Још се чека правда за 60 Српских жртава из Подравања

У Цркви Свете великомученице Марине у Подравању код Сребренице служен је парастос за 60 мјештана овог села погинулих у посљедњем рату, од којих је 32 цивила и војника убијено на данашњи дан 1992. године.
Служењем парастоса и прислуживањем свијећа за покој душа погинулих, неколико десетина мјештана, сабораца и чланова породица страдалих, обиљежило је данас 26 година од погибије 32 мјештанина овог села, међу којима је осам Перендића, по седморо Маринковића и Шараца, те по четворо Николића и Јовановића.

Делегације општине и Борачке организације Сребренице положиле су цвијеће код спомен-плоче погинулима, која је постављена на зид храма.

Предсједник сребреничке Борачке организације Гојко Симић рекао је да је прије 26 година у Подравању почињен стравичан злочин над Србима и да ни Хашки трибунал, нити правосуђе БиХ никога нису процесуирали, што показује једностраност рада тих судова и указује на неправду која се чини Србима.

„Жалосно је да за злочин над Србима у Подравању, као и за бројне друге злочине почињене над српским цивилима у Сребреници и околини, нико од Бошњака није одговарао, док су за страдање бошњачких војника Срби кажњени са више од 1.000 година затвора, што показује да међународни и домаћи судови и тужилаштва раде пристрасно, оптужујући само Србе“, истакао је Симић.

Он је навео да су Срби таоци Тужилаштва и Суда БиХ и да нема слободе српском народу у БиХ као ни суживота и помирења док и починиоци злочина над Србима не буду осуђени за недјела, убиства, клања и мучења српских цивила.

„Примјер оптужнице против вође удруженог злочиначког подухвата Насера Орића за убиство само три од око 3.500 Срба убијених у средњем Подрињу под његовом командом, наредбом и личним учешћем у континуираном планирању, организовању, мучењу и убијању Срба – говори о лицемјерству и пристрасности Тужилаштва БиХ“, оцијенио је Симић.

Он је поручио да су овдје пале невине српске жртве бранећи своје куће и нејач, што све обавезује и да се због ових и осталих жртава не дозволи укидање Републике Српске и њених обиљежја, јер је она једина гаранција српског опстанка и слободе на просторима западно од Дрине.

Половина убијених у Подравању били су цивили, жене, старци, дјеца и непокретне и слијепе особе.

Члан Одбора за обиљежавање српског страдања Сребреница Милош Миловановић рекао је да погинули нису заборављени и да се неће одустати од борбе за правду и истину, те да починиоци злочина над Србима морају одговарати.

„Српски народ мора да се присјећа својих најдражих који су дали животе за нашу слободу и Републику Српску и не смијемо престати да се боримо за истину и правду“, рекао је Миловановић, истичући да се никада неће одустати од тражења одговорности починилаца тих злочина.

Миловановић напомиње да у Сребреници нема скоро ниједна српска породица да није имала жртава у посљедњем рату и не може се прихватити наметање једностраних судских одлука које воде укидању овлаштења, а касније имена и постојања Републике Српске и поништавања вриједности Дејтонског споразума.

На данашњи дан прије 26 година јаке муслиманске снаге из Сребренице и Жепе опколиле су разуђено планинско село Подравање и његове засеоке, пресјекле једину путну комуникацију према Милићима и кренуле у артиљеријско-пјешадијски напад.

Наоружани мушкарци пружили су отпор и борба је трајала цијели дан. Убијена су 32 мјештанина, а након борбе прса у прса у вечерњим часовима неки су се пробили и успјели живи да изађу из окружења.

Братуначки професор Милош Митровић, родом из овог села, рекао је да су му на данашњи дан у Подравању убијени мајка Ружа, која је имала 65 година, и стриц Михајло, који је касније нађен без главе.

„Стриц Драго Митровић који је преживио усташко клање у Другом свјетском рату и живио без моћи говора са траумама поново је прије 26 година ухваћен и заклали су га потомци оних који су га клали 1941. Године. То је јединствен случај да један човјек доживи два клања у два рата за 67 година“, навео је Митровић.

Он је истакао да су неки Срби, који су били скривени у близини, чули да му је кољач рекао „преживио си ћетерес прву, а сада сигурно нећеш“ и одсјекао му главу, што значи да га је лично познавао.

Милојка Бибић је тог дана остала без браће Рада и Милована, оца Милоша и мајке Дикосаве Маринковић.

„Муслимански војници опколили су и напали село са свих страна, а онда су уз неописиву галаму и узвике `Алаху егбер` упали у село и убијали све што су стигли“, присјећа се Милојка кобног дана када је безуспјешно покушавала да извуче рањену браћу и родитеље из окружења.

Према њеним ријечима, муслимански војници убијали су све редом – жене, дјецу, старце, као да су знали да никада неће одговарати, „али постоји и Божија казна, ако их већ Хашки трибунал и правосуђе БиХ не желе процесуирати“.

Она је истакла да је сраман однос међународног и правосуђа БиХ који суде само Србима, а за њену породицу која је убијена у свом селу само због тога што су били Срби, нико не одговара и правде нема ни након 26 година од злочина и 23 године од завршетка рата.

„Нема ништа од државе у којој је овако правосуђе, у којој злочинци живе слободно јер их штите тужиоци који не желе да подижу оптужнице, скривају документацију, опструишу процесе и на крају обавјештавају јавност да нема доказа за подизање оптужница, у којој судије по различитим аршинима дијеле правду и опструишу истраге“, сматра Бибићева.

Она је додала да се знају имена жртава и да је задатак тужилаца да прикупе доказе и подигну оптужницу јер се знају и имена убица, о чему постоје свједоци, што олакшава посао тужиоцима који опструишу и на све начине омаловажавају српске жртве, њихове породице и цијели српски народ.

Више од половине убијених у Подравању били су цивили, међу којима је седам жена.

Цвијетин Шарац прича да му је тог трагичног дана погинуо тридесетогодишњи син Митар недалеко од куће и заробљен стриц Веселин који је преживио страховита мучења и тортуре и убрзо након размјене преминуо од посљедица премлаћивања.

Он каже да се повлачећи сакрио у једну шикару и гледао убијање цивила, те да се након три дана извукао на слободну територију и дошао у Милиће.

Борба се водила цијели дан и тек под окриљем ноћи група становника овог села, уз велике губитке, успјела се извући из окружења захваљујући добром познавању терену крећући се кроз шикару.

Он је са још тројицом мјештана преживио сакривен три дана у једној шикари у селу и под окриљем ноћи успјели су се извући према Милићима, захваљујући познавању терена.

„Опколили су село и напали са свих страна пресјекавши пут према Милићима који нам је био једина одступница. Запуцало је и почела је страховита галама. Гледали смо како пљачкају и пале нашу имовину и одгоне стоку. Било је и жена и дјеце и стараца који су пљачкали и гонили стоку, а ноћу нисмо чули покрете и одлучили смо да кренемо и тако смо се успјели извући“, прича Шарац.

Он је закључио да су у нападу учествовали комшије муслимани из сусједних села који су их познавали и поименично дозивали да изађу из кућа.

Драгутин Шарац раније је рекао Срни и да му је брат Веселин причао да га је тукао лично Насер Орић. Познавао га је јер ишао у школу са Веселиновим сином.

Свих 120 кућа и остали привредни и помоћни објекти у Подравању тог дана су спаљени, а претходно је опљачкана сва српска имовина.

Од 120 запаљених кућа у Подравању – 80 још није обновљено. Село још нема воду, а неке старачке породице, које су биле принуђене да се врате на своја имања, још живе у неусловним просторима и подрумима порушених кућа јер нису добили донације за обнову.

Извор: Срна

Везане вијести:

И српске жртве из Подравања обавезују да се чува Српска

ПОРОДИЦЕ ТРАЖЕ ОДГОВОРНОСТ ЗА УБИЦЕ СРБА У ПОДРАВАЊУ