Како је Ирена /Разија/ преживјела Усташе и Нијемце

Осамдесеттрогодишња Ирена Проскауер рођена је у Бечу од оца љекара Фрица из Катовица, у Пољској, и мајке Илзе из Леотена, у Њемачкој. Од Беча до Шамца прошла је два рата и запамтила много страхота.

Приредила: Светлана ПАВЛОВИЋ

Осамдесеттрогодишња Ирена Проскауер, учитељица у пензији, једина је преостала особа из малене јеврејске колоније у Шамцу, која је почела да нестаје након њемачке и усташке окупације током Другог свјетског рата.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 7. септембра  2017. године.

Можда се за њу не би ни знало да 2015. године историчар Никша Незировић није написао књигу „Јевреји у Босанском Шамцу од 1863-1942. године“ о времену када је у Шамцу живјела 31 јеврејска породица.

Ирена је имала филмску судбину. Њен отац, Фриц, страдао је у партизанској болници у Шековићима, Трнови, током седме непријатељске офанзиве заједно са двије шамачке болничарке – мајком и кћерком Фаником и Тонком Краус.

„Занимљиво је да је њен отац погинуо заједно са њима, да би након толико година Ирена дошла да живи у родни град Фанике и Тонке Краус. Свијет је заиста мали“, каже Незировић.

Осамдесеттрогодишња Ирена Проскауер рођена је у Бечу од оца љекара Фрица из Катовица, у Пољској, и мајке Илзе из Леотена, у Њемачкој. Од Беча до Шамца прошла је два рата и запамтила много страхота.

Када су се Нијемци приближили Брчком, отац, будући да је био Јеврејин, тражио је премјештај да буде теренски љекар и добио мјесто у Горњем Рахићу, гдје је радио за сва околна мјеста.

„У Рахићу смо живјели у кући Марка Радића, гдје је била смјештена амбуланта. Он је био једини Србин са породицом у Рахићу и сви су га вољели. Имао је супругу и кћер. Усташе су га убиле“, прича Ирена.

Гледала је како њега и супругу одводе и чула је да су их заклали на брчанском мосту, јер су се касније усташе вратиле и показивале слике.

„Његову кћер сакрила је Хамдибеговица Аликадић у пушницу у бабури /гдје се ложи ватра/, а онда ју је њен тетак Милан Томић одвео код себе и више је нисам видјела, а чула сам да је отишла за Београд“, сјећа се Ирена.

Ирена прича да се њен отац након тога оженио муслиманком Ханумком, која је већ имала два сина из првог брака и са њом добио кћер Сеаду.

Због тога што су га Нијемци стално тражили, јер је имао своју апотеку и као љекар помагао партизанима, промијенио је име у Ферид, а Иренино у Разија, вјерујући да их тако неће убити. То име је носила током цијелог школовања.

Почетком 1943. године отац је отишао у партизане. Ирена се присјећа да ју је маћеха слала рано ујутро на њиву. Једном је сједила пет дана на трешњи и сакривала се, а друштво јој је правио брат који је чувао краве. Тако су избјегли смрт.

Оца су јој ухватили у Шековићима, гдје је био мајор централне болнице и одвели у затвор у Брчком. Против њега је свједочио неки Касимага Касимагић који је рекао: „Крмка у главу – да је остао још који дан у Рахићу одвео би све у партизане“.

„Моја мајка /маћеха/ га је тражила и жељела да га спаси. Сјећам се, срели смо у путу Авду Берберовића из Брчког, којег је мајка /маћеха/ молила да помогне. Он јој је одговорио: `Хајде кући док је твоја пасјача на глави, муж ти је синоћ `отпутовао` низ Саву у Земун`“, прича Ирена.

Ирена каже да јој је отац стријељан у Подгајичкој шуми, гдје је и данас споменик, а у Рахићу је на партизанском гробљу плоча са његовим именом.

Ирена је радила 40 година као учитељица и извела на животни пут више од 200 ђака свих националности, са некима од њих се још увијек чује, а понекад је и обиђу.

У посљедњем рату, деведесетих година прошлог вијека, ишла је свуда – од Градачца до Београда, па од Пала до Америке, гдје јој је муж сахрањен.

Ирена је прије двије године имала двије тешке операције, али захваљујући љекарима у Шамцу, Добоју и Бањалуци полако се опоравља.

Извор: СРНА