Када Јосиповић дође у Београд треба му поставити питање обележавања усташког логора Слана на острву Пагу

Сазнаjемо из медиjа да ће током октобра хрватски председник Јосиповић посетити Београд. За његов састанак са председником Николићем, предложио бих jедну тачку дневног реда – питање пригодног и траjног обележавања усташког логора Слана на острву Пагу

Србиjу коjа jе на европском путу и jезик коjи се у њоj говори стално запљускуjу нове, модерне стране речи, коjе полако и незаустављиво поткопаваjу оне домаће. Тако смо добили: едукациjу, евалуациjу, кооперациjу, (ЛГБТ) популациjу и – агенду. Управо тако, при Министарству спољне и унутрашње трговине и телекомуникациjа (за неупућене, Расимово министарство) постоjи Управа за дигиталну агенду. Ко разуме, схватиће, а jа бих ипак да се бавим поjмом агенде у његовом стандардном значењу – програмом рада, односно дневним редом.

Будући да ће, како сазнаjемо из медиjа, током октобра хрватски председник Јосиповић посетити Београд, што значи да ће се неминовно састати са председником Николићем, предложио бих jедну тачку дневног реда тог састанка – питање пригодног и траjног обележавања усташког логора Слана на острву Пагу. Таj логор jе био део логорског комплекса Јадовно и данас, за разлику од велебитског дела тог комплекса, ниjе обележен. Прву спомен-плочу на то место поставио jе (jош давне 1975. године) „народ Пага“, како jе на самоj плочи писало, а таj народ jе организовао савез бораца тог острва. Ниjе то учинила тадашња Социjалистичка Република Хрватска, нити општина Паг. Долазак демокрациjе довео jе до првог ломљења те спомен-плоче, иако jе запис на њоj са хрватског становишта прилично беневолентан (на слици реконструисане спомен-плоче, пре него што jе поново разбиjена и уклоњена, jасно се види да се не помиње реч „усташе“). Покушаjи различитих невладиних организациjа, међу коjима су наjактивниjе Српско народно веће и удружењe грађана „Јадовно 1941“, да се та спомен-плоча обнови (са истоветним текстом, што тражи надлежно министарство Републике Хрватске) завршио се на исти начин – ломљењем спомен-плоче и уклањањем њених остатака, последњи пут jула ове године. Вероватно због тога што би присећање на све оно шта се на том месту догодило могло да умањи туристичку тражњу на „jадранскоj Ибици“ и поремети планове за изградњу туристичког кампа на том подручjу. Да ли jе икада иком нормалном пало на памет да гради туристички камп на подручjу некадашњег логора Треблинка? А Слана jе управо то – логор смрти.

Као што сам већ раниjе написао („Политика”, 27. jуна 2012), сматрам да jе посао управо Републике Хрватске да на то место постави пригодно спомен-обележjе и да се побрине да оно ту и остане. Надаље, сматрам да то обележjе треба да откриjе председник Републике Хрватске и то краjем jуна, када се обележава годишњица настанка комплекса логора Јадовно, и то у подне, када jе сунце високо, као што jе било над главама заточеника пре 72 године, а пашки камен врео. Следећа година ми се за то чини сасвим пригодном. Сматрам да председник Николић свом госту из Хрватске треба да скрене пажњу на све ово, да од њега тражи чињење коjе ће довести до тога да ово више не буде тачка дневног реда сусрета два председника и да му чак предложи да заjедно оду на то страшно место на Пагу и да заjедно откриjу то спомен-обележjе.

Како би хрватски председник реаговао на овакав предлог? Не знам. Нешто резерве имам због тога што Република Хрватска оваj своj домаћи задатак и даље ниjе урадила и не показуjе намеру да то учини. Наравно, српски председник не може да примора свог колегу на тако нешто, може само то да предложи. Али, може да уради многе друге ствари у коjима га не спречава сувереност државе нашег западног суседа. Уколико већ на Пагу не постоjи спомен-обележjе жртвама логора Слана, а све ми се нешто чини да неће ни постоjати у некоj догледноj будућности, онда оно треба да се подигне у Београду, ту га бар нико неће разбити. Мислим да председник Николић код београдских власти (без обзира на то ко jе у граду на власти) треба да покрене инициjативу за подизање таквог спомен-обележjа. Сматрам да ниjе потребно ништа велико и претенциозно, као онаj Богдановићев камени цвет у Јасеновцу – довољно jе да буде пригодно и да има бар нешто мало смисла. Да покажемо сами себи да нисмо заборавили нашу, српску Треблинку.

Добросуседски односи подразумеваjу да се разговора о тешким и болним темама. И да се оне решаваjу. Иначе све постаjе фарса и своди се на позирање фоторепортерима, извештачено грљење и тапшање по раменима.

Добро дошли, господине председниче!