Nacije koje nemaju „crno na belo“ popisane svoje žrtve imaju muku da drugima dokažu da su žrtve uopšte i imali. Na svim ratištima 20. veka naši su preci herojski položili svoj život za dobrobit potomaka.
Na nama je bilo da, s puno pijeteta, sve njihove žrtve saberemo, poimence i brojčano, i pohranimo u arhive i neizbrisive pretince kolektivnog srpskog sećanja.
Ni stoleće docnije taj dug nismo u potpunosti odužili. Ni prema našim ratnicima, a naročito prema civilima. Tim pre što je Srbija bila jedina zemlja koja je u Velikom ratu imala gotovo trostruko više postradalih civila nego vojnika. Srpski narod je izgubio 900 000 žena, dece i staraca.
Njihove kosti i duše, bez opela i nadgrobnog obeležja, razvejani su po bespućima logora na prostoru nekadašnje Austrougarske, Nemačke, Bugarske i Turske. Oni su i danas mahom statistički podaci, ljudi bez imena i prezimena, datuma i mesta rođenja.
Ceo vek čekaju da im mi, njihovi naraštaji, vratimo identitet. Nismo to uradili odmah po okončanju rata i osnivanju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, da se hrvatski i slovenački predstavnici ne naljute na kralja Aleksandra i na nemilu im zajedničku državu. U Brozovo vreme dug je bilo još teže odužiti jer Veliki rat nije imao prođu ni u udžbenicima istorije.
Tek od pre nekoliko decenija pojedini preduzimljivi istoričari tragaju za potpunom istinom o srazmerama tragedije srpskih civila u Velikom ratu. Pavle S. Stanojević je knjigom „Stoleće zaborava“ (izdanje Arhiva Vojvodine) skinuo koprenu sa 3 000 srpskih interniraca, dece, žena i staraca umorenih glađu u logoru u Aradu. Njihovi potomci danas znaju kog dana u godini treba da im zapale sveću.
Barem desetostruko više bezimenih srpskih stradalnika i dalje čeka da i njima vratimo ime i dostojanstvo.
Da im se napokon odužimo.
Izvor: Politika