Овековечена српска страдања од Егеја до Дунава

Небоjша Савићевић, аутор сериjе РТС „У спомен Великом рату“, о нашем забораву, хероизму, жртвама: На 20.000 метара филмске траке овековечен наjвећи броj мучилишта, попришта битака и велике голготе

СЕРИЈА jедносатних документарних ТВ филмова „У спомен Великом рату“ Небоjше Савићевића, коjа се управо емитуjе на РТС, бележи рекордну гледаност. Сагу о Србиjи у Првом светском рату РТС jе почела да снима 1997, а завршила 2004. године, када jе први пут и приказана.

За две године екипа jе обишла сва попришта великих битака. Код истраживања логора српских заробљеника и интернираца ослањали су се на Исидора Ђуковића и његову „мапу патње“.

– Путовали смо „ходницима душа“ погинулих Перовића, Тодоровића, Живковића… од Цера и Колубаре до Албаниjе и Грчке. Узводно Дунавом у логоре Аустругарске – обjашњава Небоjша Савићевић.

Говорећи о снимцима насталим у Албаниjи и Грчкоj, Савићевић подсећа да jе према подацима српске врховне команде у повлачењу кроз Албаниjу погинуло и умрло од глади и болести 243.877 воjника и цивила, а за њима су остала српска гробља у Скадру, Тирани, Драчу и Каваjи. Обишли су их. Она су већ између два рата била девастирана.

На острво Крф jе пребачено 151.828 воjника. Посмртни остаци припадника Дринске дивизиjе покопани су код села Агиос Георгиос. Неколико стотина воjника. У Плавоj гробници острва Видо остало jе 4.847 душа.

У Тунис jе упућено на опоравак 13.000 воjника, а у Француску и на Корзику 5.000. У оквиру француског гробља у Бизерти сахрањено jе 660, а у Мензел Бургиби 1.800 српских воjника.

На Солунском фронту, за две године у позиционом рату, погинуло jе и рањено 42.725 воjника. Гробови су им где су и пали. Надгробних обележjа нема.

Оно што jе шокирало ауторе сериjала jе судбина стотина хиљада српских заробљеника и интернираца у логорима „цивилизоване монархиjе“. Ишли су Дунавом узводно, а камера jе бележила.

– Године 1915. многи српски воjници били су заробљени и упућени у логоре у Аустроугарскоj, и мањим делом у Бугарску. Почело jе и интернирање цивила из окупиране Србиjе. Одвођени су мушкарци од 17 до 60 година, под изговором да су воjни обвезници, чак жене и деца изнад седам година – наводи Савићевић. – У Словачкоj у Тренчину, на стрмоj падини градског гробља, назире се неколико заборављених парцела са гвозденим крстачама на коjима jе рђа избрисала имена. Врата су забрављена. На грађевини нема никаквог знамења осим латиницом исписане скраћенице СХС. Ни помена о Србима. А ту их лежи око хиљаду.

Заробљеници и интернирци у Нађмеђеру сахрањени су на логорском гробљу. У 2.000 гробница око 7.000 људи.

Пратећи ток Дунава, од Нађмеђера узводно, стиже се до наjвећих логора. У срцу те таме нижу се имена Нежидер, Маутхаузен, Ашах…

– Нежидер jе био главни сабирни логор у коjи су заробљеници и интернирци допремани пре распоређивања у друге, мање логоре – вели Савићевић. – У њему су били заточени и песник Сима Пандуровић, научник Милутин Миланковић, новинар Крста Цицварић, сликар Марко Мурат, архитекта Јован Илкић. Водоплавна поља Нежидера изложена изливању оближњег jезера и велика влага узели су животе 10.000 интернираца и заробљеника.

И страшни логор Ашах jе забележен камером. Ту су сахрањена 5.262 српска заробљеника. Данас jе ту jош велики крст и нешто надгробних споменика са именима Срба.

– А Маутхаузен jе место jезе – наставља са сећањем аутор филма. – Логор се налазио на Дунаву. Умрли логораши сахрањени су на великом гробљу коjе деле Срби, Руси и Италиjани. Над гробом сваког умрлог Италиjана стоjи крст. Места вечног починка Срба означена су каменовима на коjима jе урезано колико их под њима лежи. О третману Срба остало jе сведочанство повереника Министарства унутрашњих дела Краљевине Србиjе, коjи jе за време рата обишао логоре у Аустроугарскоj:

„За наjмање кривице муче их на разне начине, туку кундацима, везуjу им руке на леђима и остављаjу да висе два сата… У логору Браунау видео сам да jе Коста Петровић, воjник 8. пука првог позива, од таквог вешања умро. У болници у Маутхаузену jа сам видео преко 100 наших воjника, полуделих од батина.“

На 20.000 метара филмске траке екипа Небоjше Савићевића овековечила jе наjвећи броj логора и попришта великих страдања и битака Срба. Сериjал jе пратио Први светски рат, а у буквалном смислу и рат jе пратио сериjал. Када су 1999. године пале бомбе на зграду РТС, страдале су им колеге, монтажа jе уништена, али jе њихов материjал остао неоштећен. Касниjе, петог октобра 2000. године, зграда Телевизиjе jе поново горела, а снимљено jе поново чудом претекло. Савићевић jе данас професор на Факултету драмских уметности у Београду.

ПИСМО ЗАРОБЉЕНОМ МУЖУ

У нађмеђерскоj долини смрти екипа РТС тражила jе сведочанства коjа jе нашао Исидор Ђуковић тридесетих година прошлог века. У музеjу истог града безуспешно су трагали и за писмом жене заробљеном мужу, пуном презира jер се оваj „предао“ Аустриjанцима. Ђуковић jе забележио да се у њему наводило:

„Отац те проклиње и каже да ти се несрећа целог света сручи на главу. Проклиње чак и нашу децу и жели им смрт, велећи – не треба ми пород jедног плашљивца коjи ми jе нанео наjвећи бол и срамоту… И jа ти не мислим боље… Свака жена поноси се своjим мужем, хвалећи се његовим jунаштвом, а ти, ти осрамоти мене и своjу кућу, тако да нас свако са презрењем гледа. Послала сам ти паре да купиш отрова, како те никад више твоjе село не би видело. То ти jе поздрав од Стоjанке.“

МАЈКА СИНУ

НА споменику у Нежидеру коjи се данас налази у Аустриjи и зове Ноjзидл ам Зе 1924. године маjка jе подигла сину jединцу Јоксиму Јоковићу, са Дурмитора спомен-плочу са натписом:

Све су смрти са судбином,

У Мађарскоj без судбине,

Из Мађарске проклетиjе,

Из те наше тираниjе,

У њоj сунце не гриjало,

У њоj гора не листала,

У њоj трава не ћетала.

Када jе екипа РТС посетила гробље ни камена од споменика ниjе остало.

Извор: Вечерње Новости