Јован Мирић: „Не брини, чика ће то полако“

Убијање српске деце није ни зверство ни дивљаштво, јер ни звери ни дивљаци нису такви. У објашњавању убијања деце не обраћамо се ни биологији ни изворима (ретке) индивидуалне патологије. Обраћамо се култури

Једна од теоријских оријентација у психологији, етолошка психологија (или биологија понашања, како се понекад назива), позната је нарочито по методу посматрања живих јединки у природним условима. Најшири теоријски оквир за етологе је теорија еволуције.

Свака жива врста располаже, према њима, једним ограниченим скупом за њу специфичних урођених система понашања, који се, иако урођени, могу у мањој или већој мери мењати под утицајем искуства. У проучавању човека етолози су нарочито  били окренути невербалној комуникацији и успостављању везе између мајке и детета. Један од њихових појмова – и добро проучених појава – овде ће нам бити од највећег значаја. То је појам социјалних сигналних средстава, која јединкама служе не у директној адаптацији на средину него у деловању на друге људе како би се обезбедила адаптација њиховим посредством. Људско новорођенче, наравно, располаже таквим средствима, будући најнемоћније младунче у природи. Плач је једно од тих средстава, са врло моћним деловањем на одрасле. Анатомске особине главе и лица новорођеног детета, које се са одрастањем дуго задржавају и споро мењају, етолози такође истичу као социјална сигнална средства: округласто и равно лице, истурено чело и увучена брада, заобљен облик главе, јастучасти обрашчићи, крупне очи, прћаст носић.

Ове особености дечјег лица су универзалне; штавише, младунчад сисара има сличне особености.

Ако су те особености лица она социјална сигнална средства која су биолошки уграђена  да делују на одрасле, онда би се могло рећи – као што етолози и кажу – да су биолошки припремљена и тим средствима одговарајућа понашања одраслих. И та понашања су сложени системи, који укључују емотивну страну (блага осећања нежности, саосећање), као и спремност на негу и заштиту (понашање старања). Ова понашања су снажније заступљена у женском него у мушком делу врсте (у неким животињским врстама мужјаци убијају потомке других мужјака).

У случају ратних збивања пропаганда често користи призоре страдале деце да би код гледалаца изазвала реакцију заштите и саосећања и тако јавно мнење окренула против једне од зараћених страна. Један од најмучнијих и најнеподношљивијих призора је свакако призор мучења и убијања детета.

Као и други биолошки системи понашања, и понашања старања према деци подлежу културној надоградњи. Тако се, рецимо, у старање о деци укључују тепање, прилагођен говор, тешење, итд.

У људском друштву могу настати и поремећаји у понашању старања о детету, у виду занемаривања, различитих злостављања (укључујући инфантицид), као и презаштићивања.  Све је то познато психологији, где су таква понашања категорисана као индивидуални и релативно ретки поремећаји, а објашњена су негативним искуствима која су одрасли имали у својој прошлости.

Шта онда можемо да кажемо за случај када велика група људи организовано убија децу, укључујући и новорођенчад и одојчад? Да ли такав колективни инфантицид  онда можемо да објаснимо онако како објашњавамо индивидуалне поремећаје?

Један такав случај се догодио у Независној Држави Хрватској. Врло велики број људи је током низа година на великом делу простора НДХ убијао децу – српску, јеврејску и ромску. Или је ту децу са широког простора доводио на посебна места за екстерминацију. Ту није реч о индивидуалном поремећају; није реч, штавише, ни о биолошком поремећају (у смислу да је дошло до преокретања заштите деце у њену супротност, у једноставно убијање деце). Нити је реч о културној надоградњи.

Ако није ни једно ни друго ни треће, шта је онда?

Погледајмо неколико примера поступања према српској деци у НДХ.

***

„Најстрашнији призор који сам том приликом видео био је онај када сам угледао двојицу усташа како између себе носе дете једне мештанке, старо свега 6 дана, држећи га за ручице и витлајући га по ваздуху. Несрећна мајка је избезумљена трчала за њима запомажући и молећи да јој оставе дете. Али, усташе су без милости наставиле са ковитлањем детета по ваздуху, а мајку ударали кундацима и шегачили се са њеним родитељским болом.“

                                                                 Вељко Милошевић из Чаваша, сведок покоља августа 1941.

***

„Видео сам једну од најстрашнијих сцена злочина која се овдје догодила. Неки усташа, Салко из Добрљина, звани ,Кољачʻ, изнио је из подрума двогодишњу дјевојчицу, кћерку Теше Радића, и заклао је тако што је држао зубима за гркљан и окретао неколико пута око себе, а онда је бацио на земљу. Двојица усташа су је дочекала на бајонете и сасјекла на комаде.“

                                                              Бранко Вуруна из Водичева, сведок покоља на Илиндан 1941.

***

„Видио сам и једну од најстрашнијих сцена која се догодила овдје, када је један усташа подигао дијете за косу, преклао му врат и у своју шаку ухватио његову крв испод грла и попио.“

                                                              Милан Ландуп из Водичева, сведок покоља на Илиндан 1941.

***

„Одмах затим дан касније 2.4.1942. убијена је код куће Љуба Бућан с њезино седморо дјеце… Истога дана у селу Гејковац побили су 6 жена и 8 дјеце. Побијене жене и 5 дјеце спалили су у једном сјенику, а троје мале дјеце нађени су скухани у котлу.“

                                                        Сведок Милош Комљеновић у: Зинаић, Геноцид на Кордуну… 264.

***

„Видио сам и добро запамтио леш једне жене старе могуће око 35 година, лежала је на леђима на земљи у локви крви. Била је ножем заклана, гола, обје дојке биле су ножем пробијене, а на прсима, дијелом и на земљи, био је леш дјетета, дјечачића старог око годину дана. Вјероватно њеног синчића. Ручице дјетета биле су провучене кроз разрезане дојке материне. Молим вас, мало станимо. Видите какав изгледам када се свега овога зла морам сјећати.“

  Миле Пејић, призор док је спровођен у колони заробљених кроз шуму Радоња на Кордуну 12. маја 1942.

***

„Враћали смо се кроз шуму у правцу села Брезовац и прешли на лијеву страну пута у шуми идући у колони по један. Челни друг који је први наишао на један пропланак величине 50 пута 50 метара застао је и до њега слиједећи па редом до последњега правећи круг око ,мртвог колаʻ. Терен на овом пропланку покривен је зеленом травом на којој је лежало 20 дјеце старости 1 године. Од ових 20 дјеце 10 је женских а 10 мушкараца. На њима и око њих нема ни једног комада њихове одјеће или пелена. Дјеца су поредана у коло – ножице према унутра а главе према вани – на размјерном растојању. Дјевојчице су на трави раширених ножица и ручица а дјечаци на дјевојчицама – трбух на трбух. Свако дијете је заклано, тј. пререзано ножем испод врата, али се не види да су ту на лицу мјеста клана. Не виде се ни трагови крви, што значи да је тај чин учињен негдје на другом мјесту, па су их овдје донијели и поредали у коло. Код ове дјеце уста су отворена а рана клања осушена тако да читави ројеви муха праве свој лет на уста и грло.“

                                                                                 Никола Басара, шума Машвина на Кордуну, 21. јула 1942.

***

„Мајка је стегнутог грла причала о клању деце на том страшном месту и о крицима и молбама деце: ,Чико, немој да нас кољешʻ, на шта би кољачи одговарали: ,Не брини, чика ће то полакоʻ.“

                     Сплићанка Н. Бочина о Старој Градишки; В. Умељић, Када мртва уста проговоре, стр. 38.

***

Сви ови примери, као и бројни други забележени и незабележени, јасно показују да ту није реч о простом убијању, о обичном преокретању у супротност (о инверзији) биолошки одређеног одраслог понашања старања о деци. Било је, наравно, и простог убијања. Али сваки од ових примера показује да се на убијање додаје још нешто, још неко понашање: пијење крви, вербални коментар, клање детета на мајци, провлачење дечјих ручица кроз мајчине дојке, сакупљање и ређање у „мртво коло“… Биологија познаје мужјачко убијање деце, али овде није реч о биологији, о дивљаштву или зверству. Овде је реч о културној појави, о култури.

Дечја социјална сигнална средства делују на одрасле у непосредном контакту, преко опажајног система одраслог. Сви наведени и ненаведени примери увек садрже непосредни контакт између злочинца и жртве. Ако кажемо да је ту реч о култури а не о биологији, онда морамо рећи да дете, са својим анатомским обликом главе и лица, за одраслог који га усмрћује има симболичку вредност која потискује или брише вредност сигналних средстава на опажајном нивоу. Другим речима, то није дете, људско младунче, то је нешто друго. То нешто друго, што успева да савлада опажајно дејство детињих сигналних својстава, мора бити идеја (доктрина, идеологија) са ауторитетом који је успоставља и са подршком снажних емоција. Тако видимо да и овим путем долазимо до истог, до културе.

Српска деца су ту симболичку вредност „стекла“ својим рођењем (па чак и само зачећем) на територији НДХ, односно у њеној расистичкој идеологији. Њихова симболичка вредност састоји се у томе што су то српска деца. Наиме, јесу убијана и ромска и јеврејска деца, али се, колико знам, са том децом није ни приближно тако поступало, нарочито не после усмрћења. Осим тога, у логорима су убијани и Хрвати, не и хрватска деца. Ни Анте Павелић ни његови доглавници нису аутори те расистичке идеологије – она се уобличила у XIX веку радом Анте Старчевића и његовог стрица Шиме, проносила се даље и ширила кроз праваштво, да би се у НДХ само заоштрила и операционализовала (поред осталог и кроз програм трију трећина).

Друга симболичка вредност српског детета за усташу стоји у томе што је дете семе, односно најближе семену – једном од основних мета сваког (фундаменталистичког) расизма. Да кажемо то и на овај начин: за белца расисту црно је и семе мушкарца-Афроамериканца. Усташа А. Гашпаровић заклао је осмогодишњег Жељка Тумару на Кордуну, рекавши: „да му мајку српску, ти нећеш више Србе плодити“[1].

Трећа симболичка особеност убијане српске деце састоји се у негирању њихове невиности, односно у приписивању кривице. „Србину од киле опроштаја нема“, саопштава усташа похватаним женама и деци на Кордуну[2] маја 1942. године. Јасно је да нема ни говора о кривици „стеченој“ неким поступцима. Могло би се овде говорити о иманентној или урођеној кривици.

Када се нешто појављује као културна појава, онда се то нешто не појављује само у поступцима и праксама. Појављује се и у песми. А певало се. Овако:

„Павелићу, Павелићу, дај нам већу власт,
Да кољемо српску дјецу, да топимо маст.“

Или овако:

„Павелићу ти нам само реци,
Када ћемо српску дјецу пећи.“

Или још некако.

Ако кажемо да убијање деце припада култури, то онда значи да није реч о једнократној, привременој појави, о провали руље. И није, заиста. Реч је о пракси која траје годинама (1941-1945), па и више од тога. Убијање српске деце од стране аустроугарских војника забележено је у Мачви и Подрињу 1914. године, такође и деведесетих година[3]. У Гашпаровићевом убиству Жељка Тумаре, тј. у његовим речима упућеним детету, можемо помислити на биолошки израз убијања младунчади другог мужјака како би се затрли његови гени и проширили своји. Међутим, у овом случају не може се говорити о биологији. Прво, зато што биолошки механизми функционишу на нивоу много мањих група него што су културне, а друго, зато што су убијане и жене-мајке, а не само деца. За биолошки детерминисано понашање карактеристично је да се после убијања младунчади другог мужјака присвајају женке, као нужан услов за ширење својих гена. Уосталом, организација убијања деце о којој овде говоримо (са прикупљањем деце и мајки, са одвајањем деце и њиховом концентрацијом у логорима) не припада биолошкој организацији понашања.

Горњи пример који наводи Сплићанка Н. Бочина приближава нам о чему се заправо ради. Очигледно је да није по среди једноставно убијање деце (проста инверзији бриге и заштите) – реч је о первертованој бризи. Кољач заправо на свој первертовани начин теши децу – коју ће за који часак заклати.

Цинизам је у овом примеру очигледан. Иако нису остале забележене речи оних који су сакупљали дечицу по Машвини и слагали их у мртво коло, незамисливо је да су то радили ћутке, као што је незамисливо да није било циничних и саркастичних коментара. Уосталом, нису ни потребни вербални изрази цинизма – цинизам је видљив већ у поређаној деци. Цинизам у понашању, односно у аранжману у којем су деца остављена, изражен је и у осталим примерима. Види се стил, види се ритуализација, дакле култура.

Све у свему, убијање српске деце није ни зверство ни дивљаштво, јер ни звери ни дивљаци нису такви. У експланацији убијања деце, дакле, не обраћамо се ни биологији ни изворима (ретке) индивидуалне патологије. Обраћамо се култури.

Напомене:

[1] П. Зинаић, Геноцид на Кордуну и околици… стр. 162.

[2] П. Зинаић, Геноцид на Кордуни и околици… стр. 284.

[3] З. Крстановић, Приче из хада

Извор: Стање ствари