Јосипу Брозу Титу историја никад неће опростити што није отишао у Јасеновац

(Из књиге „Против заборава и табуа /Јасеновац 1941 – 1991/ Владимира Дедиjера и Антуна Милетића, издавачи: И. П. Прегрес Сараjево и Удружење за истраживање геноцида и ратних злочина, Београд, Сараjево, 1991.)

Концентрациони логор Јасеновац престао jе да постоjи кад су логораши 22. априла 1945. године извршили пробоj. Више од 90% логораша jе погинуло у том jуришу. У порушени Јасеновац 2. маjа 1945. године ушле су jединице Југословенске армиjе. Оправдано се поставља питање како jе ова фабрика смрти радила тако дуго после ослобођења Београда 20. октобра 1944. године и пола териториjе Југославиjе. Кад су jединице ЈА ушле у Јасеновац затекли су, поред стравичног призора, разрушене обjекте… Доста од тога било jе могуће обновити и поправити, а део конзервирати и очувати… и тако сачувати аутентичност jедног злогласног места да послужи као опомена да се Јасеновац више не понови.

Међутим, то… ниjе одговарало стратегиjи заборава, политици коjу су водили Хебранг, Краjачић, Бакарић и њихови наследници и следбеници коjи су Јасеновац порушили и сравнили са земљом. Ово „рашчишћавање“ изведено jе под стручним надзором jедног Словенца по презимену Скропник, а радове су изводили немачки ратни заробљеници. По завршетку „рашчишћавања“, Савез бораца НОР (Народноослободилачког рата – нап. И. Б.) општина Новска и Јасеновац дрвеним таблама су обележили порушене обjекте у ужем кругу Циглане. Остали простор, коjи jе припадао углавном српским сељацима (око 100 хектара), исти су обрађивали сиjањем разних пољопривредних култура. Међутим, 1954. године власти Хрватске национализовале су им ту земљу и од тада jе цела та површина обрасла у коров и врбово шибље тако да jе све то личило на jедну запуштену баруштину-прашуму од трстике, шаше и шибља висине преко два метра. Но, ипак мање групе народа са подручjа Новске, Дубице и Костаjнице сваког 4. jула (на Дан борца) окупљале су се на ужем простору некадашње Циглане и одавале пошту убиjеним логорашима. Међутим, већ 1961. године, кад се том окупљању масовно придружио српски народ Поткозарjа, Козаре и околних славонских села, срушена jе политика заборава и под тим притиском приступило се достоjанственом обележавању бившег концентрационог логора Јасеновац. Једна делегациjа из Јасеновца, Миле Драгић, Милан Мачкић и Батар, преко Бошка Шиљеговића, Вељка Миладиновића, Јефте Шашића и Ивана Гошњака, примљена jе код маршала Јосипа Броза Тита. Сложио се са предлогом да Јасеновац треба достоjанствено обележити, али, како jе он рекао, од тога не треба правити „jадиковку“ jер jе ту извршена „одмазда неприjатеља на устанак народа Југославиjе“. Из тога произилази да Јосип Броз Тито страдање људи, жена и деце у Јасеновцу ниjе гледао „као некакву засебну жртву“, тj. да jе ту извршен геноцид.

Од jула 1961. године почело jе достоjанствено обележавање овог наjвећег стратишта на Балкану. Прво jе уређен централни део око Циглане, затим се приступило рашчишћавању корова и обележавању где су се налази некада логорски обjекти, али се то на краjу свело на подизање jедног наjедног централног споменика (1966), а 1968. године подигнут jе спомен-музеj у коjем jе постављена неадекватна музеjска поставка (исправљена jе тек 1988. године).

Према томе, политику заборава срушио jе српски народ, а другу табу тему, научно изучавање логора Јасеновац, научни радници и истраживачи: А. Милетић, В. Дедиjер, М. Булаjић, Д. Лукић, Р. Петровић и други са књигама, броjним написима у дневноj и ревиjалноj штампи и прилозима на више округлих столова и научних скупова.

Тако jе настало Спомен-подручjе Јасеновац. Овако спор и непримеран развоj Спомен-подручjа Јасеновац диктирала jе политика људи у партиjи и власти, у првом реду СР Хрватске и Босне и Херцеговине, уз сталну консултациjу и одобрење врха СКЈ и власти СФРЈ. Но, не треба испустити ни чињеницу да се за таj проблем нису много интересовале ни партиjа и власт СР Србиjе, а ни сами логораши и њихова удружења. Прва званична свечаност одржана jе тек 3. jула 1966. године на бившем jасеновачком стратишту, приликом откривања Богдановићевог споменика подигнутог у виду каменог цвета (тулипана, лале), када jе одржан први говор, а после jе то практиковано сваке године на годишњицу пробоjа логораша (око 22. априла).

На овим годишњицама увек су говоре држали републички функционери на власти, партиjи и друштвено-политичким организациjама (у наjвише случаjева из СР Хрватске). Већина ових говора су политичке природе, врло мало се односи на концнтрациони логор Јасеновац, а скоро никако (до 1984. године), или боjажљиво, са понеким изузетком, не говоре да jе у Јасеновцу извршен геноцид, да су њему страдали људи, жене и деца само зато што су били Срби, Јевреjи и Роми, и ко су били злочинци. Готово сви ови говори, до поменуте године, су продукт политике заборава. Потврду за то имамо 1971. године када jе у СР Хрватскоj ступио на сцену „Маспок“ (хрватски национализам) и када jе изостало обележавање годишњице у Јасеновцу (историjа се поновила и 1991. године неучествовањем власти Хрватске и партиjе на власти ХДЗ . На краjу, jуна1991. Министарство културе Републике Хрватске, односно данашњи режим у тоj Републици, одлучио jе да затвори Спомен-подручjе Јасеновац.

И неизоставно се поставља питање зашто Јосип Броз Тито ниjе посетио Спомен-подручjе Јасеновац и ода пошту палим жртвама у Јасеновцу, а обишао jе многа друга спомен-обележjа. Обjашњење се налази у политици људи на власти и партиjи СР Хрватске (његових блиских сарадника Хебранга, Краjачића, Бакарића и научника и институциjа Хрватске) коjи су протурали тезу да то ниjе био концентрациони логор, да у њему ниjе вршен геноцид или врло незнатан, да jе броj убиjених десетоструко увећан, те да jе у њему настрадало наjвише Хрвата и комуниста (антифашиста), а не невиних Срба, Јевреjа и Рома, да се не знаjу ни имена и презимена уморених (а нису хтели да то утврде до данас) до тезе да су ту страдали четници и четничке фамилиjе. Дакле, реч jе о jедноj континуираноj политици партиjе на власти у СР Хрватскоj коjоj jе Тито веровао, или jе и сам у то био убеђен (историчари ће то утврдити). Свакако да му историjа то неће никада опростити.

Извор: Intermagazin

Везане виjести:

КОЛИКА ЈЕ ТИТОВА КРИВИЦА за геноцид у Јасеновцу …

„Да ниjе било Тита, не би било Хрватске“ – Jadovno 1941.

PRENOSIMO: SALAMON JAZBEC – Jasenovac nije mit Piše: Filip …