Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
SpanishУ документу који се чува у Архиву Југославије (Фонд 100, F16-49) Јован Алексић (1883, Куманово) аутентично је сведочио о положају Срба у Јужној Србији с краја 19. и с почетка 20. века. Он сведочи да је у периоду од 1876. до 1890. године било у Турској царевини великих превирања и видних знакова буђења националне свести код „подвлашћених“ народа. Тај талас нарочито је захватио српски народ за време и после српско-турског рата и ослобођења Лесковца, Врања итд. Узрок је, према мишљењу Алексића, у томе што је положај српског народа био најтежи.
Милутина крај Куманова
Право на српско име
Грци и они који су се осећали као Бугари, или они које је званична турска политика „таквим правила“ имали су права да се зову именом Грка и Бугара, да имају своје школе и да у црквама на грчком и словенском језику службу обављају. Име Србин значило је што и бунтовник и као такво било је забрањено и прогоњено. Наши очеви и дедови присиљавани су да се изјасне као Бугари или да узму име гркомана.
Јован Алексић је записао: „Отварање школа није нам дозвољавано, довођење српских учитеља забрањено, у цркве нисмо пуштани, своје свештенство нисмо могли имати, па према томе и служба божија вршена је на грчком језику, или по узору грчком.“
Асимилација Срба
Он је сведочио и о методама асимиловања Срба. Митрополити Грци окупљали су око себе најученије наше људе и утицајем својим, отварањем грчких школа, женидбом и удајом успевали многе од њих да однароде.
Против овог и других видова асимилације јавио се аутентичан отпор локалног становништва: „Противу свега овога јавља се један спонтани покрет од Пљевља до Солуна и од Струге до Кукуша. Ова реакција била је уперена против свих који су стајали на путу да се Србин Србином зове, да и он може имати своје српске школе, своје учитеље, своје цркве и обављати православну службу. У њима, своје свештенике, па и своје митрополите.“
Спонтана акција све више се претварала у организовани отпор. Делегације Срба одлазиле у валијске центре, подносиле молбе, жалбе, енергично захтевале за свој народ права која су се и другима прећутно или јавно признавала.
Сукоби „од малих ногу“
Покрет је помагала и дипломатија Краљевине Србије. Куманово и шира околина града били су у центру тих догађаја зато што је проценат хришћанског становништва у односу на муслиманско становништво био несразмерно већи и што су хришћани по осећању били Срби.
У Куманову било је око 600 српских породица. Алексић даље тврди: „Посведневно у сукобима деце било са Турчићима, који су нас рајом називали, било са децом из егзархистичких породица, било је разрачунавања и крвавих глава. Ово је захватило и старије људе. И сад је пред мојим очима слика, када су многе стотине људи, на челу са својим првацима, без своје цркве, пошли да одузимају Цркву Св. Богородице у Куманову, коју су Турци доделили егзархистима и за грчко служење. Две чете и више војника са бајонетима на пушкама опколиле су биле цркву и одбијале навалу народа. Народ је и поред тога, и ако голорук, навалио, натицао се на бајонете, тако пробио кордон и преко у крви огрезлих тела ушао у цркву и први пут запевао и захвалио Богу на свом језику.“
Уследила су хапшења, осуде и убијање једног броја првака у околини као одговор на овај покрет. Отпор је ипак дао одређене резултате. Још пре 1890. и после те године почиње отварање српских основних школа, довођење учитеља школованих у Србији, довођење и српских свештеника.
Верска и национална свест имала је велики значај, била је извор снаге и упорности. По Јовану Алексићу велику улогу су играли млади: „Српска песма почела је да се ори, са њом да се и дух јача и челичи, а да жеље иду све даље и даље. И нехотице ми деца тог времена врло брзо почели смо да сазревамо и да се у складу са временом и тадашњим приликама заносимо мишљу да треба што пре и на нас да дође ред, те да тако и наша прегнућа за народ и његово добро и слободу у покрет ставе.“
Аутор: Драган Коларевић
Извор: РТС
