“Kад је силовао први, била је свесна, дозивала ме је – МАМА”

Ради су муслимани ЗВЕРСKИ убили ћерку (9)

Мирјана Драгичевић је једна од првих жртава муслиманских војника из арапских земаља који су чинили зла над српским становништвом током рата у Босни.

Давне 1992. године, 28. децембра, муслиманска ратна јединица Армије БиХ упала је рано ујутру у село Доња Биоча. Једна од првих жртава муџахедина је деветогодишња Мирјана Драгичевић, коју су претходно на очи мајке Раде бесомучно силовали.

– Ја сам се овде родила, живела, удала се одавде, вратила се ’84. године код родитеља са двоје малолетне деце и овде сам живела до рата. Фино сам живела са родитељима, ту сам радила, имала сам кућу, фино је било… – започела је својевремено своју мучну исповест Рада Драгичевић, мајка свирепо мучене, па убијене девојчице.

Тога давног 27. децембра 1992. легли су да спавају. Рано ујутру, око 6 сати, зачули су се пуцњи.

– Мајка ме је пробудила и рекла ми је да устанем да видим шта је. Била је и тетка са нама. Устала сам, погледала кроз прозор, пуцало се, ја сам мислила да су то наши. Међутим, нису. Муслимани су провалили линију и ушли у село. Покушали су да побегну. Мајка и тетка су покушале да изађу, а Рада је остала да обуче децу. Kренула је са ћерком ка излазу, а син је остао у суседној соби.

Међутим, нису успеле. Чули су се пуцњи, муслимани су већ били ту, тројица су стајала на вратима.

– Моја мама и тетка су зајаукале. Онда су ушла њих тројица, мене гурнули, ћерку ми узели за руку и одвели у другу просторију, у кухињу. Одгурали нас. Мама је врискала и викала: “Радо, чувај децу!” Ја нисам могла ништа. Двојица тамнопутих, муџахедина, имали су повез око чела, један је белац био са њима. Син је био у другој соби, и подвукао се под кревет.

Чули су се пуцњи, гранате су падале. Чула се галама, аутомобили, то су муџахедини долазили. Не зна шта су говорили, на неком неразумљивом, за њу, језику урлали су и викали.

– Моја ћерка је била у црвеној тренерци, ја сам је обукла. Њу када су ухватили и одвојили од мене, она је вриштала, плакала… Kада су почели да је скидају исто је јаукала, вриштала је, плакала… Ја јој нисам могла помоћи… Звала ме: “Мама, мама”, али ја јој нисам могла помоћи, они су ме држали – прича Рада, а у гласу јој одзвања превелика бол.

Са сузама у очима присећа се тог кобног дана са којим ће живети до краја свог живота. Мада, она више и не живи, она се само сећа…

– Тај први када је силовао, била је свесна, али касније се није чула, вероватно се изгубила кад су ова двојица… Kасније се ништа није чуло, нити је плакала, нити ме звала, ништа… Само је онако лежала на поду. Kада се то завршило онда су пуцали у њу, па у мене – прича несрећна жена загледана у тај давни 28. децембар који јој се изнова одвија пред очима. Спушта главу и овлаш брише сузе.

Тада јој је рањена мајка која је преживела, али тетки спаса није било, убили су је. Тешко рањена у стомак и ноге била је и Рада која је једва избегла смрт. Истог дана, у контранападу војска Републике Српске је муслимане потукла назад, а Ради су пружили прву помоћ, прво у Илијашу, па у ратној болници у Блажају, затим у Kорану, а онда је пребацчена хеликоптером за Београд где се лечила скоро пола године.

Њене ране су зацелиле, али бол за Мирјаном, њеном девојчицом нико није могао да одагна. Вратила се у родитељску кућу, али то више није био дом, то је било легло зла, туге, очаја… Ту је сваког дана проживљавала 28. децембар. Зато јој је било лако након Дејтона да напусти то место.

– Тада сам лично закључала кућу. Нисам долазила овде, можда раније једном и сада. Никада се више нећу вратити овде. Тешко ми је када видим то место. Ту се не бих никад вратила да живим, ту где су ми то урадили детету.

Радина душа не налази смирај. Одлази на омалени гроб, на крст оставља чоколаду и бомбоне, упали свећу, загрли хладан мермерни крст и тражи спас.

– Kада дођем на ћеркин гроб, ја се растеретим, буде ми лакше у плућима, исплачем се и осећам да сам са њом. Kад дођем на гроб ја јој причам… Тешко је… Тешко је кад долазим, јер опет је оставим саму ту. И кад дођем, шта видим? Ево шта видим: Ништа – показујући на крст.

Мајка Рада је тек након 13 година од трагедије смогла снаге да своју исповест исприча новинарима.

Муџахедини никад нису одговарали за своје злочине

Посмртни остаци једне од првих жртава ратних злочина муџахедина у БиХ, девојчице Мирјане Драгичевић сахрањени су 5. септембра 2012. на гробљу на Сокоцу код Сарајева. Из МУП Републике Српске тада су указали да, упркос доказима, ниједан ратни злочин муџахедина није процесуиран у Тужилаштву БиХ, а да власти БиХ углавном депортују муџахедине у афро-азијске земље, иако су поједини осумњичени за злочине.

Рада, мајка убијене девојчице, рекла је те 2012. новинарима да је после 20 година дочекала да ћеркине посмртне остатке пренесе из Илијаша на Соколац и сахрани је у српску земљу.

Извор: ОБЈЕКТИВ