Јунак са Паштрика живи од надница

Андрија Лукић (41), војник из чувене битке и актер сјајног филма емитованог у недељу вече на РТС. Добровољац из Подујева данас је расељено лице у Мердару

Поручио бих младима да, као што смо и ми тада волели и бранили своју државу, и они поштују нашу Србију, јер је она наша кућа. Филм о биткама за Паштрик, који је емитован у понедељак увече на РТС, снимљен је изванредно!

Све је тако аутентично, да просто не би могло боље да се сними, нити уради – поручује Андрија Лукић (41), један од актера филма и ратника који се на лицу места борио са терористима УЧК, потпомогнутим НАТО авијацијом.

Добровољно се пријавио за служење војног рока и после двоипомесечне обуке, као редован војник провео 78 дана на Паштрику. Преживео је неколико бомбардовања НАТО, такозване „тепих фазе“ у којима су са земљом сравњена два села у подножју планине, после којих је, вели, земља била другачија, а дрвеће као „из пакла“. Са својом бригадом од двадесет војника издржао је свакодневне нападе терориста из правца Албаније.

Андрија Лукић је данас расељено лице из Подујева са привременим смештајем у куршумлијском селу Мердару. Каже да би и сада, уколико затреба, поново бранио отаџбину, али и да му је најтеже ипак било када су се после потписивања Кумановског мировног споразума повукли са Космета.

И сада, док пребира по сећањима на ту давну 1998. и 1999, каже да се детаљно сећа сваког од тих дана и напада теростиста који су трајали од 26. маја до 14. јуна.

– На нашу борбену групу, која је имала двадесет редовних војника јуришало је по више од стотину припадника УЧК, који су имали логистичку подршку НАТО авијације, али и редовне албанске војске… Њихова противдиверзантска група из такозване Атлантске бригаде, обучавана у Канади и Америци, нападала нас је свакодневно.

Иако су били неупоредиво бројнији и можда обученији, ми смо ипак били срчанији. Бранили смо домовину, знајући да је иза нас Србија. Заправо прво смо бранили један другог, потом врх планине, јер смо знали да уколико нам заузму тај врх Паштрика да ће наставити даље нападе на Призрен, Ђаковицу, Ораховац… – присећа се Андрија.

Он је као редован војник распоређен из Призрена, у који је упућен из Ваљева где је отишао на служење војног рока. И док са поносом прича да до последњег дана боравка на Паштрику нису попустили терористима УЧК нити њиховим савезницима, Андрија се присећа да је најтежи напад његова борбена група, претрпела 27. маја увече када их је напало више од 150 припадника УЧК, као и војника из Албаније.

– Међу њима је, како смо касније сазнали био и један од оснивача УЧК Муја Краснићи. Налетели су на нашу заседу од шесторице војника са водником. Од наших нико није ни огребан, а настрадао је 41 терориста, заробљено их је петоро или шесторо, међу којима и једна жена. Они су касније у размени посредством Вилијама Вокера замењени за наше војнике заробљене на Бајгори – присећа се Андрија.

Напад је започео у ноћним сатима и изгледао је као новогодишњи ватромет. Пошто су издржали и тај напад, сутрадан је уследило бомбардовање положаја војника, а два села у подножју планине срављена су са земљом.

– Тада сам на суседном положају угледао да је граната погодила једног резервисту из Лесковца. Знам да му је притрчао у помоћ војник из Куршумлије, али није му било спаса. Последње што је рекао било је „готов сам“ – наставља причу Андрија и објашњава да су врх Паштрика држале три борбене групе од по двадесетак војника на размаку од једног до два километра.

Наш саговорник истиче да му је најтеже било после повлачења, јер није знао куда ће. У Подујево, где је до тада живео, није могао, а није знао ни где му је родбина. Тако је по доласку у Куршумлију са ратним друговима сазнао где му је смештена мајка. Данас са њом станује у приватном смештају и живи од повремених надница у сечи шуме.

– Иако сам имао послератне трауме и нисам могао да боравим дуже у мраку, најтеже ми је када знам да моји другари који су остали без руку или ногу, или који се боре са опаким болестима, једва преживљавају. Ја сам барем здрав, па иако сам без икаквих примања, зарадићу за кору хлеба – прича Андрија, бравар по струци, а јунак у души.

Aутор: Д. ЗЕЧЕВИЋ

Извор: ВЕЧЕРЕ НОВОСТИ