Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Џон Боснић: Не дам Американцима да направе колонију „Србија“

Датум објаве: уторак, 11 децембра, 2012
Величина слова: A- A+

Када му jе у родноj Канади био угрожен живот због тога што jе бранио истину, Џон Боснић отиснуо се у свет, а пут га jе, нимало случаjно, преко Јапана довео у завичаj његовог оца, где наставља неуморну борбу против империjализма САД-а

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/dzon-bosnic.jpg

 

Има онаj виц, о Муjи коjи по
доласку у Лондон вози десном страном улице, а када на радиjу чуjе
обавештење:„Пажња, jедан помахнитали возач вози у погрешном смеру“, наглас
повиче: „Какав jедан, има их на стотине!“ Управо тако jе и Џон Боснић,
Канађанин српског порекла, могао да се осећа током свог животног путешествиjа,
коjе га jе водило из његове родне „земље jаворовог листа“ у Србиjу, државу у
коjоj jе одрастао његов отац. Док неброjени Срби рукама и ногама копаjу не би
ли напустили отаџбину, а многи међу њима маштаjу баш о Канади, дотле се Боснић
ниjе смирио док, пре четири године, ниjе успео да се настани у Београду.
Боснић, међутим, ни дан-данас нема утисак да jе његов смер био погрешан.
Напротив, оваj неуморни педесетогодишњак, са неисцрпном енергиjом и чудовишно
богатим животним искуством – у коjе, између осталог, спада и спасавање
шаховског великана Роберта Бобиjа Фишера пред свирепом америчком неправдом, као
и енергетско повезивање Јапана са Русиjом коjим jе прекинута вишедецениjска
надмоћ Америке на том плану – сведочи управо супротно: да jе он таj коjи jе
погодио прави смер.

Ког узраста сте били када
сте први пут посетили Србиjу и какви су вам тада били утисци о родноj земљи
свог оца?

Нажалост, кад сам први пут дошао у Србиjу као петогодишњи дечак, то jе било без
мог оца. Он jе краj рата дочекао као немачки заробљеник и по ослобођењу ниjе
хтео да се врати у комунистичку Југославиjу. На таj начин сам jош као дете
морао самостално да процењуjем комунистички „раj“. Изненађуjуће, веома слично
данашњоj ситуациjи, сматрао сам да jе ова земља пуна интелигентних, креативних
и слободољубивих људи коjи би, кад би имали прилику да буду све оно о чему су
сањали, могли уживати у дивном животу у Србиjи коjа би могла бити зачуђуjуће
богата, врло функционална и веома перспективна земља. Али, реалност jе била
другачиjа. Кад сам посетио Титову Југославиjу као дете, у Србиjи и Југославиjи
шездесетих година затекао сам недовршено, непоправљено, нечисто и
нефункционално стање већине ствари коjе сам видео, почев од прљавих тоалета до
непоправљених аутобуса, покварених лифтова у стамбеним зградама и, што jе
наjтужниjе, некакве суморне хладноће државних службеника према свакоме ко се
усудио да тражи употребу jавних установа коjе, теоретски, припадаjу народу.
Материjални jаз између Канаде и Југославиjе шездесетих година био jе запањуjућ.

Да ли су се касниjе,
приликом наредних долазака, утисци променили?

Наравно, jер jе поглед из угла детета природно ограничен. Тек кад сам, као младић,
посетио земљу много касниjе, деведесетих година, што ми jе био први долазак у
Србиjу jош од детињства, почео сам истински да ценим jединствену друштвену
слободу и грубу отвореност младих Срба, коjа се тешко могла наћи у новцем
покретаном Западу, где jе немилосрдна трка ка врху била jедино што се рачунало
вредним готово свуда у Северноj Америци. Срећом по мене, преселио сам се из
свог родног градића, из енглеског говорног подручjа Канаде, у франкофони
канадски велеград Монтреал у Квебеку, да бих наставио мастер студиjе из области
политичких наука. Тако сам већ био изложен хуманиjем начину живота коjи ниjе
био усмерен само на такозвани амерички сан, зарађивање што више новца „милом
или силом“, односно долажење до новца по сваку цену.

Ако jе Монтреал био добар,
зашто сте онда напустили Канаду? Поред толико Срба коjи напуштаjу Србиjу и желе
да оду у Канаду, зашто сте кренули у супротном смеру?

Па, ниjе то било тако jедноставно. Када сам напустио Канаду, иза себе сам имао
многа достигнућа: био сам наjдуже изабрани председник студентске униjе у
канадскоj историjи; освоjио сам прву награду на светском такмичењу из
картографиjе (студирао сам машинство пре политичких наука); био сам наjмлађи
кандидат за градоначелника главног града jедне канадске провинциjе и много
других разних активности. Све се променило када сам био међу 70 људи коjи су
били сведоци неиспровоцираног полициjског напада на невиног пешака на улици у
Монтреалу и када сам одлучио да сведочим против такве полициjске бруталности.
Током суђења, државни тужилац ме jе саветовао да би било сигурниjе по моj живот
да се иселим из Канаде док се не заврши поступак. Таj инцидент jе распршио све
моjе заблуде о демократским правилима Северне Америке, али то jе био судбоносни
почетак мог пута ка Србиjи.

 

Пут, међутим, ниjе био
праволиниjски…

Тако jе. Моjе пресељење у Србиjу jе ишло посредно, преко Јапана. Из Канаде сам
се преселио у Токио, а када сам стигао тамо, брзо сам пронашао посао као
говорник и саветник jапанских компаниjа и Владе Јапана, док сам истовремено
радио као новинар за „Радио-телевизиjу Јапана“, у светскоj служби на енглеском
jезику. Тако сам се задесио у Токиjу када се десио конфликт у бившоj
Југославиjи и моjи jапански уредници су ме питали да ли сам заинтересован да
извештавам из региона. Сложио сам се и провео већи део деведесетих година у
посетама овом региону и у извештавању о конфликту, све до бомбардовања 1999.
године.

Да ли jе ваш допринос
jапанскоj jавности био ограничен само на извештавање о Југославиjи?

Не баш. После 2000. године Јапанци су ме питали да ли бих пристао да
организуjем њихову прву икада стратешку конференциjу са Русиjом. Радећи са
партнером из jапанске пословнe и берзанскe организациjе „Nikkei“, успели смо да понудимо гасоводни
проjекат између Русиjе и Јапана, коjи jе наjзад потписан пуну децениjу касниjе,
тек ове године. Природно, пошто сам видео како су САД колонизовале Србиjу после
бомбардовања 1999. године, био сам више него срећан када сам се нашао у
могућности да ослабим америчку превласт над Јапаном тиме што сам обезбедио
Јапану снадбевање енергиjом коjе не контролише Америка.

Ако сте у Јапану били
тако успешни, зашто сте га напустили?

Све добре ствари имаjу своj краj, нарочито уколико сте превише успешни.
Тачниjе, своjим наjвећим успехом у Јапану сматрам ослобађање бившег светског
шампиона у шаху Бобиjа Фишера из затвора. Фишер jе био ухапшен у Јапану 2004.
године, по америчком налогу и после захтева САД-а, покренутог зато што jе Боби
1992. године учествовао на Светском турниру у шаху у СР Југославиjи, што су
Американци оценили као кршење тадашњих санкциjа према СРЈ. Требало ми jе више
од девет месеци да га ослободим из руку Јапанаца и за то време сам, наравно,
изгубио своj статус консултанта Кабинета премиjера Јапана, а моjи клиjенти,
велике корпорациjе, плашили су се да остану у вези са консултантом коjи се
налази у судском спору са Владом САД-а. На краjу, успешно ослобађање Бобиjа
Фишера се испоставило не само као његов одлазак из Јапана, већ и као моj. Исто
као што jе моjе сведочење против полициjе у Монтреалу ставило полицаjца у
затвор и приморало ме да напустим Канаду, сада jе судбина поново надвладала у
правцу да би требало да напустим Јапан.

И дошли сте право у
Србиjу?

Не, имао сам jош jедну станицу. Да бих узвратио америчкоj влади коjа jе вршила
притисак на мене током суђења Фишеру, прихватио сам посао у Конгресу српског
уjедињења у Вашингтону. Желео сам да се борим против америчког плана да они
украду срце Србиjе како би од њега направили jош jедну америчку колониjу коjа
би се звала „Косова“. Кад су Американци коначно потписали своj договор са
ђаволом и признали ову мафиjашку надридржаву, одлучио сам са своjом женом да се
преселимо у Србиjу са нашим синовима, Павлом и Душаном.
Живели сте око 20 година у Јапану, и пре тога у Канади, и сада скоро пола
децениjе у Србиjи. Где се наjвише осећате као код куће? Где бисте наjвише
волели да живите?
То jе наjлакше питање до сада: наравно – у Србиjи. Веруjем да би сви Срби
расељени по свету, а има их на милионе, направили исти избор, да живе у Србиjи
и да им ту деца расту, само ако би имали слободу да остваре своjе снове.

Били бисте добар
туристички водич…

Сматрам ову примедбу краjње занимљивом, будући да и jа сам имам за лични циљ
повећање туризма у Србиjи, не само од стране Канађана, већ и за посетиоце из
целог света. Провео сам скоро две године дизаjнираjући велики хостел у центру
Београда коjи ће промовисати туризам за младе, привлачити посетиоце из српске
диjаспоре и друге путнике коjи су радознали да сазнаjу шта jе то што Србиjу
чини тако важним местом у културолошком, социолошком и, наравно, политичком
погледу. Прилично jе изненађуjуће, али мислим да ће туристе из Канаде привући
природне лепоте Србиjе, шаренолика таписериjа коjа не захтева експедициjе на
хиљаде и хиљаде километара у шест различитих временских зона да би се откриле
све њене чари. Очекуjем да страни посетиоци буду нарочито очарани српским
селом, гостољубивим и приjатељски настроjеним српским сељаком, коjи jе
традиционални темељ овог друштва. Што се тиче генерално доброг изгледа, већина
Канађана ће бити шокирана физичком лепотом Срба и истинском мултикултурном и
мултиетничком природом овог друштва… природним феноменом коjем ниjе био
потребан закон да би се обликовао и коjи jе органски производ српске историjе и
отворености српског народа према другима.

Онда, како обjашњавате
толико Срба коjи данас сањаjу о одласку у Канаду и бекству из данашње Србиjе,
далеко од њене корупциjе и ограничене перспективе?

Српске жртве западњачке пропаганде, коjе сањаjу о лепоj будућности у Канади, не
разумеjу да ће тамо стићи као трећа класа (неенглеска, нефранцуска) и да неће
моћи ни да се насмеjу своjим замрзнутим лицима док се шетаjу у jануару по
температури чак до –67 °C кад дува ветар. Кад погледам око себе климатске
прилике у Србиjи и недостатак конкурентности у већини области пословања, са
jедне стране видим Србиjу као „земљу могућности“, а са друге видим огромну
замрзнуту пустињу, Канаду, као подсетник на коjи начин jе Александар Солжењицин
описао сибирски „Гулаг архипелаг“. Рођен сам у америчкоj колониjи под називом
„Канада“, живео сам скоро две децениjе у америчкоj колониjи под називом „Јапан“
и посвећен сам томе да осигурам да Вашингтон не успе у томе да претвори ову
земљу у америчку колониjу „Србиjа“. Ово ме враћа идеjи да помогнем другим
Србима да се врате из диjаспоре. Наравно, проjекат хостела, коjи сам раниjе
поменуо, jесте полазна тачка, место где млади Срби из диjаспоре, иако не говоре
ни реч српског, као што ни jа нисам умео, могу стићи у центар главног града
Србиjе и упознати се са своjим коренима. Али ово ме враћа jош већем питању,
реституциjи. Чак и сама реч реституциjа представља пораз српског народа зато
што уместо праве речи – денационализациjа – коjа представља идеjу потпуног
повраћаjа украдених добара своjим правим власницима, „реституциjа“ представља
оно што jе jедан „жути“ министар описао као „скромно“ решење. Ако не успемо да
исправимо огромну криминалну крађу личне имовине српског народа од 1945. године
и надаље путем „национализациjе“, „експроприjациjе“, „конфискациjе“ итд, што jе
заправо пљачка исказана другим речима, онда ова нова Србиjа новог тржишта неће
бити ништа друго до „кућа на песку“. Тренутни Закон о реституциjи ограничава
компензациjу на наjвише пола милиона евра. Да ли би било ко од наjуспешниjих
Срба данашњице био срећан ако би дао читав своj посед у замену за четири
„мерцедес“ лимузине? Нема шансе да се већина Срба широм света врати све док им
не пошаљемо поруку да ће добити назад све што им jе украдено, да jе њихов
повратак добродошао и да им ми пружамо руке као партнерима у реконструкциjи
наше земље и наше економиjе.

Шта су, онда, ваши лични
и професионални циљеви у Србиjи?

На личном нивоу, све што тражим ниjе могуће док не говорим српски како би
требало. Колико год су неке идеjе добре, све док ниси у могућности да их
обjасниш у потпуности и да их одбраниш, твоjе шансе за успех су jеднаке нули.
Друго, сматрам своjом дужношћу да пренесем своjоj деци осећање српског
родољубља, истоветно оном коjе сам наследио од свог оца, као што jе и он од
свог. Треће, тражим партнерство са свим Србима родољубима, да радимо заjедно за
слободну, независну и демократску Србиjу, у коjоj би сваки Србин био поносан и
срећан што ради и живи са своjом породицом. Имам много пословних планова коjи
су већ у процесу остварења, почев од туристичког проjекта коjи сам већ поменуо.
Невладина организациjа „Мемориjални центар Јасеновац“, чиjе сам оснивање
помогао пре неколико година, наставља са интервjуисањем преживелих из усташких
логора смрти, да би та реалност српског жртвовања коначно надгласала лажну
америчку пропаганду о некаквоj српскоj агресиjи. Такође, што се тиче активности
на непрофитном нивоу, залажем се за спречавање бацања америчког генетски
модификованог семена на наше већ продуктивно пољопривредно тржиште.

Ако бисте саветовали
председника Владе Србиjе, као што сте и jапанског премиjера, коjе три ствари
бисте му наjпре предложили?

Почео бих на потпуно исти начин, окретањем Русиjи. Ако Јапанци могу своjу
независност од Американаца да пронађу у повезивању са Русима, зашто Срби не би
могли исто?! Друго, што се тиче националног питања, наравно да се супротстављам
приступању НАТО-у, криминалистичкоj организациjи коjа се специjализовала за
убиjање српских беба. Даље, не видим разлог зашто бисмо се ми придружили ЕУ
само ради пружања Немцима наших огромних, очуваних, богатих, природних извора,
да бисмо им помогли у спречавању њихове „титанске“ економиjе да не потоне.
Радећи у Азиjи дуго година и тиме што сам помогао Јапанцима да сарађуjу са
Русима, не могу да разумем како иjедан учени српски економиста не успева да
увиди добробит окретања Србиjе Истоку, далеко од људи коjи су имали то
задовољство да нас бомбардуjу. Ипак бих, и у случаjу окретања Истоку, увек имао
на уму независност као циљ, а не онакво ропство коjе нам нуди Америка. Треће и
наjважниjе, рекао бих председнику Владе Србиjе да веруjе у своj народ, и у
домовини и у диjаспори, давањем примера храбрости тиме што ће вратити све што
jе украдено у прошлости и очувати сваки квадратни центиметар српске териториjе,
од Суботице на северу до Шар-планине на Косову и Метохиjи.

Да ли ваш коментар о
Космету значи да се противите тренутном договору владе да успостави такозвано
интегрисано управљање границом?

Наравно да сам против било каквог договора коjи би изградио икакву границу
између Косова и остатка Србиjе. Што jе важниjе, нисам задовољан jедноставним
супротстављањем. Нема сумње да се преовлађуjућа већина грађана ове земље
jеднако противи, али све док људи не предузму нешто што би потврдило њихове
речи, ништа се неће променити у Србиjи. Наставићемо да губимо своjу териториjу,
наставићемо да будемо сиромашни и контролисани од стране других. У понедељак,
10. децембра ове године, у Београду ће се одржати протестни марш, на коjем ће
грађани Србиjе имати прилику да кажу влади да престане да их издаjе и помаже
нашим неприjатељима у циљу ампутирања срца Србиjе. Сви детаљи о протестном
маршу, коjи почиње у 17.00 часова испред Саборне цркве у Београду се могу
пронаћи на веб страници: www.nikadgranica.org. Са своjе стране, позивам све коjи се
противе прављењу границе између Србиjе и Космета да изађу на протест и покажу
своj одлучан став. Ја ћу свакако бити тамо.

Разговарао Миодраг
Зарковић

Извор: ПЕЧАТ




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Jedan komentar za Џон Боснић: Не дам Американцима да направе колонију „Србија“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top