Јеврејској заједници Србије се увек брже и лакше излази у сусрет, док са потомцима српских жртава ни близу није тако

Отворено писмо Владики Јовану Ћулибрку, господину Александру Вулину и господину Ефраиму Зурофу

Преосвећени владико славонски Јоване, господине Вулин, господине Зуроф.

Верујем да делите мој став да је неизмерно важно очувати сећање на све невине жртве, као и адекватно обележити свако место њиховог страдања.

Жалосно је што се слуха и разумевања, а можда и потребе и добре воље за неидеолошки приступ томе није имало раније, али живели смо у нека друга времена када је ова држава имала неке друге приоритете.

Већ неко време у припреми је Закон о Старом сајмишту.

У припрему Закона о Старом сајмишту нису укључени представници удружења потомака српских жртава.

Из медија смо могли сазнати да у припреми тог закона учествују представници Савеза јеврејских општина Србије, Центра Симон Визентал у Израелу, Комисије за утврђивање концепције уређења Меморијалног комплекса Старо сајмиште.

Нажалост, иако су у израду закона посредно укључени представници Српске православне цркве и Републике Србије, врло је приметан и неразумљив изостанак представника удружења потомака жртава која се баве културом сећања на српске жртве из времена Другог светског рата.

Треба нагласити да су радом тих удружења постигнути значајни резултати у меморијализацији страдања српског народа и да сва та удружења, без обзира што у називу носе име одређеног стратишта, сматрају све српске жртве једнако важним и својим.

Страдање Јевреја и Рома на територији бивше Југославије, па тако и Независне Државе Хрватске је ипак било неупоредиво мањих размера од страдања Срба, те сразмерно томе може бити и обележено.
Дакле, од рецимо три зграде комплекса на Старом сајмишту, јеврејска и ромска ће бити мање од српске.

Занимљив је захтев Јеврејске заједнице о „аутономији“ јеврејског музеја холокауста у оквиру меморијалног комплекса на Старом сајмишту.

Од буџета предвиђеног за изградњу и одржавање комплекса, износ за јеврејски и ромски музеј ће бити значајно мањи него износ за српски музеј, и тако редом, сразмерно броју жртава и страдању.

Другачије не би требало, не би смело, нити може.

Занимљив је захтев Јеврејске заједнице о „аутономији“ јеврејског музеја холокауста у оквиру меморијалног комплекса на Старом сајмишту. Ви се, господине Зуроф, позивате на искуства и стандарде развијене у меморијализацији јеврејског страдања у свету.

Разумљиво, пошто слични стандарди за меморијализацију српског страдања не постоје ни у Србији, а камоли у свету.

Аутономни јеврејски музеј, као на пример Меморијални музеј холокауста у Сједињеним Америчким Државама, Србе у Босни и Херцеговини, рецимо, види на овај начин: https://www.ushmm.org/confront-genocide/cases/bosnia-herzegovina , пореди холокауст са наводним масакрима у Сребреници, користећи изјаве компромитованих бескрупулозних лица, осведочених непријатеља Срба и српске државе, као сведочанства српске геноцидности. Леп пример за то видљив је и на следећим линковима:

https://www.ushmm.org/confront-genocide/cases/bosnia-herzegovina/srebrenica/introduction/srebrenica-1993

https://www.ushmm.org/confront-genocide/cases/bosnia-herzegovina/bosnia-video-gallery!
Да ли бисмо нешто слично могли очекивати и у аутономном јеврејском музеју на Старом Сајмишту?

Да ли Република Србија заиста треба да дозволи и финансира овако нешто у сопственој држави и о трошку сопственог народа?

Да ли ће се Србима наплаћивати улазнице у аутономни музеј у ком ће нас убеђивати како смо једини кривци за све што се на овим просторима дешавало у задњих 100 година?

У јеку актуелног буђења успаваног и никад искорењеног усташтва у Хрватској, реакције господина Зурофа и јеврејске заједнице су неочекивано млаке, док у Србији не зазиру од утицаја на законодавство.

Да ли би било пристојно да Срби у логору Дахау имају споствену, аутономну поставку?

Имајући све ово у виду, просечни познаваоц хрватског усташког злочина би очекивао да у вези са оваквим захтевима од стране јеврејске заједнице извесна аналогија мора да постоји и у оквиру Спомен подручја Јасеновац. Ипак, није ми познато да су тамо тражили аутономан музеј, иако је далеко већи број припадника јеврејског народа страдао у Јасеновцу него на Сајмишту.

У јеку актуелног буђења успаваног и никад искорењеног усташтва у Хрватској, реакције господина Зурофа и јеврејске заједнице су неочекивано млаке, док у Србији не зазиру од утицаја на законодавство.

Није ми познато да је јеврејска заједница имала утицаја на доношење закона у Хрватској.

Болно је потомцима српских жртава и осећају као велику неправду кад им се не враћа имовина, силом отета прецима још пре седамдесетак година. Још теже им пада када се 75 година након злочина ваде кости предака из хрватских јама и односе у непознатом правцу, без најаве, објашњења и присуства потомака и свештеника Српске православне Цркве. А нас потомака има, само што нас нико ништа не пита.

Болно је и када се давно отета имовина жртава које данас немају живих потомака, додељује, у њихово давно угасло име, ваљда, заједници којој за живота сигурно ту имовину нису завештали.

Какав ексклузиван закон и право!

Ако би се основала српска заједница, да ли би се отета имовина жртава без крвних наследника, могла њој вратити? Многи Срби на рубу сиромаштва би јој се искрено обрадовали. И не би се либили да узму 950.000 било које валуте сваке године, наредних четврт века!

Да ли само ја видим тотални апсурд у свему овом?

Да све наведено не буде погрешно схваћено, мени не представља проблем то што се јеврејски народ бори за своје жртве и сећање на њих.

За потомке српских жртава је јако тешко да утичу и на српске институције, а камоли да креирају законе! Србима се оспоравају и давно доказане ствари. Испада да смо сви једнаки, само су неки једнакији.

Напротив!

Камо среће да Срби своје жртве нису гурали под тепих у име разних наказних идеологија. Проблем је што Срби, ма колико се трудили, никако не успевају да достигну тај ниво ефикасности и способности који јеврејски народ од самог почетка одржава на завидном нивоу. Јеврејској заједници се увек брже и лакше излази у сусрет, док потомке српских жртава нигде не зову!

За потомке српских жртава је јако тешко да утичу и на српске институције, а камоли да креирају законе! Србима се оспоравају и давно доказане ствари.

Испада да смо сви једнаки, само су неки једнакији.

Још једна крајње болна тема је број жртава у логору смрти Јасеновац који се годинама уназад потпуно неосновано и наметнуто доводи у питање. Ако је од жртве на јасеновачком стратишту остао само костур, али не и прикачена етикета са именом и презименом, то не значи да костур не постоји.

Ако немамо 700.000 пописаних имена, из било ког разлога, а форензичким налазима Државне комисије је још пре 50 година доказано да под јасеновачком травом лежи 700.000 костура, зашто је и коме споран тај број?

Како може бити споран?

Ко је тај коме сметају српске жртве и ко отворено говори да је помињање њиховог броја неморално?

Од Републике Србије, Републике Српске и Српске православне Цркве очекујемо уважавање, сарадњу и помоћ.

Нигде у свету непознавање имена и презимена жртве не доводи у питање само њено постојање. То је, изгледа, ексклузивно право задржано само за српске жртве у Јасеновцу. И не само тамо.
Ми, потомци српских жртава, бисмо само да радимо свој посао на успостављању културе сећања и превенције геноцида. Осећамо да је то дуг који имамо према готово заборављеним прецима и невино пострадалим припадницима српског народа. То нас се итекако тиче!

Од Републике Србије, Републике Српске и Српске православне Цркве очекујемо уважавање, сарадњу и помоћ.
Не заборавимо да су имена тих, нама безимених жртава, већ у Књизи вечности, а да ми наша имена, својим чињењем или нечињењем, тек треба да упишемо.

Аутор је потомак жртава геноцида Независне Државе Хрватске

Везане вијести:

То је ствар свих нас

Аутономија за Музеј Холокауста

Спорни закон о Старом сајмишту

Критике на нацрт закона о меморијалном комплексу жртвама Холокауста

Хелсиншки одбор Србије жели ставити хипотеку Србији, aмнестирати Хитлера и Павелића?