Jovan B. Dušanić: Srpsko-ruski hram u Banjaluci ili Stogodišnja ideja se ostvaruje

Počela izgradnja srpsko–ruskog hrama i duhovno–kulturnog centra u Banja Luci.

U Banjaluci je danas u toku svečanost kada će se, u naselju Aleja centar, obaviti osvećenje temelja srpsko-ruskog hrama i kulturnog centra. Na centralnom trgu (kružnog oblika, površine 6.500 kvadratnih metara) nalaziće se srpsko-ruski hram, a naspram trga pored oltarskog dela hrama gradi se duhovno-kulturni centar. Sada su se stekli uslovi da naša generacija, napokon, može da ostvari ideju koja je u našem narodu spontano nastala pre stotinu godina i trajala sve do naših dana.

Ubrzo posle mučeničke smrti ruskog cara Nikolaja II Romanova (1918) u narodu se pojavilo masovno ubeđenje da Srbi ne smeju da zaborave kako je ruski car zbog bratske ljubavi naša dva naroda ušao u rat za Srbiju 1914. godine – rat u kome je izgubio državu, krunu, porodicu i sopstveni život. Kada je Kraljevina Srbija dobila ultimatum iz Beča, bilo je jasno da će Austrougarska napasti Srbiju. Mada Rusija u tom trenutku nije bila spremna za rat, car Nikolaj II je odmah stao na stranu male, bratske Srbije.

Posle dva neuspela pokušaja austrougarske vojske da osvoji Srbiju (Cerska i Kolubarska bitka) uslediće novi napad, u jesen 1915. godine. Srbija biva, sa tri strane, napadnuta od Centralnih sila – Nemačke, Austrougarske i Bugarske i naša vojska biva prisiljena da se pred višestruko brojnijom armijom, sa izbeglim narodom na čelu sa kraljem i vladom, povlači jedinim mogućim pravcem – preko zavejanih planina Albanije ka morskoj obali. Kada je deo Srpske vojske koji je preživeo „albansku Golgotu” stigao na albansku morsku obalu, gde im je zbog iznemoglosti, bolesti i gladi pretila smrt, zapadni saveznici iz Antante odbijaju da ih brodovima prebace na grčku teritoriju.

U toj situaciji predsednik srpske vlade Nikola Pašić moli za pomoć ruskog cara. Istoga dana (18.01.1916.) kada dobija ovu molbu, car Nikolaj II se telegramom obraća saveznicima (kralju Britanije Džordžu Petom i predsedniku Francuske Rejmonu Poenkareu). Smisao obraćanja bio je: ukoliko srpska vojska hitno ne bude prebačena sa albanske obale na grčko ostrvo Krf, Rusija izlazi iz Antante i potpisaće separatni mir sa Nemačkom. Posle oštrog ultimatuma ruskog cara, saveznici prebacuju na grčko ostrvo Krf 160.000 preživelih, od oko 400.000 koji su krenuli u povlačenje preko Albanije.

Nakon oporavka na Krfu srpska vojska odlazi na Solunski front. Tamo im se priključuju i vojnici Srpske dobrovoljačke divizije koja je prebačena iz Rusije. Naime, po izbijanju Prvog svetskog rata, veliki broj Srba iz Bosne i Hercegovine koji su živeli pod vlašću Austrougarske biva mobilisan i upućen na ruski front, na kome su masovno (na desetine hiljada) prelazili na stranu ruske armije. Na njihove zahteve i uz saglasnost srpske vlade formirana je Srpska dobrovoljačka divizija čiju smotru je (23.05.1916.) u Odesi izvršio car Nikolaj II, pozdravljajući ih sa: „Pomoz Bog, junaci! …Srećan sam što u Vama vidim onaj deo hrabre srpske vojske, čijoj se hrabrosti divi ceo svet. Biću još srećniji da po svršetku rata vidim Srbiju veliku i snažnu!“ Srpska dobrovoljačka divizija kasnije biva prebačena u Grčku i učestvuje u proboju Solunskog fronta i oslobođenju otadžbine.

Zbog svega toga, odmah posle mučeničke smrti cara Nikolaja II, u srpskom narodu se spontano pojavila  ideja o podizanju ruskog hrama. Ta ideja bila je masovno primljena od srpskog naroda i nju su jednodušno zagovarali preživeli borci Dobrovoljačke divizije, a naročito srpski sveštenici koji su školovani u Rusiji (banjalučki vladika Platon Jovanović, protojerej-stavrofor Stevan K. Dušanić, protojerej-stavrofor Svetislav Davidović, arhimandrit Konstantin Čavić i drugi), te intelektualaca toga doba bez obzira da li su studirali u Rusiji ili na Zapadu.

Vladika Nikolaj Velimirović je (u Beogradu, na dan Svetog Ravnoapostolskog Kneza Vladimira Ruskog, 1932. godine) na najbolji način iskazao osećanje duga srpskog naroda prema Rusiji i njenom poslednjem caru:

„To je dug ljubavi, koja svezanih očiju ide u smrt, spasavajući svog bližnjeg. Nema veće ljubavi, nego da ko položi dušu svoju za drugove svoje – to su reči Hrista. Ruski Car i ruski narod, nepripremljeni stupivši u rat za odbranu Srbije, nisu mogli ne znati, da idu u smrt. Ali ljubav Rusa prema braći svojoj nije odstupila pred opasnošću i nije se uplašila smrti… Rusi su u naše dane ponovili Kosovsku dramu. Da se Car Nikolaj prilepio k carstvu zemnom, carstvu egoističnih motiva i sitnih računica, on bi, najverovatnije, i danas sedeo na svom Prestolu u Petrogradu. Ali on se prilepio k Carstvu Nebesnom, k Carstvu nebesnih žrtava i evangelskog morala; zbog toga se lišio glave i on sam i njegova čada, i milioni sabraće njegove. Još jedan Lazar i još jedno Kosovo! Ta nova Kosovska epopeja otkriva novo moralno bogatstvo Slovena. Ako je neko na svetu sposoban i dužan to da razume, to Srbi mogu, i obavezni su da razumeju.“

Car Nikolaj II je bio izuzetno omiljen u našem narodu, a posle njegove smrti Srbi su ga obožavali i smatrali svetim. Za Srbe je on bio sveti mnogo pre nego što je došlo do njegove zvanične kanonizacije, 2000. godine. Tako, protojerej-stavrofor Stevan K. Dušanić – koji je, posle školovanja u Banjaluci, završio Beogradsku bogosloviju, a potom u Rusiji Duhovnu akademiju i 1901. godine stekao zvanje kandidata bogoslovskih nauka – u pismu koje je zvanično uputio (19. 10. 1956) Preosvećenom episkopu banjalučko-bihaćkom dr Vasiliju (Kostiću), predlaže da se u Banjaluci u znak zahvalnosti srpskog naroda prema Rusiji i njenom poslednjem caru „podigne crkva – manastir na Banjalučkom polju pokraj izvora Bogoslavčeva vrela u ime svetih slavjanskih mučenika Nikolaja Drugog i njegove porodice Romanov, koji 1914. godine stupiše u rat, te u gradu Jekaterinburgu dadoše svoje mučeničke živote za spas i slobodu srpskog naroda“. Bila je to i prva konkretizacija ideje koja je decenijama pre toga postojala u srpskom narodu, a koja se u naše vreme ostvaruje. Srpsko-ruski hram se gradi upravo na Banjalučkom polju pokraj izvora Bogoslavčeva vrela i imaće oltar posvećen Svetom Nikolaju II Romanovu i njegovoj porodici. To je moglo biti ostvareno tek u naše vreme kada je sa Banjalučkog polja uklonjena vojna kasarna i drugi objekti i nastao veliki slobodan prostor za izgradnju u srcu Banjaluke, izvršena kanonizacija cara Nikolaja II Romanova i njegove porodice, te usvojen urbanistički plan i rešena imovinsko-pravna pitanja oko lokacije hrama.

Banjalučki srpsko-ruski hram je replika hrama Čuda Arhangela Mihaila izgrađenog sredinom XIV veka (1358.) u Moskovskom Kremlju – srcu Ruske Imperije. U toku svoje viševekovne istorije, ovaj moskovski hram je nekoliko puta menjao svoj izgled, zbog dotrajalosti, elementarnih nepogoda (požara), i ratnih razaranja, da bi za vreme komunističke vlasti (1929.) bio potpuno razrušen. Za osnovu banjalučkog hrama je uzet izgled hrama Čuda Arhangela Mihaila koji je imao krajem XVII veka petokupolni hram (pet ruskih kupola – lukovica) sa zvonikom u vidu šatora. Hram će imati tri oltara: centralni (posvećen Preobraženju Gospodnjem) i dva bočna (jedan posvećen Svetom Simeonu Mirotočivom i Svetom Savi, a drugi Svetom Nikolaju II Romanovu i njegovoj porodici).

Izgradnja srpsko-ruskog duhovnog i kulturnog centra u Banjaluci predstavlja realizaciju davne ideje naših predaka, koja će doprineti daljem učvršćivanju veze dva bratska naroda i dve sestrinske crkve i biti zalog boljitku naših potomaka. Pored toga, kada bude završena izgradnja, Banjaluku će krasiti jedan od najlepših hramova urađen u stilu drevnoruskog crkvenog neimarstva koji je vekovima ukrašavao moskovski Kremlj. Biće to, ujedno, i najzapadniji hram sagrađen u ruskom stilu, a u sredini gde živi većinski pravoslavni narod.

Tekst je objavljen u banjalučkim dnevnim novinama „Glas Srpske“ 14.09. 2018. godine.

Izvor: Stanje stvari