Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Свједочанство о покољу Срба у Бијелом Потоку на Васкрс 1942. године

Датум објаве: понедељак, 4 априла, 2016
Величина слова: A- A+
Споменик на стратишту Биjели Поток
Споменик на стратишту Биjели Поток

Једно свjедочанство о покољу Срба у Биjелом Потоку код Бањалуке на Васкрс 1942. године[1]

Аутор: Мр Горан Латиновић

Разбиjањем Краљевине Југославиjе априла 1941. године наступио jе jедан од наjтежих периода у историjи српског народа. Масовним убиствима и прогонима нарочито су били изложени Срби на териториjи коjа jе доспjела у састав Независне Државе Хрватске. Непосредно по проглашењу ”ускрснућа хрватске државе”, хрватски фашисти приступили су рjешавању ”српског питања”, коjе jе, према њиховоj замисли, требало спровести тако да jедна трећина Срба буде побиjена, jедна трећина протjерана, а jедна трећина преведена на римокатолицизам и претворена у Хрвате.

Један од наjактивниjих усташких прегалаца у том злочиначком подухвату био jе бањалучки ”стожерник” Виктор Гутић, коjи jе 26. маjа 1941. у Бањалуци наjавио да ће ”сви непожељни елементи бити брзо истриjебљени и да ни трага од њих неће остати”.[2] По његовом наређењу, усташе су почетком маjа 1941. убили бањалучког владику Платона и jош 59 виђениjих Срба, а у jулу су из града протjерани скоро сви Срби.[3] Усташе су августа 1941. срушили Саборни храм Свете Троjице у Бањалуци, коjи су њемачке бомбе тешко оштетиле приликом бомбардовања града априла 1941.[4] Иначе, у Бањалучкоj епархиjи jе током Другог свjетског рата порушено, запаљено, демолирано, оскрнављено или опљачкано око 100 храмова Српске православне цркве.[5]

У циљу затирања српског имена, хрватске власти су у Бањалуци и Краjини строго примjењивале одлуку да се не употребљаваjу изрази српско-православна црква и српско-православна вjера, већ искључиво изрази грко-источна црква и грко-источна вjера. Осим тога, била jе забрањена и употреба ћирилице.[6] Римокатоличка црква била jе директно одговорна за истребљивање Срба у Независноj Држави Хрватскоj. Римокатолички свештеници подстицали су своjе вjернике на убиjање Срба, а ниjедан римокатолички свештеник за вриjеме рата (1941–1945) ниjе jавно протествовао против злочина над српским народом.[7] Римокатолички свештеници били су врло приљежни у превођењу православних Срба на римокатолицизам, а само у Бањалуци покатоличено jе око 1.500 Срба.[8]

Наjтежи злочин на подручjу Бањалуке усташе су извршили 7. фебруара 1942. године, кад су предвођени Мирославом Томиславом Филиповићем Маjсторовићем ”фра Сотоном”, на подручjу рудника Раковац и села: Дракулић, Мотике и Шарговац, користећи искључиво хладно оружjе, убили око 2.300 Срба, не штедећи ни жене, нити дjецу.[9] Иначе, на подручjу Бањалучког среза била су укупно 23 стратишта на коjима су вршени погроми Срба.[10] Једно од њих било jе село Биjели Поток.

Своjе свjедочанство о покољу Срба у Биjелом Потоку оставио jе Миленко Милинковић 29. априла 2004. године у просториjама Филозофског факултета у Бањалуци. Миленко Милинковић имао jе срећу да као осмогодишњи дjечак прежи-ви усташку експедициjу. Ово jе његово потресно свjедочанство:

”Рођен сам 21. jула 1934. године у Биjелом Потоку. Моjи родитељи су имали десеторо дjеце, пет синова и пет кћери. Са комшиjама Хрватима из Дебељака живjели смо у миру и слози. Међутим, кад jе пала Краљевина Југославиjа 1941. године, наступило jе тешко вриjеме за нас Србе. Усташе су преузели власт и одмах подигли вjешала по бањалучким предграђима, те почели вjешати виђениjе и богатиjе сељаке. Усташе су рушили и пљачкали православне богомоље, коjе су они зва-ли ”врагомоље”.

Међутим, на Васкрс 1942. године, не сjећам се тачно коjи jе датум био, али знам да су били у исти дан католички и православни Васкрс, усташе су направили акциjу између Врбаса и Врбање. Срби у Биjелом Потоку су се надали да ће их заштити комшиjе Хрвати. Међутим, међу усташама коjи су дошли у наше село, осим оних из Бањалуке, Херцеговине и других краjева, било jе и домаћих Хрвата. На срећу, тог дана нисмо се сви затекли у кући. Једна сестра jе била удата и живjела jе у Ребровцу, а њен муж jе касниjе погинуо као партизан, а jедна сестра jе чувала стоку, па кад jе чула и видjела усташе, оставила jе стоку и склонила се на сигурно. Осим њих двиjе, у кући нису били ни моj отац, ни четворица браће. Они су се склонили у шуму, као и остали мушкарци из села. Нико од њих ниjе био ни партизан, нити четник. Склонили су се jер су сматрали да би њих, као воjне обвезнике, могли побити, а да неjач неће дирати, тj. да ће их заштити комшиjе Хрвати.

Тог кобног дана у кући нас jе било jеданаесторо. Осим мене, биле су моjа маjка и три сестре, од коjих jе jедна имала 18 година, а двиjе близанкиње су имале по 12 година, затим моjе двиjе стрине и њихове двиjе кћери, коjе су имале 17 или 18 година и жена мог брата од стрица са дjететом од годину и по дана. Усташе су дошли око 11 сати и сjећам се да су имали флоресцентно ”U” на шљемовима. Чим су дошли, све су нас истjерали из куће. Питали су нас гдjе су мушкарци, па кад су чули да су у шуми, послали су моjу дванаестогодишњу сестру да оде по њих. Међутим, она се вратила сама и рекла им да мушкарци не смиjу доћи. Чим jе то рекла, jедан усташа jе узео митраљез и почео пуцати по нама. У том тренутку, наступио jе врисак и жене и дjеца су падали у загрљаj jедни другима. Ја сам почео трчати и послиjе десетак метара сам се срушио и изгубио свиjест.

Тек у сумрак сам дошао свиjести, jер сам чуо рику и звук звона крава коjе су се вратиле са испаше. Устао сам и видио да су сви око мене мртви, укључуjући и моjу маjку и сестре, па сам почео плакати. Мене метак ниjе ни окрзнуо, а кад сам пао, усташе су вjероватно помислили да сам и jа мртав. Иако сам био у шоку, ушао сам у кућу, узео неку поњаву и сакрио се у курузану. Током ноћи, усташе су долазили са батериjама и претресали просториjе у кући, да провjере да ли jе неко преживио. Сутрадан, дошли су комшиjе Хрвати из Дебељака и узели себи нашу стоку. Два или три дана падала jе киша, а тек онда су поново дошли Хрвати и покопали моjе наjмилиjе. У jедну раку су их сахранили шесторо, а у другу четворо.

Тог дана у Биjелом Потоку jе побиjено 54 Срба. Наjвише jе убиjено Милинковића и Адамовића. Усташе су неке стриjељали, а неке су заклали. Убиjени људи су покопани на мjестима гдjе су ликвидирани.

Кад су моj отац, браћа и остали мушкарци чули шта се десило, склонили су се са осталим преживjелима у Агино Село и Крмине. Неки од њих су се придружили партизанима Милоша Дуjића, а неки, међу коjима и моj брат, придружили су се четницима Мирка Џомбића.

Ја сам се од недjеље, кад jе покољ извршен, па до суботе, сакривао у курузани и штали. Јео сам кошпице од мисираче, коjе сам нашао на тавану, а са бунара сам донио литар воде. Тих дана сам живио у великом страху. Кад су у суботу Хрвати из Дебељака поново дошли у пљачку, пронашли су ме сакривеног у сиjену. Наjприjе су ме испитивали, а онда jе по мене дошао усташа из Дебељака Мирко Пранкић и свезаног ме одвео код породице Паjић, коjи су добили задатак да ме чуваjу до даљ-њег. Једна жена ме jе окупала и оставила у соби код свог сина. Он се хтио играти са мном, али мени ниjе било до игре. Код те породице сам остао два мjесеца и све вриjеме боравка код њих jедна дjевоjчица ме jе учила католичкоj вjеронауци. Касниjе jе по мене дошла моjа сестра из Ребровца и код ње сам живио око два мjесеца.

Четири мjесеца након покоља, у Биjели Поток су се вратили скоро сви преживjели. Живjели смо биjедно, jер су нам Хрвати опљачкали имање. До краjа рата вођене су борбе између партизана и усташа, усташа и четника, четника и партизана. И четници и партизани су убиjали Србе, уколико су били на оноj другоj страни. Иначе, Срби на том подручjу коjи би се међусобно посвађали, клели су jедан дру-гог риjечима: ”Дабогда отиш’о у Јасеновац!”.

Ја сам по окончању рата продавао дрва, а затим сам отишао у Кутину, у Хрватску, гдjе сам засновао породицу и гдjе и данас живим.”

Први римокатолички свештеник коjи jе jавно говорио о покољима Срба у Ба-њалуци и Краjини био jе бањалучки бискуп аустриjског пориjекла Алфред Пихлер, коjи jе у божићноj посланици 1963. године, између осталог, рекао: ”У овоj земљи су у прошлом рату наша браћа православне вjере погинула зато што су православни. Они коjи су их убиjали имали су у џепу католички крсни лист. Звали су се католи-ци. И ти кршћани убиjали су друге људе, такође кршћане, зато што нису Хрвати и католици. Ми болно признаjемо ову страшну заблуду тих залуталих људи и моли-мо браћу православне вjере да нам опросте као што jе Крист опростио свима”.[11]

Тек 2003. године у Биjелом Потоку подигнут jе споменик жртвама усташког терора, на коjем су осим грба Републике Српске и православног крста, исписана имена свих 54 Срба убиjених на Васкрс 1942. Међу њима наjвише jе Милинковића и Адамовића, а страдали су и Богоjевићи, Костићи, Вуjасиновићи, Ћурлићи и Брбоjевићи. Међутим, да Срби нису сасвим рашчистили са неким навикама из прошло-сти, говори и натпис на споменику. Наиме, иако jе сасвим jасно да су покољ из-вршили Хрвати, на споменику jе написано да jе подигнут као знак сjећања на жртве ”фашистичког” терора. Неупућени посматрач могао би помислити да су у покољу учествовали и Ниjемци и Италиjани, мада jе истина да су злочин починили Хрвати, међу коjима jе било и комшиjа убиjених Срба, са коjима су до 1941. живjели у миру и слози.

 

Summary

After
the destruction of the Kingdom of Yugoslavia in April 1941, one of the most
difficult periods in Serbian history began. Immediately after proclaiming the
Independent State of Croatia, Croatian fascist launched the genocide plan
against Serbs, according to which, one third of Serbs would be killed, one
third converted to the Catholic Church and one third deported civilians in the
village of Bijeli Potok near Banjaluka, was left by one survivors and written
by the author of this article.

 

[1] ( Зборник друштвено-хуманистичких наука, год. V, бр. 7–8, Бањалука 2005, стр. 397–402.

[2] Марко Аурелио Ривели, Надбискуп геноцида, Никшић 1999, стр. 55.

[3] Страхиња Курдулиjа, Атлас усташког геноцида над Србима 1941–1945, Београд 1993, стр. 35.

[4] Драган Давидовић, Саборна црква у Бањалуци 1925–1941, Бањалука 1991, стр. 38.

[5] Мирко Марић, Страдање Српске православне цркве и њених вjерника на подручjу Бањалучке епархиjе у XX виjеку, Српска православна Епархиjа бањалучка 1900–2000: шематизам, Бањалука 2000, стр. 85–88.

[6] Сима Симић, Прекрштавање Срба за време Другог светског рата, Титоград 1958, стр. 78.

[7] Вељко Ђ. Ђурић, Голгота Српске православне цркве 1941–1945, Београд 1997, стр. 397.

[8] Viktor Novak, Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Beograd 1986², str. 719.

[9] Гоjо Ристе Дакина, Геноцид над Србима у Независноj Држави Хрватскоj: буди католик или умри, Београд 1995, стр. 143–144.

[10] Мићо Стоjановић, Велико умирање: геноцид над Србима у 20. виjеку западно од Дрине, Бања-лука 1995, стр. 30.

[11] Растислав В. Петровић, Геноцид са благословом Ватикана, Београд 1992, стр. 102.

 

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top