрополије загребачко–љубљанске са седиштем у Загребу. Најзначајнији храм СПЦ у Словенији налази се у Љубљани, но богомоље у другим крајевима Словеније, посебно Белој крајини су запуштене. Наиме, у овој области је живело српско староседелачко становништво које се населило током османске најезде и које је махом асимиловано. Одржавање ових верско-културних споменика помогао је у више наврата истакнути словеначки кошаркаш Горан Драгић, али је очигледно потребна већа институционална подршка јер је реч о важним српским културно-историјским споменицима.

Други прослављени словеначки кошаркаш српског порекла Радослав Раша Несторовић био је на челу петиције која је прошле године заговарала раздвајање митрополије и установљење нове епархије у Словенији. По свој прилици, ова замисао у СПЦ још није добила значајнију подршку.

У Словенији је 3. октобра 2016. године формиран Национални савет Срба који представља кровну организацију српског народа у овој држави. Аутори Извештаја наводе да је главни проблем којим би ова организација морала да се позабави питање статуса српског народа – и поред притисака Европске Уније и Републике Србије Србима се ни даље не признаје мањински статус!

Албанија

Према наводима Извештаја „Срби у Албанији били су национална заједница са најмање права у читавој Европи“ (Извештај, 138). Априла 2017. под притиском Европске Уније донет је Закон о заштити националних мањина. У том Закону експлицитно су наведени и Срби као једна од националних мањина. Колико ће дуг, лак или мукотрпан бити пут од усвајања Закона до његове примене остаје да се види.[12]

Србија не показује ни најмање интересовање за права и положај Срба у Албанији. Александар Вучић и поред тобоже срдачних односа са Едијем Рамом никада није споменуо Србе у Албанији. Од српских званичника министар културе и информисања Владан Вукосављевић се састао у фебруару 2017. са представницима удружења Морача–Розафа, Српског православног друштва Свети Јован Владимир из Скадра и удружења Јединство из Фијера.

Мађарска

За разлику од многих других српских заједница у региону број Срба у Мађарској расте. На попису из 2011. било је око 10.000 грађана који су декларисали свој српски идентитет што је за око трећину више него на попису 2001. (Извештај, 145). Вероватно се значајан број Срба преселио у Мађарску претходних година пошто је ова држава олакшала добијање држављанства потомцима становника некадашње Мађарске.[13]

Аутори Извештаја наводе мађарску политику према својим сународницима у окружењу као пример за угледање. Мађарска издваја значајна материјална средства за своје сународнике и помаже њихове привредне пројекте. Извештај указује да иако Србија не може да финансира овако нешто може да реши нека једноставнија административна питања, попут питања држављанства. (Извештај, 148–149).

Побољшава се српско школство у Мађарској које има веома дугу традицију. Прошле године обележено је 260 година основне школе у Ловри. С обзиром да расте број деце која се образују на српском језику потребно је повећавање капацитета постојећих школа. Мађарска држава се обавезала да обезбеди средства за финансирање ових пројеката.[14]

Од 2015. драстично се побољшало финансирање српских институција у Мађарској. (Извештај, 156)

Румунија

У Румунији, оцењују аутори Извештаја, Срби уживају сва законски загарантована права. Међутим, због опадања броја Срба српске установе се налазе у тешком положају и поред законских гаранција и помоћи румунске државе.

Прошле године у децембру у Румунији су одржани парламентарни избори а посланици мањина бирају се у складу са правилима позитивне дискриминације. За српског посланика изабран је Славољуб Аднађ кога је предложио Савез Срба у Румунији. Ранији српски посланик у букурештанском парламенту био је Славомир Гвозденовић. На његову иницијативу изгласан је Закон о Дану српског језика који је први пут обележен 21. новембра 2016. године.[15] Срби активно партиципирају и у политичком животу локалних заједница. Из године у годину благо расте и износ средстава која румунска држава издваја за српску мањинску заједницу.

Проблем за српску заједницу у Румунији представља питање имовине СПЦ. Српска православна црква дуго је водила спор око повраћаја Макриног дома који је изгубила, под сумњивим околностима, почетком 2017. године. Ово здање у центру Темишвара завештала је Персида Стојковић Макри Епархији Темишварској да „служи као уточиште сирочади погинулих банатских Срба“. (Извештај, 176). Касациони суд у Букурешку је пресудио да Задужбина Персиде Макри Стојковић нема право на ову имовину, иако је пре рата Румунија признавала да је реч о једином законском представнику (Извештај, стр. 177). Зграда је у током транзиционе смутње доспела у приватно власништво.

Закључна разматрања

Пред читаоцем је сумирани садржај Извештаја Напредног клуба о политичком положају српског народа у региону. Као што сам указао на почетку овог приказа реч је о публикацији која пружа панорамски поглед и на положај српског народа и на регионална политичка дешавања.

Утисак који се груписањем података о положају српског народа у различитим државама намеће је да је српска држава крајње неактивна, да су издвојена средства мизерна а заједничко пројекти малобројни и склеротично застарели. Позитивиних помака има у појединим државама, а положај Срба у Мађарској и Румунији би се могао оценити као повољан. Систематске дискриминације има пре свега у Црној Гори док је ситуација у Албанији померена са мртве тачке али је и даље лоша. У Републици Српској, где српски народ има највећи степен политичког оргaнизовања, истовремено је изложен и снажним притисцима политичких елита својих суграђана и „међународне заједнице“.

Прочитати још

Извештај о политичким правима српског народа у региону 2016/2017. (сајт Напредног клуба, docx документ)

Промоција Извештаја о политичким правима српског народа у региону 2015–2016.

Видети још

Аутор: Милош Милојевић

[1] Када је посреди политика српских власти индикативно је да ни положај српског народа у региону ни Република Српска нису добили истакнуто место у инаугурационом говору председниак Александра Вучића нити у експозео председника Владе Ане Брнабић.

[2] Референдумско изјашњавање грађана у Републици Српској већ дуго је једна од горућих политичких тема. Пре неколико година власти у РС су најавиле референдум о реформама у правосуђу. Власти РС су, како бележе аутори овог извештаја, „заустављањем процеса одузимања надлежности од ентитета, изазвале велику међународну пажњу и нескривен гнев дипломатија појединих европских држава.“ Један од механизама оспоравања надлежности и државноправног субјективитета РС је оспоравање „свих идентитетских симбола Српске и српског народа“. Како стоји у Извештају: „За бошњачке вође Срби у БиХ постоје као некаква опасна секта коју они толеришу без обзира на сва њена огрешења о законе. У тој својој „великодушности“ они, међутим, нису спремни да прихвате српски идентитет као један од иденитетета жељене заједничке државе., већ сами конструишу један у потпуности мањкав идентитет, који промовишу као српски.“

[3] Референдум је успео уз релативно малу излазност. Иако су и власти и опозиција договорно приступили његовом одржавању опозиција је критиковала владајућу странку Милорада Додика да користи државна и национлна питања за властиту афирмацију (по договору су локални избори одржани свега недељу дана после референдумског изјашњавања). На референдуму је учествовало 680.175 гласача од 1.219.399 уписаних (55,77%). За је гласало 677.771 или 99,81%.

[4] Референдум и даље представља живо политичко питање које и данас (септембар 2017) дели власт и опозицију у Републици Српској.

[5] Аутори извештаја наводе како су процеси враћања станарког и имовинског права формално у току али да су суочени са многобројним опструкцијама. Многи Срби одлучили су да судским путем траже задовољење својих права, па чак и пред Европским судом за људска права. Међутим, сложеност и трошкови судских поступака отежавају им да и на овај начин добију повратак своје имовине. У Хрватској постоји Фонд за надокнаду одузете имовине у доба СФРЈ али слична инстутуција из које би била надокнађена штета за имовину отету и деватирану током сецесионистичког рата 1991. и потоњег етничког чишћења српског становништва не постоји.

[6] Претње да ће се опструирати пут Србије ка Европској Унији су главни део тог асортимана којим се подједнако користе и левица и десница. Тада је хрватски премијер Зоран Милановић Србију назвао „шаком јада“. Размењена је серија протестних нота оштрог садржаја. Треба имати на уму да и српски државни врх на овакве провокације реагује хистерично, инфантилно и са очитим популистичким тенденцијама а да се после размене оштрих речи не мења суштинска оријентација државне политике која у много чему подилази хрватским интересима.

[7] Тражен је прогон председника СНВ Милорада Пуповца и председника СДСС-а Војисалва Станимировића. Они су оптуживани за „србовање по Србу и југословенске оргије по Јасеновцу.“ У саопштењу организатора Скупа између осталог стоји и: „Није ово земља коју су стварали партизани и југославени, ово је наша земља коју су стварали хрватски бранитељи!“ (Извештај, стр. 65).

[8] Политичка криза која је уследила након избора разрешена је тек уз вероватну политичку асистенцију из Београда – подршском тобожње „Српске листе“ да на чело „Владе Косова“ стане Рамуш Харадинај. О овом проблему је опсежно писано на више места и по свој прилици ће и даље представљати оштар извор политичког размимоилажења у целој Србији, укључујући и Србе на Косову и Метохији (видети на пример: Марко Пејковић, Антихарадинајевски фрагменти; Слободан Антонић, Границе мрака).

[9] Формиран је Одбор за одбрану у Београду који су предводили Чедомир Антић, Миша Ђурковић, Александар Раковић и Ђорђе Вукадиновић.

[10] Одржане су и мање Светосавске академије у Куманову, Росоману, Чучер Сандеву, Старом Нагоричану и Битољу; Одржан је помен 24. марта жртвама НАТО агресије а у конаку Манастира светог Никите у Скопској Црној Гори обележен је Видовдан. Том приликом одржана је промоција књиге „Будимо људи“ Јована Јањића о почившем патријарху Павлу. Одржана је молитва за душе видовданских јунака у Цркви светог Архангела Михаила у Скопљу. Овим догађајима присуствовали су представници Амбасаде Србије у Македонији као и представници свих српских удружења у Македонији.

[11] И поред жестоких притисака на Николу Груевског, разних корупционашких и петпарачко–обавештајних скандала изборни резултат није био убедљив. ВМРО-ДПМНЕ је добила 51 освојени посланички мандат, коалиција око СДСМ око Зорана Заева добила је 49 мандата а албанске странке укупно 20 мандата.  Готово читаву деценију македонски политички живот се устројавао према „Мајском договору“ по коме најјача македонска странка образује владу са албанским странкама. Но, Груевски није успео да формира парламентарну већину пошто су албански прваци раније постигли договор са Заевим око прихватања „Тиранске платформе“. Груевски је понудио Заеву да подржи његову мањинску владу али је овај то одбио. На крају је, уз бриселску интервенцију, македонски председник Иванов дао мандат Заеву.

[12] Међу правима која немају Срби у Албанији су: право на име и презиме, верско изјашњавање, уџбенике и школе; Према попису Срба има свега 155 иако се процењује да их заправо има тридесетак хиљада. И овде је реч о својеврсном „пописном инжењерингу“.

[13] До 2015. 114.000 држављана Србије добило је двојно српско–мађарско држављанство. Према мађарским подацима тај број је до 2017. скочио на 180.000. Реч је вероватно великим делом о грађанима Србије мађарске народности али међу новим држављанима Мађарске има и Срба. Постоје два критеријума за добијање мађарског држављанства: материјални докази да је особа потомак становника Мађарске до 1921. или у периоду између 1941. и 1945. и познавање мађарског језика.

[14] Постоји неколико негативних примера када је посреди стање српског школства у Мађарској. У јесен 2016. у Новом Сентивану је укинуто Српско забавиште без консултација са тамошњом Српском самоуправом. Томе је претходило укидање „Српске школе“. Реаговао је и српски посланик у парламенту Мађарске оцењујући овај потез као незаконит. (Извештај, 152).

[15]  На овај дан 1826. Димитрије Тирол је писмом из Темишвара обавестио Вука Караџића да је његовим правописом штампао свој „Банатски алманах“.

Извор: Стање ствари