Јово Бајић: ДАН ПОСЛЕ ИЛИНДАНА, 3. АВГУСТА 1942. ГОДИНЕ, УСТАШЕ КУПРЕШКЕ БОЈНЕ И ЦРНЕ ЛЕГИЈЕ СПАЛИЛЕ СУ 93 СРБИНА ИЗ БЕГОВОГ СЕЛА

Према плану  о потпуном  истребљењу Срба са простора Купрешке висоравни,[1] који је сачинила и спроводила хрватска купрешка војна, цивилна и црквена  власт, дошло је на ред Бегово Село, насеље које се налази непун километар ваздушне линије источно од центра Купреса, када су у једној штали на сред села 3. августа 1942. године, дан после Илиндана, спаљена 93 члана породица Глигурић и Спремо.

Аутор: Јово Бајић

И овај злочин извела је Купрешка бојна у сарадњи са Црном легијом која је двадесетак дана раније стигла са Козаре где је учествовала у офанзиви на Козару и покољима козарачких Срба. Црну легију предводили су Јуре Францетић и Рафаел Бобан. Поред Црне легије у Купрес су у то време из централне Босне стигле још неке јединице оружаних снага Независне Државе Хрватске. Скупило се, према партизанским изворима, око три хиљаде хрватских војника, са топовима и оклопним возилима, којима је командовао пуковник Фрањо Шимић. Они су имали задатак да по сваку цену одбране стратешки важан градић Купрес и омогуће какав такав саобраћај путем Бугојно – Ливно. Купрес је у то време опкољавало шест пролетерских бригада пристиглих крајем јуна са истока на Купрешку висораван. Овим јединицама придружила се и Прва крајишка бригада и домаћи Трећи крајишки одред.[2]

У Беговом Селу раширила се и разгранала српска породица Спремо и њен огранак Глигурићи.  Поред Спрема и Глигурића у овом нaсељу, помешани, кућа до куће, кућа наспрам куће, делио их је само сеоски пут, живеле су и римокатоличке, хрватске породице Туралије, Шарићи, Батинићи. Сви су пили воду и појили стоку са сеоског врела Шадинца.[3] Житељи Беговог Села, Срби и Хрвати, који су се разликовали само по вери, живећи у насељу  збијеног типа, свакодневно су били упућени једни на друге, залазили су једни другима у куће, посуђивали кућне потрепштине, пољопривредне и друге алатке, деца су им се заједно играла на арманима, у двориштима, дружила се чувајући стоку на испашама, заједно ишла у школу. Поједине порoдице гајиле су посебне пријатељске односе.

 Трајало је то до априлског рата 1941. године када су и Хрвати из Беговог Села поздравили слом тадашње југословенске државе и, као небески  дар, дочекали стварање Независне Државе Хрватске.[4] Њихов духовни пастир, отиновачки жупник дон Мирко Радош,  у свим приликамa, а нарочито са проповедаонице у оближњој цркви св. Иве у Отиновцима, понављао је причу која се тада чула у свим римокатоличким црквама у Независној Држави Хрватској,  да су Срби, због православне вере коју исповедају, богомрска бића која треба физички искоренити. Искорењивање Срба, који су сметња опстанку божијој држави, Павелићевој Хрватској, која почива на јединоспасавајућој римокатоличкој вери, богоугодно је дело коме се радују Исус и Марија.[5] Дон Мирко Радош подржао је и учествовао у планирању и претходна два злочина, почињена који дан раније, 24. и 28. јула у суседним селима  Оџаку и Горњем Маловану, благосиљајући домаће хрватске војнике, али и оне који су тада пристигли у Купрес,  да буду одлучни у убијању Срба у Беговом Селу,  да ће им греси бити опроштени.[6] 

Већ јула 1941. године, из кућа у Беговом Селу, Оџаку и Купресу одведено је деветнаест најугледнијих Срба, међу њима девет Глигурића и седам Спрема. Одвеле су их прве комшије из Беговог Села, међу којима су били Анто, Жарко и Франо Шарић, Перо, Доброслав, Марко, Матко и Матко Јозин Туралија, Стипо Батинић и Марко Маријановић из суседног села Отиновци.[7] Од тада су Срби из Беговог Села живели у сталном страху. Те исте комшије Шарићи, Туралије, Батинићи, током јула 1942. године, са оружјем и у сељачкој одећи, после борби са устаницима, партизанским јединицама, и после злочиначких похода по српским селима, долазили су кућама, утерујући комшијама Србима страх у кости. Срби из Беговог Села  наслутили су да се са Спремама из Оџака нешто десило. Између Беговог Села и Горњег Малована је равно Купрешко поље, па се могло разговетно видети како ујутро 28. јула горе куће у Горњем Маловану, како се изнад села вије дим, а могли су се из гоњомаловањске шуме Штегара, док су убијани Срби, чути митраљески рафали. Комшије Туралије, Шарићи и Батинићи су Србе умиривали да им се ништа неће десити, да ће их заштитити, да немају чега да се боје. Срби су, као уосталом и њихове комшије беговоселски Хрвати, у то време рано ујутро одлазили на ливаде да спремају сено за зиму. Често се ишло запрежним колима у којима су на ливаду одлазила и деца.

За злочин над Србима из Беговог Села  купрешке цивилне и војне власти су се добро припремиле како се не би десило, као што је било у Оџаку и Горњем Маловану, да неко побегне са губилишта.  У припремама злочина, бар као саветодавац, учествовао је отиновачки жупник дон Мирко Радош, што су одмах после рата потврдили сведоци, купрешки римокатолици и муслимани, пред Комисијом за утврђивање ратних злочина. [8]  Одлучено је да Србе из Беговог Села не пребацују камионима у шуму иза Купрешких врата и не убијају изнад неке од раније ископаних јама, као што су побијене Спреме из Оџака. Одустало се од тога да их, као што је рађено у Горњем Маловану,  побију у њиховим кућама, а куће спале. Уместо тога, изабрано је треће решење, да се Срби, на дан који буде одређен за њихово смакнуће, скупе на сред села и камионима, или пешице по мраку спроведу до Поганца (Погане главице),[9] где је била Маслина штала, власништво породице Туралија. Одлучено је да Србе доведу до тe шталe, да их  угурају у  ту дрвену зграду и запале. Један од беговоселских Хрвата, Божо Туралија, чија се реч поштовала, приликом прављења овог плана, упозорио је на то да неки Срби могу побећи приликом спровођења од Беговог Села до Поганца. Прихваћен је његов предлог да се Срби, уместо код Поганца, спале ту у селу у стаји браће Пане и Душана Спреме, која се налазила недалеко од куће Фране Туралије, и Мирка Глигурића Гарана.[10]  Ова зграда била је довољно усамљена, да се од њене ватре нису могле запалити суседне сеоске куће. Штала у којој су спаљени Срби из Беговог Села, чија је површина износила око седамдесет квадрата, била је класична динарска брвнара. Грађена је на равном терену, на плиткој каменој подзиди. Као и већина зграда у селу, „сасјечена“ је од дебелих смрчевих брвана (купрешки крај обилује шумама па се није штедело на дрвеној грађи). Имала  је под од грубо тесаних подница и  дрвени строп изнад кога се дизао високи  кров од шиндре. Испод крова, и изнад стропа, била је појата у којој се зими чувало сено, па није искључено да је у тој појати у време паљења било и сена. За то да је стаја Пане и Душана Спреме била одређена за спаљивање њихових комшија Срба, дан-два пре 3. августа 1942. године знали су Хрвати из Беговог Села..[11]

Злочин над комшијама Глигурићима и Спремама припремале су Туралије, Шарићи и Батинићи, а помагао им је и Фрањо Чичак  Вргоч из суседног Оџака, који је учествовао у готово свим масовним злочинима над купрешким Србима. При руци се нашла и Црна легија. За сваку српску кућу унапред су биле задужене наоружане усташе које су имале задатак да у договорено време и на дати знак, истовремено запоседну сваку српску кућу и на сеоски пут истовремено изведу све Србе. Важан  задатак добиле хрватске жене из најближег комшилука, оне су пазиле да из српских кућа изађу на сеоски пут српске комшије, како се неко у време привођења не би сакрио и побегао. [12]

Може се претпоставити због чега су се купрешке власти Независне Државе Хрватске одлучиле  да Србе из Беговог Села спале  3. августа, а не дан раније, на Илиндан, празник који су православни, али и купрешки муслимани вековима поштовали и прослављали.[13] Вероватно су проценили да је овај злочин најпогодније извести радног дана увече, када се косци и купилице врате кући са ливада, и када  би Срби најмање очекивали да би им се могло догодити неко зло.

Тога августовског јутра  које је освануло после Илиндана, у јеку косидбе,  Срби из Беговог Села дочекали су последње свитање, упутили су се на ливаде испод села, око Поганца или на Гајевине, падине које се са источне стране, испод села Брда, спуштају на Купрешко поље. На ливаду у Гајевине кренула је и  Боја Глигурић (48), родом из села Брда из породице Милишић чијег су мужа  Крстана (51)  и  сина Душана  (22) 28. јуна 1941. године одвеле наоружане прве комшије Хрвати из Беговог Села и негде убили. На ливаду су пошли запрежним колима која су вукли коњи. На колима је било још неколико жена купилица. Запрегом је управљао четрнаестогодишњи Бојин син Мирко, црнопут дечак кога су звали Гаран.[14] Предвече су се враћали кући, кајасе којима се управљало запрегом држао је Гаран.  Коњи су се зауставили на извору Јурковацда пију воду. У том тренутку са југозападне стране из правца српског села Малован чула се паљба. Гаран се одједном узнемирио, предао је мајци кајасе и рекао јој: „Ја идем код ујака.“ Затим  је скочио са кола и трчећи се запутио према Брдима. Када је стигао до Милишића кућа, ухватио се мрак. У једном тренутку изашао је из ујакове куће, погледао према Беговом Селу. Тамо се светлео велики пожар, видело се да гори нека зграда.[15]

Боја Глигурић стигла је у село тога предвечерја, 3. августа 1942. године,  испрегла коње, и ушла у кућу. И остали Срби били су у својим кућама, и није било наговештаја да ће предстојећа ноћ бити другачија од претходне. Ове вечери све покрете Срба пратиле су из мрака њихове комшије Хрвати, а када се све смирило, дат је знак, да према плану, наоружани припадници Купрешке бојне и усташе Црне легије истовремено упадну у српске домове, захтевајући од Срба да одмах изађу, од мајки су тражили да у наручјима изнесу малу децу. Прво су их зауставили на путу који пролази кроз село, а када су комшије Хрвати дали знак да су сви Срби изашли из кућа, наређено им је да крену према штали Пане и Душана Спреме, потом је уследила наредба да уђу у шталу.[16]

У записнику Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових  помагача, сачињеним 6. јула 1946. године у Мјесном народном одбору Купрес,  наведена су имена жртава спаљених 3. августа 1942. године у Беговом Селу.[17]  Поред Боје Глигурић (48), мајке дечака Гарана, који се спасао бекством у село Брда,  у овом записнику наведена су имена и осталих  жртава, изведених из Глигурића кућа. Прва на том списку је Мара (60), удовица Нике Глигурића, убијеног у лето 1941. године. Следи породица Владе Глигурића, Владина жена Боја (36) и њене кћери Боса (10) и Љуба (5). Међу њима је био и Ђорђо (20), син годину дана раније убијеног Ристе Глигурића. Прво на сеоском путу, а онда и у штали Пане и Душана Спреме нашла се бројна породица  Ђуре Глигурића и његових синова Љубе, Анђелка и Марка убијених у лето 1941. године. Са Смиљаном (60), женом Ђурином,  спаљене су њене снаје и унуци, деца њеног сина Љубе: Симо (14), Јефа (10), Радомир (8) и Милица (4). Са својом децом нестала је у пожару снаја Ђуре и Смиљане Глигурић, Петра (37), жена Анђелкова, њени синови, Владо (14) и Драгиша (9) и кћери Мирјана (16) и Ђука (11). Са њима је настрадала и трећа  снаја Ђурина, жена Маркова, Боја (30), са сином Миланом (8) и кћерима Љубицом (6) и Невенком (4).  Са ближим и даљим сродницима спаљен је и старина Иле Глигурић (68) и његове кћери Веселка (16) и Зорка (10).[18]

Заједно са Глигурићима  на истој ломачи спаљена је већина чланова породице Спремо.  Ова породица имала је стаје у Хрбинама,[19] где се тога 3. августа затекао један број мушкараца и жена који су се тамо бринули о стоци, косили траву, док су делови њихових породица, међу којима су била и деца, остала у Беговом Селу. Њихова имена наводимо према Записнику од 6. јула 1946. године. Први на списку је Недељко Спремо (39), његова жена Анђа (40), њихове кћери Стаменка (17), Стајка (15), Стана (8)  и син Светко (8).  После њих на списку је Тривуна (65) жена Лазе Спреме. Затим следи осморо деце годину дана раније убијеног Милоша Спреме: Риста (19), Вјера (17), Светко (16), Ристо (14),  Јово (12), Крстан (10), Зорка (8) и Даница (6). Те вечери изведена је из куће и предата ватри и смрти Милица Спремо (32), жена Илијина, и њена деца: Божо (10), Богољуб (7), Милован (4) и Јања (3). Са њима је спаљена и Макавија (38), жена 1941. године убијеног Маринка Спреме, и њихове четири кћери: Анђа (14), Јока (11), Стана (9) и Јела (7). Из њене куће комшије Хрвати и усташе Црне легије извели су и  Јелу (65), жену Трифка Спреме. Придружила им се и Јованка (31), жена Пере Спреме, и њена деца  Предраг (5),  Мара (3), Ненад (2) и Тодора (28), затим жена Јове Спреме, са кћерком Даницом (2). Међу својим рођацима, на сеоском путу, а онда и у штали Пане и Душана Спреме нашао се и Стојко Спремо (63), син Остојин. Те вечери спаљена је и породица Милорада Спреме кога су купрешке усташе убиле у лето 1941. године, са шталом је изгорела његова супруга Јефа (30), кћерка Николија (7) и син Боро (5). Тога предвечерја затрта је и породица Иле (Периног) Спреме (50) који је у лето 1941. године убијен у шуми Копривници. Заједно са својом децом спаљена је Илина жена Милица (40), кћери: Љуба (19), Српка (18), Финка (16), Љепосава (14), Душанка (10) и синови Драгомир (8) и Владо (6). Те вечери без породице остао је и Мирко Спремо, спаљена је Миркова жена Ружа (38), кћери Мирјана (17) и Јела (15) и синови Младинко (8) и Дане (5). Са својим комшијама и родбином те августовске вечери спаљена је и Зорка (32), супруга Михаила Спреме и њене кћерке Радмила (8) и Радојка (2) и синови Маринко (6) и Саво (4). На исти начин страдала је и породица Дане Спреме, његова жена Анђа (40) и кћери Смиљка (19) и Обренија (10). Овај списак завршава се именима породице Војка  Војислава Спреме, где су у његовом селу, пред његовом кућом, спаљени жена Милица (35), синови Миле (17), Момчило (16), Здравко (13) и Славољуб (5) и кћери Босиљка (14), Здравка (10) и Стоја (8). У овај списак унесено  је неименовано и некрштено двомесечно дете.[20] То двомесечно дете, била је Ратка, ћерка Руже и Мирка Спреме.[21]

Рађени су после тога и употпуњавани нови спискови српских жртава  из Беговог Села, спаљених почетком августа 1942. године.  У штали Пане и Душана Спреме, према званичном списку жртава фашистичког терора Организације Савеза бораца Народноослободилачког рата општине Купрес, спаљена су 93 Србина из Беговог Села, њих 28 из породице Глигурић и 65 из породице Спремо.  Међу њима највише је било деце, а остало су углавном чинили старци и жене.[22]

Када је и последњи Србин угуран у шталу, врата штале су затворена и навучена спољашња реза. Десило се тада нешто што нико од присутних Хрвата из Беговог Села, војника Купрешке бојне и Црне легије није очекивао. Пред вратима штале нашао се човек из комшилука, домаћи Хрват из породице Шарић која је дала више усташких кољача, Стојко Шарић, припадник Купрешке бојне. Он је отворио врата штале, позивајући Србе да изађу напоље, обративши се присутним Хрватима, упозоравајући их да је то што намеравају да ураде безумно. Из мрака је излетело више усташа, који су поново затворили врата штале, а онда  су се устремили на Стојка, савладали га, одвели у мрак, и убили. Стојко Шарић  је те вечери 3. августа 1942. године био прва жртва у Беговом Селу.[23]

О оном шта се даље догађало сведочили су очевици пред Земаљском комисијом за утврђивање ратних злочина, оптужнице и судске пресуде злочинцима који су учествовали у овом злочину, и сазнања Срба из Беговог Села које су им шкрто, у разним приликама, пружали њихове комшије Хрвати, који су били сведоци ових злочина. Одмах пошто је савладан Стојко Шарић, штала је запаљена са више страна. Сува дрвена грађа, брвна и кров од шиндре брзо су прихватили ватру. Судски списи не помињу драму која се одвијала у штали захваћеној пламеном у којој је било близу стотину људи. Може се само замислити како су у купрешкој августовској ноћи одјекивали крици из стотину грла Глигурића и Спрема, како су цичала деца захваћена ватром бацајући се на груди мајки које су такође гореле. Ширио се те тихе ведре ноћи Купрешким пољем мирис сагорелог људског меса.

У тренуцима када је пламен обухватао шталу, када су људски крици и запомагања били најјачи десила се још једна драма која је обележила овај злочин. Како стоји у Записнику сведочења о овом злочину, датих пред Земаљском комисијом у Купресу почетком јула 1946. године, стоји и овај податак: „Десило се тако да је једна од жртава бјежао из појате (запаљене штале Пане и Душана Спреме, прим. Ј. Б.)  три пута и сва три пута је поново бачен у појату“.[24]  Кроз отвор на штали, кроз који се избацивало стајско ђубре, Купрешани га зову „кидаоница“,  извукао се осмогодишњи дечак Младинко Спремо, син Мирка и Руже Спремо. У штали, вероватно близу тога отвора, нашли  су се његова мајка Ружа, сестре Мирјана и Јела, и брат Дане. Осмогодишњи Младинко, који је иначе био кочеперан и немиран дечак, провукао се кроз „кидаоницу“ и покушао да побегне и да се сакрије. Његово бекство приметила је комшиница Ружа Туралија, жена Боже Туралије. Ружа је била истих година као и  Младинкова мајка Ружа.[25] Мирко Спремо и Божо Туралија били су кумови.[26] Њихова деца одрастала су заједно. Младинко се сакрио у комшијске, кумовске конопље, а жене Хрватице из породица Туралија, Шарић и Батинић потрчале су за њим да га опкољавају и хватају, онако  како се опкољава и убија твор или лисица кад уђу у кокошињац. Ухватила га је кума Ружа и предала усташама који су га кроз отвор кроз који је побегао поново гурнули у ватру. Младинко се убрзо поново извукао и почео да бежи у другом правцу. Поново су га приметиле комшије и појуриле да га ухвате. Други пут ухватила  га је жена из најближег комшилука, Марта Туралија, позната по надимку Кешкуша (била је родом  од Кешкић из Звирњачње, села које се налази на рубу Равањског поља, на крајњем југоисточном делу Купрешке висоравни). Поново су га кроз исти отвор угурали у шталу која је горела. Младинко се и трећи пут извукао из запаљене штале, али је поново ухваћен и враћен у ватру.[27]

Обе ове жене, римокатолкиње и Хрватице,  Ружа Туралија и Марта Туралија Кешкуша, преживеле су рат и наставиле живот у Беговом Селу, подижући своју децу. Чим би изашле из својих кућа, то се није могло избећи, прво их је дочекивало згариште  некадашње штале Пане и Душана Спреме на коме је касније подигнут споменик спаљеним Србима. Око споменика свакодневно су се играла деца. Сви Срби и Хрвати из Беговог Села знали су да су Ружа  и Кешкуша једне ратне ноћи хватале српског дечака и гурале га у ватру, али су власти Србима забраниле да о томе говоре, а Хрвати су ћутали. Генерације Срба из Беговог Села, рођених после рата, запамтиле су Кешкушу Туралију по мржњи која јој је севала из очију. Њих две, Ружа и Кешкуша, редовно су ишле у римокатоличку цркву, молиле се Госпи, носиле крунице, исповедале се и причешћивале и за жупнике који су се бринули о њиховом духовном животу биле узорне хришћанке.[28]

Сачувала су се сведочења о томе како су Хрвати из Беговог Села и усташе Црне легије прославили овај догађај. Тек што су се утишали крици из запаљене штале, док је дрвена зграда догоревала, на простору  који је осветљавало ватриште почело је славље. Постоје сведочења да се и у овом слављу истакао Фрањо Чичак Вргоч, поред ватришта и згаришта клани су јагањци, окретани су  ражњеви, пило се и певало.[29]  Пошто је седиште војног штаба хрватске одбране Купреса било у близини, то ноћно славље у Беговом Селу немогуће је замислити без команданта одбране Купреса, пуковника Фрање Шимића, бившег гардијског официра југословенске војске и ванредног опуномоћеника Анте Павелића за подручје великих жупа Пливе  и Раме, Лашве и Глажа.[30]  Морали су ту бити и пуковник Јуре Францетић, оснивач и командант Црне легије,[31] Рафаел Бобан, заменик команданта Црне легије,[32] Адалберт Микољи, официр бивше југословенске војске, и командант Купрешке бојне.[33] У том весељу мора да је учествовао је и најмлађи усташа Црне легије, четрнаестогодишњи дечак Суљо Ефендић у црној усташкој униформи, који је углавном био у пратњи команданата Црне легије. Њему су доводили српске жртве и Суљо их је клао, увесељавајући присутне.[34] Није искључено да је Суљо Ефендић гледао како бежи из запаљене штале, коју годину млађи, Младинко Спремо.

Немогуће је такво славље замислити без  отиновачког жупника, дон Мирка Радоша. Када се ватриште на месту где је била штала Пане и Душана Спреме само жарило, када су утихнули самртни крици Срба из Беговог Села, када се мирис печења са ражња у августовској купрешкој ноћи мешао са мирисом спаљених људских тела, почело је весеље.[35] Весеље није могуће замислити без херцеговачке ганге. Веселило се све до јутра, а онда су се хрватски војници Купрешке бојне и Црне легије, ватрени римокатолици, упутили на јутарњу мису у оближњу отиновачку цркву  светога Иве. Мису је служио фра Мирко Радош, а на крају мисе уследила је проповед када је отиновачки жупник хвалио синоћњи подвиг и ватру у којој су по заслузи и божијој промисли нестали патарени, неверници и шизматици. На крају је, што је у прве две ратне године, чинила већина римокатоличких свештеника, опростио грехе свима онима који су учествовали у спаљивању Срба из Беговог Села.[36]

Већ сутрадан, на месту где се до јуче уздизала штала Пане и Душана Спреме, испод пепела и жара створила се чврста маса настала од сагорелих људских тела и остатка костију које су се топиле на великој ватри. Та маса се, како се ватриште хладило, стврдњавала, и из ње се ширио мирис спаљеног људског меса. Остала су сведочења да се овај мирис са тог  ватришта осећао годину дана.[37]  Запамћено је да је ноћу, због фосфора у остацима  спаљених костију или нечег другог, ово згариште неколико година после рата чудно светлило. А крајем рата и у првим послератним годинама, због тога мириса, изнад згаришта су се виле неке црне птице које су долетале са Стожера.[38] 

Извор: НОВА ЗОРА, бр. 63, јесен, 2019, стр. 182 – 191

[1] Купрешка висораван уздиже се на надморској висини од 1200 метара. Елиптичног је облика и пружа се у правцу исток – запад. Раздаљина од врха планине Радуше која је на истоку и планине Витороге на западу износи педесетак километара, док је раздаљина у правцу север – југ петнаестак до двадесетак километара. Са севера, североистока и истока овај простор се географски везује са горњоврбаском долином са Бугојном у средини, са истока Горњим Вакуфом, југоисточно са Рамом и Прозором, са југа Дувном са југозапада Ливном. На западу је Купрешка висораван географски повезана за српске просторе Гламоча и Шипова (Јања) и даље Босанском Крајином. Већину становништва Купрешке висоравни чинили су Срби и они су у свом власништву имали око 70 одсто приватног земљишта.

[2] Средином јуна 1942. године на Купрешку висораван, у српска села су из централне и југоисточне Босне, планинским појасом који спаја Херцеговину и Босну, стигле партизанске пролетерске бригаде: Прва, Друга, Трећа, Четврта и Пета пролетерска бригада у чијем су се саставу углавном борили борци из Србије и Црне Горе. Придружила им се и Десета херцеговачка бригада. Пре него што су стигли на Купрес, пролетери су зазузели Коњиц, Раму и Горњи Вакуф, ушли у Бугојно, запосели Прозор. Са Купрешке висораван кренули су у успешно освајање Дувна и Ливна, чиме су уједно  „отворили врата“ Босанске, Книнске и Имотске Крајине. Одатле су стезали обруч око Купреса кога су браниле  Црна легија, Седамнаеста усташка бојна, делови Девете домобранске пуковније и домаћи купрешки Хрвати из Купрешке бојне. Партизани нису успели тада да заузму Купрес, у борбама које су се водиле током две узастопне ноћи 11 и 12. и 13. и 14. августа гинуло се на обе стране. Партизански губици били су већи. Посебно је тада страдала Четврта црногорска бригада, Владимир Дедијер, Дневник, Београд, 1951, стр. 178 – 229; Душан Карић, Од Рудог до Јајца, Београд, 1984, стр. 147 – 164;  Чедомир Миндеровић,  За Титом, Београд, 1945, стр. 114 – 124; Месуд Хотић, Борбе за Купрес, августа 1942. године, Гласник Војноисторијског института, 5/1953, стр. 70 – 82; Давор Маријан, Борбе за Купрес 1942, Поход пролетерских бригада и Борбе за Купрес у љето 1942. године, Загреб, 1999.

[3]Боривоје Ж. Милојевић, Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко поље, Српски етнографски зборник СКА, Насеља и порекло становништва , књига 13, Београд, 1923, стр.. 80 – 81.

[4] Према списковима објављеним у књизи Купрес у Другом свјетском рату 1941 – 1945 Недељка Зрне у редовима Купрешке бојне, у усташким и немачким униформама и као послератни крижари, на простору од Дрине до Блајбурга погинула су 52 Хрвата из Беговог Села, док је 15 преживело рат. Највише је погинулих, 22,  из породице Туралија, Недељко Зрно, Купрес у Другом свјетском рату, стр. 28, 35 – 36,  64 – 68.

[5] .Документи о протународном раду и злочинима једног дијела римокатоличког клера, Загреб, 1946, стр. 214; Виктор Новак, Magnum crimen, репринт издање, Београд, 1986, стр. 674; Милан Булајић, Усташки злочин геноцида 4, Београд, 1989, стр. 741 – 743; Љубо Анђелић, Ливањска легенда, 106; Опћи шематизам Католичке цркве у Југославији, Сарајево, 1939,  146

[6] Документи о протународном раду, 214; Булајић, 741 – 743;

[7] Мјесни народни одбор Купрес, Записник састављен дне 6. јула 1946. пред Земаљском комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Бугојну, срез Бугојно, округ Травник, Архив Југославије, фонд бр. 110, дос. 5489.  

[8] Сведочења купрешких Хрвата Анте Павића, Матка Равањчића и Пере Папаза, муслимана  Беће Кичина и Србина Мирка Спреме, Мјесни народни одбор Купрес, Записник састављен дне 6. јула 1946. пред Земаљском комисијом за утврђивање  злочина окупатора и њихових помагача у Купресу, срез Бугојно, округ Травник, Архив Југославије, Фонд. бр. 110, фасц. Бр. 25544, дос. бр. 5002; Оптужница јавног тужиоца окружног суда у травнику бр. Е: 170/47 подигнута против Чичак Фрање званог Вргоч, Архив Југославије, фонд 110, фасц. бр. 821.

[9] Поганац или Погана главица је  вис који се као чир уздиже на источном рубу Купрешког поља, између Купреса и Брда

[10] Казивање Дане Спреме (1946), наставника математике који је радни век провео у купрешкој основној школи. Дане је син Мирка Спреме (1904 – 1979) чија су жена и троје деце спаљени у Беговом Селу. Мирко је током рата био у партизанима, после рата вратио се на своје кућиште где се поново оженио и изродио пород. Одмах после рата сведочио је о злочинима које су у Беговом Селу, Оџаку и Купресу починили купрешке усташе и Црна легија. Уз приче о овим страдањима стасао је и његов син  Дане.

[11] Казивање Дане Спреме.

[12] Мјесни народни одбор Купрес, Записник састављен дне 6. јула 1946. пред Земаљском комисијом за утврђивање  злочина окупатора и њихових помагача у Купресу, срез Бугојно, округ Травник, Архив Југославије, Фонд. бр. 110, фасц. Бр. 25544, дос. бр. 5002; Оптужница јавног тужиоца Окружног суда у Травнику бр. Е: 170/47 подигнута против Чичак Фрање званог Вргоч, Архив Југославије, Фонд 110, фасц. бр. 821; Казивање Дане Спреме.

[13] Јово Бајић, Перунов траг на Лупоглавском језеру, Нови Сад, 1995, ст. 27 – 36.

[14] Мирко Глигурић Гаран (1928 – 2014) завршетак Другог светског рата дочекао је у избеглиштву у Смедереву у Србији, одакле се по свршетку рата вратио у своје село, засновао породицу, изродио децу. Живот је проживео са комшијама Хрватима међу којима је било и оних који су му убили оца и брата, и спалили мајку.  У јесен 1994, после изгона Срба са Купрешке висоравни, избегао је у Србију, у Младеновац, где је умро 2014. Казивање Гарановог сина Душка Глигурића (1957  ).

[15] Казивање Душка Глигурића, сина Мирка Глигурића Гарана. 

[16] Казивање Дане Спреме;  

[17] Записник састављен дне 6. јула 1946. пред Земаљском комисијом за утврђивање  злочина окупатора и њихових помагача у Бугојну, срез Бугојно, округ Травник, Архив Југославије, Фонд. бр. 110, фасц. бр. 25544, дос. бр. 5002.

[18] Исто.

[19] Хрбине су пространи, неравни, безводни предео  између Купрешког и Гламочког поља, неподесан за стална насеља, а због богатих пашњака и укоса погодан за сточарење. Већина имућних купрешких породица имала је стаје у Хрбинама, а поред стаја подизане су и куће за становање. На хиљаде грла стоке, оваца, говеда и коња у време док земљиште није под снегом, узгајан је у Хрбинама. Стока која  се није музла и која није била за продају, зимовала је у Хрбинама. О њима су се зими бринули углавном млађи чланови породица, који су становали у кућама (кућарицама) подигнутим поред стаја, Инг. Ј. Поповић, Љетни станови (насеља) на планини Хрбљини, Гласник земаљског музеја Краљевине Југославије, Сарајево, друга свеска, 1939, стр. 61 – 62; Купрешки Саборник, 2 – 3, Београд – Нови Сад, 2006, 265 – 294. 

[20] Записник састављен дне 6. јула 1946. пред Земаљском комисијом за утврђивање  злочина окупатора и њихових помагача у Бугојну, срез Бугојно, округ Травник, Архив Југославије, Фонд. бр. 110, фасц. бр. 25544, дос. бр. 5002.

[21] Казивање  Дане Спреме

[22] На званичном списку цивилних жртава Другог светског рата, који се чувао у Општинској организација Савеза бораца Народноослободилачког рата из Купреса,  било је 107 имена из Беговог Села. На том списку била су и имена оних који су спаљени 3. августа 1942. године: Глигурић Аћима Боја, (1887); Глигурић Спасе Смиљана ( 1877); Глигурић Боже Петра (1902); Глигурић Марка Боја (1892); Глигурић Анђелка Мира (1924); Глигурић Анђелка Владо (1928) ; Глигурић Анђелка Ђука (1930) ; Глигурић Анђелка Драгиша (1937); Глигурић Марка Милан (1936); Глигурић Љуба (1908) ; Глигурић Стоја (1937); Глигурић Митра Иле; Глигурић Иле Веселинка (1924); Глигурић Иле Зорка (1922); Глигурић Ђуре Љубо; Глигурић Лазе Стана (1941) ; Глигурић Љубе Симо (1928); Глигурић Љубе Јефа (1937); Глигурић Љубе Радован (1939); Глигурић Љубе Милица (1935); Глигурић Трифка Никола (1877); Глигурић Боже Боја (1912); Глигурић Владе Боса (1940); Глигурић Владе Лазо (1939); Глигурић Владе Љубица (1941); Глигурић Спасоје Мара (1882); Спремо Стеве Зорка (1911); Спремо Михајла Радојка (1937); Спремо Михајла Маринко (1938); Спремо Михајла Саво; Спремо Вукана Ружа (1907); Спремо Мирка Мирјана (1925); Спремо Мирка Јела (1927); Спремо Мирка Младенко ( 1935); Спремо Мирка Дане (1938); Спремо Мирка Даница (1940); Спремо Вује Тривуна (1882); Спремо Милоша Ристо (1929; Спремо Милоша Вера (1925); Спремо Милоша Риста (1922); Спремо Милоша Саво (1930); Спремо Милоша Зорка (1934); Спремо Милоша Крстан (1938); Спремо Милоша Даница (1936); Спремо Мије Анђа (1902); Спремо Дане Смиља (1925); Спремо Дане Брена (1929); Спремо Стеве Анђа (1909); Спремо Недељка Анђелка (1925); Спремо Недељка Стајка (1927); Спремо Недељка Светко (1934); Спремо Недељка Стана (1936); Спремо Николе Милица (1907); Спремо Војислава Момчило (1927); Спремо Војислава Босиљка (1930); Спремо Војислава Остоја (1936); Спремо Војислава Здравка (1938); Спремо Војислава Славољуб (1940); Спремо Војислава Боро (1934); Спремо Симе Јефа (1912); Спремо Милорада Никодија; Спремо Милорада Мирослав (1938); Спремо Пере Иле (1897); Спремо Косте Милица (1909); Спремо Иле Љуба (1922); Спремо Иле Српка (1926); Спремо Иле Финка (1924); Спремо Иле Љепосава (1937); Спремо Иле Стана (1940); Спремо Иле Драго (1935); Спремо Иле Душанка (1939); Спремо Иле Владо (1932); Спремо Остоје Стојан (1882); Спремо Крстана Јела (1872); Спремо Јове Тодора (1912); Спремо Јове Даница (1934); Спремо Марка Јованка (1917); Спремо Пере Предраг (1940); Спремо Пере Ненад (1941); Спремо Пере Мара (1939);  Спремо Марка Макавија (1941); Спремо Маринка Анђа (1929); Спремо Маринка Јока (1931); Спремо Маринка Јела (1935); Спремо Маринка Стана (1937); Спремо Крстана Светко (1935); Спремо Марка Милица (1912); Спремо Илије Божо (1932); Спремо Илије Јања (1939); Спремо Илије Милан (1940); Спремо Илије Богољуб (1941).

[23] Казивање Дане Спреме. Име  припадника Купрешке бојне Стојке Шарића помиње и Недељко Зрно: „Стојко Шарић, син Раде, рођен 1900 године у Бегову Селу. Ожењен са Катом Куштро, родили дјецу: 3 сина и 3 кћери. Учесник  II свј. Рата од 1941 године у Постројби Купрешка бојна. Погинуо  заклан у кући 1942 године са женом скупа заклан.“ Недељко Зрно, Купрес у Другом свјетском рату,  стр.  65. 

[24] Записник састављен дне 6. јула 1946. пред Земаљском комисијом за утврђивање  злочина окупатора и њихових помагача у Бугојну, срез Бугојно, округ Травник, Архив Југославије, Фонд. бр. 110, фасц. бр. 25544, дос. бр. 5002.

[25] Казивање Дане Спреме.

[26] Овде није реч о црквеном, него о народном кумству између припадника двеју вера, такозваном „шишаном кумству“,  Српски митолошки речник, Београд, 1970, стр. 189 – 190.

[27] Казивање Дане Спреме.

[28] Казивање Дане Спреме.

[29] Оптужница јавног тужиоца Окружног суда у Травнику бр. Е: 170/47 подигнута против Чичак Фрање званог Вргоч, Архив Југославије, фонд 110, фасц. Бр. 821.

[30] Давор Маријан, Борбе за Купрес 1942, стр. 198.

[31] Исто, 200.

[32] Исто, 243.

[33] Исто, 248.

[34] Љубо Анђелић, Ливањска легенда, стр. 37 – 38;  Давор Маријан, Борбе за Купрес, стр. 158; Недељко Зрно, Купрес у Другом свјетском рату, 262.

[35] Оптужница бр. Е: 170/47 подигнута против Чичак Фрање званог Вргоч, Архив Југославије, Фонд 110, фасц. бр. 821.

[36] Документи о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера,  стр. 214.

[37] Казивање Дане Спреме.

[38] Јован Рудић, Совјетски официр Анђелко Спремо, Купрешки саборник 4 – 5, Београд – Нови Сад, 2008, стр. 257.