Од сталног дописника Политике
Подгорица – Јово Капичић неће моћи мирно да шета Црном Гором јер преживели голооточани прете тужбама, а учитељица у пензији Мира Мандић из Бара најавила је да ће Врховном државном тужилаштву Црне Горе поднети кривичну пријаву против пензионисаног генерала због кривичног дела ратног злочина.
Аутор: Новица Ђурић
„У договору са мојим братанцем Андријом Мандићем и другим члановима породице, а након књиге у којој се Капичић хвали убиством Мандићеве групе на Сињавини, поднели смо против њега кривичну пријаву Тужилаштву Србије. Дело ратног злочина не застарева па ћемо, у случају да се Јово Капичић пресели у Црну Гору, исту такву пријаву поднети и Врховном државном тужилаштву Црне Горе”, рекла је за „Политику” Мира Мандић.
У књизи „Голи отоци”, Капичић је, величајући моћ којом је располагао као министар унутрашњих послова Црне Горе, према речима Мире Мандић, лично издао наређење да се убије шест људи на врху Вратло, на планини Сињавини, фебруара 1947. Међу убијенимабио је и њен отац, предратни судија Војног суда Краљевине Југославије Миљан Мандић, у време рата командант колашинске бригаде Југословенске војске у отаџбини.
„Руководство КП Југославије убијало је угледне грађане Црне Горе који нису симпатисали комунистичке идеје. Пожељна мета острашћених револуционара, пролетера, постали су интелектуалци, краљеви официри, државни чиновници, угледни домаћини, свештеници и сви други за које се процењивало да представљају темељ традиционалног друштва какво је до напада Немачке постојало у Краљевини Југославији.”
Мира Марић потом саопштава невероватан податак:
„Мене, моју сестру Миланку, моју мајку и баку у фебруару 1947, по наређењу Јова Капичића, припадници Озне користили су као живи штит док су у пећини Вратло покушавали да убију мог оца. По наређењу тог монструма, о чему је он делимично говорио недавно, убијен је мој отац, заједно са својим саборцима, а ми остали носимо трауме од којих нас једино смрт може ослободити.”
„Ја сам тих дана 1947. имала четири године, а моја сестра две. Војска је опколила пећину у којој су се налазили. И тада на сцену ступа тадашњи министар унутрашњих послова Јово Капичић. Само је он могао осмислити план да се доведу чланови породица опкољених и да се користе као живи штит у покушају заробљавања или ликвидације припадника некадашње Југословенске краљевске војске. Довели су чак и моју баку, стару 70 година, мајку у седмом месецу трудноће, сестру и мене”, прича Мандићева.
По њеним речима, Капичић у књизи саопштава да је „довукао 300 килограма експлозива” и наредио да се пећина минира, а „експлозија се чула до Берана”.
„Поред мог оца Миљана, у пећини су били Јанко, Драгутин, Миливоје и Миољка Илинчић, Миладин Кнежевић и Милорад Вуковић. Једини је Вуковић преживео експлозију и после 40 дана изашао из рушевина, али га је недуго након тога убила тадашња власт”, додаје Мандићева.
Као да страдањима најближих учитељице Мире Мандић из Бара није било краја.
„Мени су 1951. отровали брата од четири године. То је по наређењу тадашње колашинске власти урадио доктор Шоломов. Он му је дао инјекцију и када више није могао да поднесе терет тог злочина, пошао је и то испричао Зорки Бећковић, након чега је напустио Колашин и одселио се за Сарајево.”
Због мука које су преживели на Голом отоку, као и на хиљаде оних чије су кости остале у овом казамату, њихови потомци али и још неки живи голооточки мученици најавили су да ће пред црногорским судовима, и не само пред њима, потражити правду да „Јово Капичић буде осуђен као највећи ратни злочинац”.
Извор: ПОЛИТИКА