Како се трауме предака преносе на следеће генерације и где се се “архивирају”

Шта се догађа када један војник доживи трауму? Или када жена преживи силовање? Где се “архивирају” све трауме наших предака и да ли икада нестају из нашег генетског кода?

Институ за психијатрију „Макс Планк” у Минхену већ годинама истражује “епигенетско наслеђивање”, односно начин на који акумулирана искуства током живота родитеља утичу на гене њиховог потомства и какву улогу то може да има у развоју деце, пише Дојче веле.

Појам епигенетика састоји се од речи генетика и епигенеза, односно развој живог бића. Као својеврсна веза између утицаја околине и гена, епигенетика истражује под којим околностима који ген постаје активан или неактиван. То се назива регулација гена.

Како настају трауме и које болести код будућих генерација могу тиме бити узроковане у разговору за ДW објашњава професор Алон Чен, директор и научни сарадник Института за психијатрију „Макс Планк”.

DW: Која је разлика између стреса и трауме?

Алон Чен: Постоји много различитих врста стреса. Постоји лагано оптерећење које може постати хронично. На пример ако смо узнемирени на послу или смо заглављени у саобраћају сваки дан. Такви фактори, који изазивају стрес, могу повећати подложност депресији. Али то не ствара трауму која би покренула посттрауматски стресни поремећај (ПТСП). За то морају постојати снажне и акутне трауме. То је случај, на пример, са силовањима, несрећама или ратовима. Од тога се пацијенти углавном опорављају након неколико недеља и могу да се врате у нормалан живот. Но ако се симптоми појаве и након месец дана, говоримо о ПТСП-у. Неки људе имају исте симптоме чак и након 40 година.

Какви су то симптоми?

Типични симптоми су проблеми са спавањем и ноћне море. Пацијенти пате од анксиозности и често имају проблема са концентрацијом. Осим тога, плашљиви су. На примјер, брзо се трзну или поскоче када чују гласан звук. Особе које пате од ПТСП-а често имају проблема с проценом ризика. Генерално, ти људи нису у могућности да правилно функционишу у свакодневном животу.

Када погледамо трећу генерацију преживелих Холокауста или унуке војника Другог светског рата, још увијек видимо епигенетске трагове трауме. То на крају доводи до тога да су ти људи анксиознији или склонији болестима које су повезане са стресом.

У својој актуелној студији открили сте да траума може довести до епигенетских промена. Како уопште функционише епигенетика?

То је релативно ново подручје. Када говоримо о епигенетским променама, не мислимо да се слова ДНК, односно њихов редослед, мења. Јер, епигенетика надилази генетику. Ради се о хемијским променама које утичу на оно на шта се ДНК на крају преводи. Кроз тај процес настају протеини у нашем телу, укључујући и оне у нашем мозгу. Протеини су функционалне јединице које у бити обављају прави посао. На пример, они одређују које су нервне ћелије мање или више активне, а то у на крају крајева утиче на наше понашање.

Како генетски преносимо искуство на наше потомство?

Баш као и ДНК, такозвани “епигенетски потпис” преноси се на следеће генерације. Тренутно се тај “епигенетски потпис” може пратити до треће генерације. На пример, када погледамо трећу генерацију преживелих Холокауста или унуке војника Другог светског рата, још увијек видимо епигенетске трагове трауме. То на крају доводи до тога да су ти људи анксиознији или склонији болестима које су повезане са стресом.

Још увек није јасно како се тачно епигенетске промене наслеђују, јер улогу играју многи фактори. Уколико је на примјер мајка изложена великом стресу или је наследила епигенетски потпис својих родитеља, то мења начин на који се бави својом децом. Поред тога, фактори из околине играју једнако важну улогу у развоју детета као и наследство. Због тога и јесте тако тешко разумети све механизме.

Како пацијенти с ПТСП-ом могу да се лече?

Особе које пате од ПТСП-а данас могу да узимају лекове или да траже психотерапију. Међутим, обе те методе су само делимично ефикасне у лечењу те болести. А потреба је огромна. Да бисмо развили нове врсте третмана, морамо првенствено разумети механизме. Морамо схватити шта се тачно догађа у мозгу, који су тачно гени укључени и које епигенетске модификације доводе људе до већег ризика од болести. Тек тада можемо развити методе лечења или методе које ће спречити да они који су погођени развију пост-трауму. Тада бисмо могли и довољно рано да видимо да ли је особа посебно рањива за развијање ПТСП-а и да кажемо, на пример, да је не треба слати у Авганистан у војску.

Да ли епигенетске промјене нестају након успешног лијечења?

За сада не знамо да ли се епигенетске карактеристике мењају након опоравка. Или евентуално уколико их нешто блокира, и да ли се опет активирају уколико особа доживи другу трауму.

Чак и кад је ембрион у мајчиној утроби изложен стресу, то мења његове епигенетске особине. Та особа и даље може нормално да расте и то не примећује, али у тренутку када је изложена трауми, епигенетски потпис постаје пресудан.

Аутор: Душан Слијепчевић

Извор: ИН4С