Jedno pismo Jovana Dučića sa izvesnim napomenama prof. Radoja L. Kneževića

„Jednom mason, uvek mason“ – Prof. Radoje L. Knežević

U „Glasu Kanadskih Srba“ objavljen je članak prof. Radoja L. Kneževića (1901 – 1983), pod naslovom „Jedno pismo Jovana Dučića“, i on glasi…

Jedno pismo Jovana Dučića

Pisac ove uvodne beleške nalazo se od 21 juna 1941 u Londonu, Engleska, kamo ga je posle Hitlerova napada na Jugoslaviju doveo razvoj ratnih događaja. Veliki srpski pesnik Jovan Dučić, koga je rat zatekao u Madridu kao jugoslovenskog poslanika pri Španskoj vladi, ubrzo se našao u Sjedinjenim Američkim Državama, gde će ostati kao Kraljevski poslanik na raspoloženju sve do svoje smrti, uproleće 1943. Potpisani je bio poštovalac J. Dučića, – koji je, uzgred, od mladih dana bio i prijatelj oca pisca ove beleške. Početkom 1942 potpisani se, po nekoj prilici, javio Dučiću jednim prijateljskim pismom. Dučić je odgovorio 17 aprila 1942, po o Živojinu Ristanoviću, koji će kao dvorski prota ostati u Londonu na službi sve do kraja rata.

U ono vreme Dučić je, kao i cela srpska emigracija, cepteo pod utiskom pokolja koje su ustaške zveri vršile nad Srbima na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske. Ti pokolji ogromnih razmera, izvođeni sistematski pune četiri godine kao program Pavelićeve države, izdubili su još više ionako ne mali jaz u odnosima između Srba i Hrvata. Pokolji su uzdrmali i samu misao o zajedničkoj državi Srba i Hrvata. To je došlo do izražaja izuzetno glasno među Srbima u SAD, gde je glavnina srpskih iseljenika poticala upravo iz krajeva u kojima je taj genocid započet i još uvek bio u toku.

Pod tim okolnostima, krajem marta 1942, preko Radija – London, održao je jedan govor narodu u zemlji član Jugoslovenske vlade Milan Grol. Grol je istakao potrebu da se Jugoslavija očuva „uprkos i onih bolnih događaja pod režimom u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini. Jer je tim principom nedeljive državne zajednice Srba, Hrvata i Slovenaca uslovljen integritet svih granica Jugoslavije… U vremenu koje bezuslovno vodi širokim zajednicama čak i naroda koji su se kroz vekove krvili, svaki Srbin, Hrvat i Slovenac bio bi neuman ako bi danas dovodio u pitanje državnu zajednicu Srba, Hrvata i Slovenaca“. Grol je podvukao i to, da ni u toku prethodnih dvadeset pet godina nije u državi uvek sve išlo glatko. Zaključio je ovim rečima: LjAli jedno je sigurno: da nemamo drugog puta kojim bismo uputili novi život nego taj. Jer nam je sudbina taj put odredila ukrštenim životom miliona Srba i Hrvata, milona domova, njiva i grobova. Sudbina nas goni, prilike oko nas opominju, a skupa iskustva uče“.
Dučićevo pismo od 17 aprila, sastavljeno pod neposrednim dejstvom Grolova govora (i celo pisano rukom), to je jedan očajan krik duše koja se rastrže od muka što ih preživeše i još uvek preživljavahu stotine hiljada Srba u NDH, – krik duše koja vidi krv što lazi ispod vrata crkve u Glini, iz telesa noževima-karikašima iskasapljenih ljudi, žena i dece. To pismo – vapaj odgovor je na pomenuto Grolovo izlaganje. To je jedna polemika koju svaki Srbin i danas, trideset godina posle onih krvoprolića, vodi sam sa sobom u dobinama svoje savesti, polemika nedovršena, – jer se kroz nesanice i noćne tišine ore još uvek ta dva moćna glasa, glas Dučićev i glas Grolov. Top je (avaj, i s puno razloga) jedna nedoumica stalno otvorena u milionima srpskih duša. Odgovor će dati slobodna sutrašnjica.

R. L. KNEŽEVIĆ

7500 Oak Avenue, Gary, Ind., U.S.A.

17 apr. 1942

Dragi gospodine Kneževiću,

Puno mi je radosti učinilo vaše ljubazno sećanje iz Londona. Niko mi se otud nije bio setio; okean se mnogo probudio među Srbima.

Ne treba da vas naročito uveravam koliko me dirnula tragična smrt vašeg dobrog brata, koji je bio sin mog odličnog prijatelja Laze, druga zajedno sa Skerlićem i Grolom iz našeg studentskog doba u Parizu. Vest da je umro Z. Balugdžić me je takođe duboko ožalostila; a glas da je nestao bez traga Vladimir Ćorović okamenila me je.

Mi prisustvujemo, dragi Gospodine Kneževiću, ne samo katastrogi naše nesrećne države, osnovane na laži i izdajstvu, nego i rasulujednog društva koje je moglo biti blizu velikim ostvarenjima u svakom pogledu. Poslednja četvrt veka u toj kući je bila bolest bez prebola. I najužasnije od svega, to je, što sad treba da nas spasavaju oni koji su nas dovde i doveli. Akcija pojedinih ministara Srba koji su ovde u sviti Cvetkovićevog bana Šubašića ispunjava me pravim užasom.

Ne znam ima li većeg i žalosnijeg paradoksa. I govor mog druga i prijatelja Milana Grola od 27. marta, poražavajući je. Ja verujem da strašnijim rečima nije mogao taj dan biti obeležen. Grol govori sa kojeg je nekada govorio Nemanja ili Karađorđe. Onaj njegov “jedini put“ o kojem govori, to je stepenica plača scala gemonia, put očajanja, put brodoloma. Ja oduvek verujem u čudesa srpske ideje o životu i o idealu, da poverujem da postoji samo jedan put zato što tako misle ljudi jedne grupe ma koliko časne i umne. Sve žive sile u prirodi ne znaju za put predviđen nego samo za put nepredviđen, nego za put instinkta, znači put Božji koji otvara samo prorok pred kojim ide stub od ognja.

Ja sam verovao da će naš dragi i veliki prijatelj Slobodan Jovanović, prema onom što smo govorili u Lisabonu na slučajnom susretu, jula 1941. primiti vlast samo zato da jasno pokaže da Krnjević i Šutej ne predstavljaju među vama drugo nego trojanskog konja i da ih treba predati engleskim vlastima kao petokolonaše kakav je ceo hrvatski narod. Ovo je dokazano spiskom hrvatskih oficira koji su posle izdajstva prešli listom Paveliću i spiskom o pokoljima mojih nesrećnih Bosanaca i Hercegovaca, ma koliko ove istine bile prikrivene.

Srpskom narodu oduzet je jedan dragocen momenat; da Srbi na vladi objave urbi et orbi, naročitim glasom koji bi čuo ceo svet, da u našoj zemlji pokla 500.000 nejači jedan narod koji je bio naš sugrađanin, i kojeg predstavljaju i danas u našoj vladi njegovi naročiti izaslanici, što se nije videlo do danas u istoriji evropskoj. Mi smo na ovaj način izgubili poštovanje hrišćanskih naroda. Izgubili smo, što je vrlo žalosno i kobno, pravo da na osnovu ovog zločina zatražimo pravo da stvaramo drukče svoju sopstvenu kuću; na račun ovih zlikovaca.

Mi smo Bosanci i Hercegovci 1918. godine svojevoljno predali naše dve zemlje Srbiji, koja je za njih i u 1914-1918, prolila more krvi; jer da nije bilo nedeljivosti između Srbije i Bosne i Hercegovine, Srbija je mogla, jednom izjavom, izbeći rat koji je bio užasan. Ali našim zemljama nisu zavladali ljudi Srbije nego njene najsramniji režimi i najgore režimlije. Čak nekom zlom sudbinom, već sutradan posle 1918. te dve zemlje su prestale da budu za Beograd od interesa. Najpre prepuštene političkim špekulantima, zatim muslimanskim vođama, a najzad kompromisima muslimansko-hrvatskim, te zemlje su iznesene na pazar između Beograda i Zagreba. Ja sam, kome je trebalo, iznosio u pravo vreme da su one dve zemlje jezičak na vagi, i kada pretegne, vide će se jasno da li će naša zemlja poći zdravim principima Srbije, ili perverznim instinktima Hrvatske. Beograd nije reagirao kad je vođ muslimanski najzad gromko izjavio da je on po ubeđenju Hrvat, što je značilo da je njegov onamošnji narod (800.000) rešio pitanje svoje nacionalnosti. Posle 27. marta je on to pokazao i delom.

Sporazum od 26. avgusta 1939. nije izazvao uzbunu, čak ni protest nijedne srpske grupe iz “našeg Pijemonta“, nego je izborni sporazum između grupa opozicije, oktobra 1938. u Kupincu(!), čak i omogućio podelu srpskih zemalja Bosne i Hercegovine Hrvatima, koji se za moje vreme onamo nisu smeli ni pokazati živi u onoj oblasti.

Ali bi sve ove nedostojne zablude otpale da kojom srećom nije sprečen moj prijatelj Slobodan Jovanović da odbije prljavu ruku Krnjevića, i da naš uvek časni Milan Grol nije apelovao na sve “neumne“ da ima samo jedan put za našu nemanjićsku kuću, onaj koji on određuje. I taj put bi bila najveća vratolomija kakvu bismo mi danas izabrali; jer “jedini put“ to je, po definiciji, samo put očajanja. Tim se rečima govorilo i celo četvrt veka našeg rasula u onoj nesrećnoj Pribićevićevoj državi. Da je Jugoslavija trajala još četvrt veka, ne bi više bilo ni monarhije, ni dinastije, ni pravoslavlja, ni države, ni srpstva, ni Beograda. A ako bi se i dalje govorilo istim glasom, i sa istog mesta, to bi bilo otvarati pu u jednu narodnu revoluciju gde bi srpsko pleme moralo krvariti sa vojskom neizvesne boje.

Vi znate, Gospodine Kneževiću, onu žalosnu periodu istorije Crne gore kad je jedan od njih Staniša, prešao u muslimanstvo, preveo u tu veru i veliki deo svojih pravoslavnih zemljaka, da najzad na jednom polju kod Podgorice s tim muslimanima bije veliku bitku za pravu veru Muhamedovu, protiv vere Hristove, kad su već na Cetinju bile tri džamije, a svud drugde mujezini i minareti, i kad su sva crnogorska plemena pojurila bila da se turče. O ovom kuka mladi vladika Danilo na početku “Gorskog vijenca“. Treba malo da jedan narod propadne, mnogo manje nego jedan pametan čovek. Mi se već četvrt veka nalazimo onde gde su ovako bili Crnogorci na kraju XVII veka, a ne u doba bogumilsko. Mene je na večeri kod ovd. Vladike izbezumljen Boža Marković uveravao pred svima da treba da pogine još 300.000 Srba (Bosanaca i Hercegovaca) da pobedi vladavina ideja o daljoj zajednici.

Ja vas preklinjem Gospodine Kneževiću da sa toga mesta, da sa tog mesta na kojem ste, spasavate zajedno s vašim tamošnjim dobrim bratom, i našim prijateljima srpskog osvedočenja, da vlada ne pođe “putem jedinim“ o kojem govori Grol nailazeći samo u njemu spasenje za naše dve upropaštene srpske države. Neće biti moguće, uveravam vas, da srpstvo izvan Srbije prima dalje ikakav diktat iz redova naših političara o svom budućem životu za koji su oni dali toliko malo. Na zgarištima bosanskim i hercegovačkim, gde su, blagodareći takvoj politici, poklani svi naši (i moji, i svačiji drugi), nije moguć dalji život zajedno sa ubicama. Ovaj narod hoće da živi, da srbuje, da ima svoju veru pravoslavnu, svog srpskog kralja, svoj vekovni zavet. On neće pristati na dalje vođstvo onih koji su ih doveli pod nož ubica. Da nije bilo Jugoslavije, nikad Hrvati drukče ne bi postigli svoj ideal: da oni jedini budu naoružani, a svi Srbi obezoružani i da mogu pre plebiscita o svojoj budućnosti skinuti broj glasača koji mrtvi ne glasaju. Biće prava nesreća ako onaj narod uvek velik, i uvek veličanstven, bude zavisio od tog diktata o “jednom putu“ za koji je saznao iz govora mog prijatelja Milana Grola.

Bosna i Hercegovina, kao što spomenuh ranije, postala je odavna pazar između beogradskih političara koji su išli u Kupinac, i onamošnjih neprijatelja. Zbog tog pazara između jednog slučajnog Beograda i jednog ucenjivačkog Zagreba, u nas je u onim zemljama prava propast već odavno počela. Sve glavne srpske porodice stožeri narodne svesti onog naroda, napuštene su od tih režima već od početka: Jevtanovića u Sarajevu, Šole i Šantići i Đokići u Mostaru, Jovanovići u Tuzli, Kujundžići u Lijevnu, milioneri iz vremena Austrije. I hiljadu drugih. Onamošnjih srpskih 74 što banke, što štedionice, uništene su. Četiri lista ćirilicom smaknuta su da zavladaju listovi samo latinicom. Oni koji su vešali austrijskim konopcem Srbe na gubilištima po Hercegovini i Bosni, kao čuveni Fejzo Salković, imali su očigled redom svoje penzije i ordenje manje i veće Svetog Save, na očigled onog čestitog naroda kojeg nisu još bili upropastili njihovi slučajni vođi.

Najzad je 26. avgusta 1939. Bosna i Hercegovina podeljena bez pitanja onamošnjeg srpskog naroda koji se zatro praveći za nju ustanke, umirući na turskom kocu i austrijskom konopcu. Ustupljene su kao s pravom Hrvatima centralna Bosna (Zenica topolivnica i Fojnica strategijska) zajedno s Brčkom i Derventom koje je oblast dostizala s druge strane taj centar Bosne. Naš Mostar, gde su Srbi molili Boga za barut i olovo, kad su katolici molili za tamjan i ulje, predat je izdajničkom Zagrebu. Dragi gospodine Kneževiću, trebalo je zatim da se ta deoba B. i H. Još “upotpuni“, nijedan srbijanski političar nije zbog ovoga poslao nijedan znak protesta ondašnjim jatacima hrvatstva. (Jedino je Srpski kulturni klub, u Beogradu, ustao protiv ove izdaje srpskog naroda, zbog čega je i bio osnovan – prim. uredn.). Ja sam nešto ranije dao o ovom pitanju svoj opširan memorandum knezu regentu, na koji se on nije osvrnuo, makar što u njemu stoji predskazano sve što će se docnije dogoditi. (Kopije sam dao Dragiši Vasiću i Vl. Ćoroviću svojim prijateljima par acquit de consience.). Izborni sporazum srpske opozicije u Kupincu oktobra 1938. po mom mišljenju je, naprotiv, dobro utro put ovom bratskom sporazumu na račun nesrećne Bosne i Hercegovine za koju je i Srbija toliko puta umirala.

Posle naše katastrofe u 1941. godini su ostale stvari nejasne za ceo svet srpski, koji ipak više znači nego cela vlada, ili ceo jedan režim. Na zapadnom frontu su već prvog dana svi Hrvati i Slovenci izdali i položili oružje i zastave, a svi Srbi izbegavali u planine da se dalje bore. Ovo je bilo već od 7 . aprila. Molim vas, recite mi da li je postojala takva naredba, jer verujem da je ona mogla doći samo na navalu hrvatskih članova vlade, uvek svemoćnih, i samo u njihovu docniju korist. Jer kako je naša vlada prikrivala i docnije sve izdaje i pokolje, srpski svet u Americi, za koji ona nema iteresa, ne zna šta ima da dalje očekuje od tih istih ljudi.

Ja smatram, dragi gospodine Kneževiću, za svoju dužnost Srbina iz Bosne i Hercegovine, da vas uverim da rana može preboleti samo ako se ovakva zagađena dobro sagori. Srbi moraju da budu okupljeni oko svog srpskog kralja da ga sačuvaju, oko svoje srpske vlade da je izvedu na pravi put, i u sopstvenoj srpskoj kući u kojoj će opet biti i silni i veliki i na liniji koju ćemo povući “po dubini savesti i duljini mača“. Bez ovog mi ćemo imati nove Marselje, kapitulacije, Vrbase, preveravanje, upropašćenje svih daljih iluzija potrebnih narodu koji uvek mora da veruje. U prošlom ratu je sama Srbija izgubila 1.500.000 naroda, pak je bila prebolela; u ovom će ratu naši gubici biti možda opet toliko na celoj srpskoj teritoriji, i prebolećemo. Ali ako Hitler i ne pobedi, nego samo ako rat produži još tri godine, nas će kao naroda u kojeg svi pucaju konačno nestati.

Buduća Srbija je okružena neprijateljima Bugarskom i Mađarskom i Hrvatskom; ali su Hrvati u gorem slučaju s Italijom i Nemačkom na zapadu, a Mađarskom i Srbijom (Velikom) na istoku. Mi uvek imamo Grčku i Rumuniju sa sobom, i s daljim kombinacijama i ostalim malim državama. A Srbin nema računa da uzme i dalje na dalekom zapadu dve velike sile na svoja leđa. Molim vas, učinite sve s toga mesta da se onemogući dalje ovako koban račun naših političara koji govore o “jedinom putu“ u zajednici. To bi bio život u najbestidnijem braku kakvih degenerika.

Nije istina da Engleska namerava da u srednjoj Evropi pravi kakvu konfederaciju u kojoj bi vekovni neprijatelji bili osuđeni do po tuđoj volji žive zajedno: Grci i Bugari, Turci i Bugari, Rumunu i Mađari, Srbi i Hrvati. Ovako ludu kombinaciju ne mogu praviti ljudi koji znaju da ni kavezi u jednom zoološkom vrtu nisu onako nepomirljivi koliko instinkti i najprosvećenijih nacija. –Što Engleskoj treba, to je jedna država (ili blok) demokratska koja bi držala u svojim rukama ključeve Istoka. A to su samo Srbija i Grčka, njeni prijatelji i saveznici, od Dunava do rta Matapana; od glavnog puta u srednjoj Evropi, do u srce Sredozemnog mora. Taj blok, s najvećim garantijama naših savezničkih demokratija, a ne naša žalosna kombinacija sa narodima Pavelića i Stepinca, Mačeka i Krnjevića, najsramnijih saveznika otkad ima sveta i veka.

Nemci imaju u ovom ratu pravo da kolju one s kim su u ratu: ali Hrvati nemaju pravo da kolju one s kim sede u zajedničkoj vladi. Ovo se nije videlo nigde u svetu. Prikrivanjem zločina se ne može uspeti, i neće, da se prikriju zločinci. Davanje novih hipoteka, na račun srpski, neće doneti sreće ni darovateljima. Za moju Bosnu i Hercegovinu, verujte mi da će i pored svih poklanih od Like i Krajine do Sandžaka (Starog Rasa, npr.), ostati po planinama još toliko da se onamo obračunaju bez obzira na sve drugo nego na jedan sveti princip samoodržanja, veze sa svojom prošlošću, ljubavlju za svog kralja (kojeg treba spasavati), i svetog semena srpskog koje zaslužuje danas većma nego ikad ime “plemena Ahilovog“ kao što ga je u srednjem veku u Mađarskoj nazvao jedan katolički pisac.

Treba jednim udarcem mača rešiti našu srpsku sudbinu (spasiti našu desetvekovnu monarhiju, 825-1918), našu ugroženu slavnu dinstiju, naše neizbrojne srpske kredite među svima narodima. Neki naši političari sve brkaju i kukavički razvodnjavaju: monarhiju s demokratijom, srpstvo s jugoslovenstvom, pravoslavlje s hrišćanstvom, federaciju s monarhojskom tradicijom, balkanstvo s idejom o svom sopstvenom državnom pravu. Državu prave samo heroji, i niko više; i ja verujem da će oni i ovaj put i kod nas ponići iz takvog svetog korena. Ovo je jedino koje mi ne daje da padnem u očajanje posle govora našeg prijatelja Milana Grola od 27. marta, u kojem govori da su “neumni“ svi oni i u svakoj prilici, koji ne misle kao poneki od nas, pa ni kako misli naš Grol. Bog je ipak milostiv.

Ja vas molim, dragi Gospodine Kneževiću, da u interesu što manje konfuzije, budete na strani logične solucije, istorijske istine, narodnog instinkta i volje; jer ja duboko žalim da i šefovi srpske demokratije nameću svoj diktat kao što su do juče nametnuli i svi naši diktatori, po čemu vidim da u pogledu režima ostaje sve po starom. A po novcu koji ovamo primaju “misionari“ u stotinama hiljada dolara, da ovamošnji svet uvere o “jedinom putu“ (o kakvom su oni jedino i do sad govorili), pokazuje se da otpočinje jedna ružna politika nasilja, za račun Hrvata (koji su nas u B. i Herc. poklali) i Slovenaca koji su nas Srbe izdali. Ovaj novac u Njujorku to je onih “sedam kula groša i dukata“ koje nisu raskovane ni ranije na nadžake i buzdovane (nego ostavljene ovako za krajnje nedelo), a nisu ostavljene ni za vojsku Draže Mihailovića, toliko nepogodnog nekim ovamošnjim od tih “misionara“.

Ja vas molim da ničeg ne očekujete od ovih ljudi, poznatih pustolova, drugo, nego samo najžalosnije rezultate nemoći i kukavištva, samoodricanja i davanja hipoteka, da pravim tvorcima buduće poštene srpske kuće samo onemoguće slobodni zamah i ugled među narodima.

Sve je ovo protivno od onoj što očajni vojnici Draže Mihailovića ispisuju danas svojom krvlju, a naročito što oni očekuju od nas na današnjim pozicijama.

Molim vas najlepše, dragi Gospodine Kneževiću, da znate da ovom prilikom pišem da biste ovo pismo pročitali našim prijateljima Slobodanu i Grolu, koji su bili jedina moja uzdanica (sasvim protivno od fatalnog Banjanina i njegovog društva), kao i nada onih s Dražom, koji uveren sam, ne znaju još ništa o “jedinom putu“ našeg Milana Grola. Ja ovim pismom, najpre kao Srbin iz Hercegovine i Bosne, odgovaram svojoj savesti.

Molim vas najučtivije, da, ako vam je moguće, upoznate s njim i Njeno Veličanstvo Kraljicu Mariju, koja zna kakvo sam poverenje u mom diplomatskom životu uživao kod blaženopočivšeg Mučenika Kralja, i kakvo prijateljstvo u Kraljevoj kući. Ja se nadam u Boga i istorijsku pravdu da će sačuvati slavnu srpsku dinastiju i na ovim poslednjim putima našeg tragičnog lutanja.

Autor: Dušan Buković

Izvor: VIDOVDAN