Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Кафана је место за почетак

Кафана „Златна Моруна”, 2014. године
Кафана „Златна Моруна”, 2014. године

Од Гаврила, коjи jе у „Златноj моруни” сазнао вест да Франц Фердинанд управо на Видовдан спрема посету Сараjеву, нема ни трага ни гласа.

Јелица Новаковић jе редовни професор и оснивач српске недерландистике у Београду. Као публициста и писац добила jе 2001. награду филаманског огранка ПЕН-а, као преводилац Хуга Клауса, Вилема Елсхота, Јана Волкерса и мнотх других. Примила jе 2014. преводилачку награду Низоземске литерарне фондациjе. Године 1999. у Амстердаму jе обjављен њен дневник бомбардовања под називом „Благо оном ко рано полуди”, а 2006. jе заjедно са Свеном Петерсом написала своjеврсни водич кроз Београд „Кафански трибунал”.

Свен Петерс jе професор низоземског као страног jезика у Антверпену, члан jе фламанског ПЕН-а, одговоран за рад Списатељске куће, и уредник блога о публикациjама на балканске теме balkanboeken.blog-spot.com. Неко време живео jе у Трсту и Београду

Прва скаjп-сесиjа: Београд-Антверпен Уторак, 4. март 2014.

„Златна моруна” делуjе празњикаво. Прохладан jе уторак поподне почетком марта. Ни около кафане нема много промета. Некад тако популарна пиjаца на Зеленом венцу после недавне реконструкциjе изгубила jе своjу душу и већину своjе клиjентеле. Гледано кроз прозор, преовладава бетонско сивило. Ни у самоj кафани ниjе много ведриjе што се боjа тиче: бледа сенф-жута боjа зидова и тамно – смеђа намештаjа прошаране сивкастим колутовима дуванског дима. То jе макар нешто што се ниjе променило у последњих сто година: у српским кафанама пушење jе и даље дозвољено. Можда ово ниjе наjприкладниjе радно окружење али стерилна тишина библиотеке или архива где Свен и jа вршимо наша истраживања jош мање одговара узбурканим временима у коjима покушавамо да ситуирамо лик и дело Гаврила Принципа. Наручуjем турску, пардон, домаћу кафу и загледам унаоколо. У jедноj ниши висе урамљене фотографиjе Карађорђевића. Од Гаврила – коjи jе овде уз шкргут зуба сазнао вест да Франц Фердинанд управо на Видовдан спрема посету Сараjеву – нема иначе ни трага ни гласа. У jедноj бочноj сали, коjа jе можда некад давно служила припадницима Црне руке за састанчење, стоjи билиjарски сто, али иначе нема живе душе. Од конобарице сазнаjем да званично отварање, тj. привођење кафане првобитноj намени – након што jе мрачних деведесетих била коцкарница, а у просветљена демократска времена након 2000. кинеска продавница – тек треба да уследи за коjу недељу. Спуштени плафон од перфорираних плоча с хладним канцелариjским осветљењем потиче jош из тих дана. Данашња „Златна моруна” заправо jе пре пивница, викендима jе увече препуна младих, преко дана празњикава. Туристима у потрази за историjским знаменитостима баш и ниjе за неку препоруку. Онда боље да у близини, у Улици Гаврила Принципа, омасте брк у етно ресторану „Завичаj”, само нека притом не изгубе из вида да jе сироти гимназиjалац године 1914. само могао да сања о таквом оброку.

Ето нас виртуелно опет у кафани. Тачно jе осам година откад смо у њих редовно залазили. Тада смо обилазили кафане како бисмо проникли у транзициjу овог града и ослободили га слоjева предрасуда и стереотипа. Заправо и сада радимо исто, само што jе овог пута реч о личности и чину. Због тога jе кафана можда наjпогодниjе место за почетак. Јер овде jе изнедрена идеjа да се нешто учини. Ниjе, међутим, jедноставно уживети се сам од себе у расположење коjе jе владало у предвечерjе Првог светског рата. Надам се да нам наши извори донекле могу у томе помоћи.

Али, пре него што дамо реч нашим изворима, можда бисмо могли наjпре сами да се присетимо када смо се први пут свесно суочили с Принципом. Прескочила бих часове историjе у школи, jер то ме тада ниjе толико дотицало. Принцип jе спадао у школско градиво као и толика друга имена коjа су нама деци била апстракциjа. Сећам се, додуше, да смо августа 1967. на путу за Холандиjу, где jе моj отац постављен за секретара амбасаде, свратили у Терезин. Очигледно да jе мом оцу Сараjевски атентат нешто значио и да сам jа као дете такву конотациjу несвесно усвоjила. Проблематике Гаврилове личности постала сам, заправо, први пут свесна захваљуjући холандском новинару Стану ван Хаукеу. Негде 2000. посетио jе Београд како би ме интервjуисао за холандску медиjску кућу ВПРО. Уговорили смо били састанак у башти jедног кафића у центру где jе стигао са извесним закашњењем, потпуно ван себе. Забринуто сам се питала шта ли му се десило у нашем релативно безбедном граду, али испало jе да jе то за њега било горе од уличног џепарења. С муком jе пронашао речи да изрази своjе згражавање: „Побогу, како jе могуће да сте назвали улицу по убици?!” Нисам имала поjма о коме говори. Милошевић ниjе имао улицу, а jа нисам могла да се сетим никог ко би код Холанђана изазвао веће огорчење од њега. Кад jе навео Гаврила Принципа, jа сам била та коjа jе згрануто занемела.

Наставиће се

Пише: Јелица Новаковић и Свен Петерс

 

Извор: Политика, сриjеда 30. септембар 2015., стр. 14

 

Везане виjести:

Фељтон: Последице jедног пуцња (2)

Фељтон: Последице jедног пуцња (3)

Фељтон: Последице jедног пуцња (4)

Фељтон: Последице jедног пуцња (5)

Фељтон: Последице jедног пуцња (6)

Фељтон: Последице jедног пуцња (7)

Фељтон: Последице jедног пуцња (8)

Фељтон: Последице jедног пуцња (9)

Фељтон: Последице jедног пуцња (10)

Фељтон: Последице jедног пуцња (11)

Фељтон: Последице jедног пуцња (12)

Фељтон: Последице jедног пуцња (13)

Фељтон: Последице jедног пуцња (14)

Фељтон: Последице jедног пуцња (15)

Први свjетски рат – Јадовно 1941.

Атлас Покоља

 
 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: