Јуриш на Дедиње

Шта се заправо десило крајем лета 1944, када су пролетерске јединице дошле у Србију. Грабеж пробраних партијаца није допринео угледу нове власти

У Србији има једна изрека „Још није време, још није време – e, а сад је касно“. И управо то доживљавамо кад је реч о новој политичкој историји од Другог светског рата па до данас. Пропуштене су многобројне прилике, док су још били живи актери многих спорних дешавања, да се прецизно и објективно реконструише прошлост. Иначе, процес демистификовања и преиспитивања историје увек је болан и носи ризик нових друштвених подела.

Шта се заправо десило крајем лета 1944. године, када су пролетерске јединице дошле у Србију. Какво је расположење у народу, Тито није имао никаквих дилема:

– Чаршија и градска интелигенција је против нас – реферисао је Благоје Нешковић 1945. на једној мартовској седници Политбироа ЦК КПЈ.

И наставио:

– Омладина градска је такође против нас.

Едвард Кардељ је додао:

– Непријатељ у Србији нема сељака, али га немамо ни ми.

НЕПОВЕРЕЊЕ према новој власти било је због репресалија према онима који нису били одушевљени пресађивањем бољшевизма. Локална власт имала је широка овлашћења, а на такав закључак упућује документ који је Команда КНОЈ-а 21. јануара 1945. послала Озни:

– Појединце за које постоји оправдана сумња да потпомажу или би били у стању потпомагати банде, с обзиром на њихово политичко гледање, пасивно задржавање према нашем покрету, фамилијарне или пријатељске везе према непријатељу, одстранити бар за време чишћења с тог терена и заточити их на унапред установљеном месту.

КОБАСИЧАР

Три месеца пре завршетка рата, док је пола Југославије било под окупацијом, најближе Титово окружење тражило је од војвођанског руководства да за врховног команданта што пре обезбеде „три стручна човека за млекарство и једног кобасичара“. На овој листи су се нашла и два баштована „наша симпатизера, које познајете као потпуно наше“.

И јуриш пробраних партијаца на Дедиње и грабеж за туђом имовином и привилегијама нису много допринели угледу нове власти, Тита и његових присталица, као ни поверењу према њима.

ВЕЗЕ народа у Србији и Карђорђевића одржавале су се на миту о подвигу краља Петра Првог Карађорђевића, који је са српском војском у Првом светском рату у једној обичној воловској запрези прошао голготу Албаније. Титовом слабом рејтингу доприносила је колико успомена на тај догађај толико и партизанско јуначење на Сремском фронту, на коме ће од краја 1944. до пролећа 1945, само према делимичном попису жртава, изгинути 37.000 тек стасалих младих људи, углавном из Србије.

TИТОВИ критичари нису тада видели неки посебан смисао тог масовног жртвовања, изузев његове жеље и сујете његових млађаних генерала да себи и другима докажу да знају да воде и офанзивне фронталне битке у равници. Логику те ратне тактике тешко је било разабрати и због тога што су се, после продора совјетске Црвене армије на Балкан и искрцавања савезника у Нормандији, немачке трупе из Грчке и Србије ионако морале повлачити према Немачкој.

Зато је одзив на Tитову мобилизацију у Србији био веома слаб:

– Само у срезу Пожаревац – према извештају Штаба Корпуса народне одбране Југославије – 42 одсто позваних није се јавило у војску, а многи и од оних који су се јавили на све начине су покушавали да дезертирају, многи и да се саморањавањем спасу сигурне смрти на Сремском фронту.

У БЕОГРАДУ се нова власт још горе котирала него у пожаревачком крају. Од 28.000 мобилисаних Београђана, само 8.000 је добровољно приступило Титовој војсци, из које је у последњим месецима рата дезертирало 7.000 тек мобилисаних бораца из Србије.

На Сремском фронту и у потоњим борбама са немачким нацистима и усташама, оборени су сви рекорди губитака великих војних формација у историји савременог ратовања у Европи.

Из Прве армије, најпрестижније јединице целокупне Tитове војске, у последњих пет месеци рата избачен је из строја, убијен или рањен, сваки трећи војник и официр, а губици Tреће армије били су још већи. За четири и по месеца постојања и војевања изгинуло је и рањено 47 одсто њеног састава!

У првом налету „чишћења“, кад је мрак појео највише људи, у комунистичкој Југославији нису постојали никакви писани закони. Појавили су се тек кад је конфискована имовина највећег броја привредника и индустријалаца

Први закон о кривичном поступку донет је 1948, а први кривични закон тек 1951. године.

До тада је са Београдског универзитета удаљено више од 60 угледних професора, а сваком четвртом бирачу одузето је право гласа.

СРПСКА интелигенција често је у нашој историји, од Растка Немањића и турског доба до данашњих дана, плаћала данак непослушности. Хирови домаће и стране окупационе власти низали су се један за другим, практично без озбиљнијег прекида, од појаве првих учених људи. Не зна се која је власт у томе била ревноснија, а који прогони српских умова већи и погубнији. Ипак, једна чистка се издваја и може се назвати једном од највећих хајки на националну интелигенцију.

Било је то крајем 1944. године. У Србији је почео прогон неколико десетина истакнутих професора Београдског универзитета и најугледнијих српских научника. Међу жртвама ове акције биле су и такве личности којима би се трајно поносиле и културе много већих народа него што је наш. А да иронија буде већа, наша јавност већину њих већ је одавно заборавила.

НА ДУГАЧКОМ списку страдалника ове кампање нашли су се академици Веселин Чајкановић и Миодраг Томић, па директор Института за физиологију, генетику и селекцију САНУ проф. др Боривоје Д. Милојевић, затим директор Балканолошког института у Београду проф. др Хенрик Барић, познати лингвиста Бранко Милетић, угледни германист Перо Слијепчевић и његов брат Ђоко, чувени историчар Српске православне цркве… Па проф. др Јустин Поповић, један од водећих српских теолога, затим оснивач примењене ентомологије у Србији проф. др Михаило Градојевић, истакнути професор др Реља 3. Поповић, угледни интерниста проф. др Лазо Станојевић, уредник медицинске рубрике „Политике“, па проф. др Радослав Грујић, један од аутора најпре чувеног, а потом брзо заборављеног Меморандума СПЦ о геноциду над Србима у нацистичко-фашистичкој Независној Држави Хрватској…

Деценијама је ова чистка била прекривана велом мистерије. Надживела је Броза и распад његове партије и државе, и прве дане и прокламовање вишепартијског система у Србији, када су разоткривене многе табу теме из наше прошлости, а ова ипак није.

У СРБИЈИ се за све и свашта губила национална част, што је аутоматски значило и конфискацију имовине и тежи или лакши принудни рад и губитак свих грађанских права. Пензионисани министар др Василије Протић изгубио је националну част због тога што је Југословенској избегличкој влади у Лондону доставио „шездесет фотографских снимака о усташким зверствима у Јасеновцу“.

Један сељак је због скривања 10 килограма вуне кажњен са четири године принудног рада, а Бранко Нешић из Каменице код Ниша је због тога што је ослободио своје мештане из сеоског затвора, а насилно одузето жито поделио сељацима, осуђен на смрт и конфискацију имовине. Вучета Вучетић, секретар Месног народног одбора у селу Ибарска Слатина код Звечана, убио је сиромашног сељака Паунка Милутиновића због тога што на време држави није дао бесплатно 50 килограма житарица.

За непуну годину дана кроз војвођанске затворе прошло је више од 8.800 сељака. До средине 1951. само кроз затвор у Забели код Пожаревца прошло је 86.000 српских сељака. Правда је била у рукама политички подобног апарата нове власти.

Један суд је вербалну увреду председника месног одбора и његове супруге прогласио „кривичним делом против народа и државе“, изричући виновнику те увреде казну од три године затвора.

– Оптужени ничим није доказао да није учинио дело за које се оптужује – гласило је писмено образложење једног суда.

СУДИЈЕ, А НИСУ ПРАВНИЦИ

И ШЕСТ година по завршетку рата, сваки пети судија у Србији није био правник, у Македонији сваки трећи, а у Босни и Херцеговини од 184 судије, 110 је било без икакве правне спреме.

У среским судовима у земљи ситуација је била још гора. Од 1.001 среског судије у Југославији, 254 нису имала правно образовање. Лаичких среских судија у Хрватској било је 5,81 одсто, у Црној Гори и Војводини 13,83, Словенији 15,02, Србији 24,17, Македонији 42, а у БиХ 74,08 одсто. У овој републици тада је правду делило 65 судија који су имале само основну школу.

Аутор: Иван Миладиновић

Извор: НОВОСТИ