Како је Зоки увео Србију у ЕУ

Премиjер Хрватске Зоран Милановић понашао се као хулиган коjиjе дошао на бриселску племићку журку, док jе Србиjа, као земља кандидат, преузела улогу државе коjа чува основне европске вредности.

У Хрватскоj се никада не расписуjу ванредни избори. У Србиjи се ванредни избори редовно расписуjу. Хоће ли ови закони одредити судбине политичких елита у Београду и Загребу?

Хрватском премиjеру Зорану Милановићу, новом загребачком барбарогениjу, следе редовни избори и ниjе ли га управо таj цаjтнот приморао да направи толику пометњу у региону, да се у jедном тренутку учинило како су се у Зорана истовремено уселили Милан Бандић и Бранимир Главаш, те су, тако сjедињени, успосгавили трансцендентални линк с Фрањом Туђманом.

Како другачиjе описати понашање социjалдемократског премиjера коjи jе, изазвавши блокаду друмова са Србиjом, натерао бриселске чиновнике да се озбиљно забрину за своjу наjмлађу чланицу и први пут подрже земљу коjа се налази ван бриселског царства. И притом су дали за право баш Србиjи. Политика ЕУ се, иначе, показала аутистичном, па се у централи за своjе чланице на перифериjи забрину тек када неко од малишана-лидера удари на велике банке и почне да се занима за њихову политику зеленашења и драња коже грађанима. Тада Брисел, по правилу, стаjе на страну финансиjских похлепних џинова…

Отуда се чинило да ће „лепи Зоки”, како су га крстили злочести медиjи чим се поjавио на челу СДП-а као некадашњи естетски политички одговор на „српског Клуниjа” Бориса Тадића, однети победу у хрватско-српском доигравању на граничним прелазима. Имао jе читавих пет дана предности да продаjе циглу Могериниjевоj, да убеђуjе Брисел како су Срби поново зли момци коjи свесно усмераваjу избеглице ка Хрватскоj, тераjући Хрвате да запушених носева улазе у трамваjе. Да ће Србима поново ударати зуце и Брисел и Хрвати, могло jе да се посумња и изненадним, таjновитим одсуством из jавности господина Маjкла Давенпорта коjи jе, после марша на геjпаради, негде испарио, докjе врило на српско-хрватским постаjама.

Балансираjући између расистичких и комичних наступа, Милановић jе деловао као нови ексклузивни заступник антисрпске фрустрациjе у делу хрватског бирачког тела, коjа у условима ванредног стања прераста у изливе мржње. Зоки jе ту фрустрациjу покушавао да измери математички, кроз могуће гласове, jер jе, иако проглашен за аутсаjдера после победе

Грабар-Китаровић на председничким изборима, последњих месеци почео да смањуjе ту разлику у односу на ХДЗ. Наиме, порасле су просечне плате и смањена jе незапосленост, што jе, уз jош неке макропоказатеље са узлазним трендом, указивало на то да се хрватска привреда извлачи из рецесиjе.

Али, шта jе Милановића навело да се од нехаризматичног левичара и невештог говорника претвори у агресивног Груча Маркса хрватске политике? Нада да га, за неколико месеци, можда такав унутрашњи преображаj задржи у фотељи премиjера? Или „Зоки, сасвим сигурно, ниjе марио за уметнички доjам”, што би некад рекла Милка Бабовић, чувена водитељка хрватске телевизиjе из доба друге Југославиjе коjа jе пратила уметничко клизање.

Заиста, ко jе пажљиво читао хрватску штампу, могао jе да примети како хрватски премиjер изненада излази у град с Антом Готовином, како се буса у груди што су се спаjтали. То jе навело председницу Китаровић да стане на пут загребачком почетку jедног дивног приjатељства. Колинда jе рекла да jавно размишља да позове генерала у савет за националну безбедност. Тако jе око некадашњег конобара, потом легионарског подофицира и, коначно, хрватског генерала коjи jе спровео операциjу „Олуjа”, протеравши око 250.000 Срба из Хрватске, почео да се стеже обруч есдепеовских и хадезеовских снага. Слева jе марширао Зоки, здесна су се шуњали Колинда и Томислав Карамарко, шеф ХДЗ-а и некадашњи свемоћни шеф свих хрватских обавештаjних служби. Како се око Готовине давно мотаjу и бискупи, не би било никакво изненађење да за живота посгане кандидат за свеца. Али, док се то не догоди, он jе први на листи кечева за добитак избора.

Свет се, све више, претвара у џиновску центрифугу, па се чини да, вртећи се у њоj, живимо заправо у временскоj машини коjа толико убрзава време да изгледа како се прослава две децениjе од „Олуjе” одиграла пре читаву вечност. Али, и тада се загребачка кохабитациjа располутила на jедноj теми. На праву своjине на дан када су Срби протерани из Хрватске.

Пратећи даљи след догађаjа, као да jе после те прославе, кад jе Томпсон инаугурисан у државног певача проусташке ориjентациjе, Милановић одлучио да jе за изборе спреман! Требало jе међу пучанством спровести преврат и убедити их како jе некадашњи Титов гардиста Зоки ипак већи Хрват од Томислава Карамарка, коjи jе одмалена школован у загребачкоj jезуитскоj цркви одакле jе у свет хрватске елите катапултиран и Иван Звонимир Чичак.

Језуите, заиста, одмах шаљу младог Карамарка за шефа кабинета премиjера Јосипа Манолића, чиjа се моћ у обавештаjном братсгву и старе Југе и нове Хрватске изузетно поштовала. Карамарко потом одлази у политичко наручjе Стипе Месића и тиме постаjе, како би се рекло, „врућа роба”.

Како jе Зоки изузетно вешт прагматичар чиjи jавни наступи вапе за синхронизациjом, и притом jе свестан да његово име и презиме изазиваjу разне трачеве о томе да премиjерово порекло има овдашње корене, он изазива кризу на граници, подгрева атмосферу из домовинског рата, мобилише патриоте… И, разуме се, одмах убацуjе Карамарка у редове издаjника, у пету колону, оптужуjући га да се састаjе с Александром Вучићем и Виктором Орбаном, ствараjући таjно имагинарно свето троjство уперено према европскоj Хрватскоj.

У односу Срба и Хрвата влада инцестуозни однос љубави и мржње, познат као синдром народа малих разлика. Нисмо ли ипак браћа, коjа се у редовним историjским размацима час љубе, час кољу, те jе, навлачећи на себе шињел екстремисте – ваљда га jе позаjмио од свог новог другара Готовине – Милановић заиграо на све или ништа. Проценио jе, наиме, да љубав сада не доноси изборни профит.

Надругоj страни, Александру Вучићуjе било довољно да своj стари, четнички шињел и не вади из ормана. Тако jе створен своjеврсни парадокс: премиjер земље чланице ЕУ леве ориjентациjе понашао се као хулиган коjи jе дошао на бриселску племићку журку да поразбиjа све около, док jе Србиjа, као земља кандидат коjа чека отварање поглавља и обављање jош неких чудних радњи коjе се ваљда зову скрининзи – преузела улогу државе коjа чува основне европске вредности. Вучић се jош од првих мигрантских дана понашао jезуитски мудро, као да jе заиста делио собу с Карамарком, а након Зокиjевих све жешћих и чешћих дипломатских испада, ниjе тражио кокарду по стану, нити jе отишао са Шешељем у „Парове”. Напротив, слао jе поруке мира, обећавао да неће дестабилизовати регион, што jе коначно приморало комесара Јоханеса Хана да подржи политику српске владе.

Какав ће бити епилог? Хоће ли Зокиjа оштетити тактички пораз на граници или ће изазивање спора бити заправо његова стратешка победа? Да ли ће копиjа Зоки, победити оригинал Карамарка? Према наjновиjим анкетама из Хрватске, СДП се приближава ХДЗ-у на четири одсто разлике. Како год било, Зоки jе увео Србе у ЕУ!

Да ли ће Вучић покушати да капитализуjе своjу регионалну победу расписивањем ванредних парламентарних избора? Одлуку Владе Србиjе о отварању граница преносиле су готово све телевизиjе са националном фреквенциjом, осим, чини ми се, Пецониjеве Хепи телевизиjе. Дакле, ко ниjе желео да гледа Еру Оjданића, морао jе да гледа Вучића. Поред премиjера, у директном преносу седнице владе говорио jе jош само Ивица Дачић. Осим што jе тиме демонстрирано њихово акционо jединство, Ивица jе набацио сумњу да нису сви чланови кабинета били убеђени у српску победу. Ниjе ли тиме лидер СПС-а, као Вучићев трбухозборац, наjавио да ће се премиjер ипак бавити реконсгрукциjом владе? Ко може бити мангуп у Вучићевим редовима? Ивица се jавно заклео да ниjе он.

Премиjер ће можда ипак одлучити да се бави своjим омиљеним хобиjем. А то су ванредни избори. Коjи се овога пута могу поклопити са хрватским редовним гласањем. То обећава жестоку регионалну забаву или политички риjалити коjи ће засенити остале догађаjе. Тако jе, у сенци српске победе у Бриселу, неправедно промакло да се мали Кеба оженио Северином. И ниjе jасно како jе пробио границу. Мада су се, због Северине, чиниле и друге, сасвим разумљиве лудости.

Пише: Александар Апостоловски

Извор: Политика, недjеља 27. септембар 2015., стр. 6

Везане виjести:

БЛОКАДА ГРАНИЦЕ ЈЕ „КАП У МОРУ“ ХРВАТСКИХ УВРЕДА