Једна беба чудом је преживела Новосадску рацију и Берген-Белзен

Марта је дојила бебу када су нагрнули на врата њихове куће у центру Новог Сада. Њен муж, млади адвокат из богате породице, покушао је да правним речником и вештом реториком добије на времену у разговору са „црним перјаницама“. Извадио је њихове уредно сложене документе, верујући у причу о легитимисању, али за секунд су ти папири били исцепани и подругљиво бачени пред њима.

Три униформисана лица, која су тог 23. јануара 1942. године харала њиховом улицом, нису крила одушевљење пленом када су закорачили у кућу. Као хијене које не могу са сачекају да жртва искрвари, радујући се гозби, ишли су од собе до собе, узимајући у руке ситне врене ствари и без устезања их стављали у џепове. Менору су само бацили, иако је била позлаћена.

Идући од собе до собе, стигли су и до дечије. Тамо су затекли његову жену Марту са бебом на грудима и тихом мелодијом успаванке, која се ширила из музичке кутије. Црна кожна рукавима це грубо спустила поклопац и понела кутију.

За неколико минута нашли су се на улици, у колони која се кретала ка Дунаву. Беба је била сита, ушушкана, у маминим рукама, али на најпогрешнијем месту на свету. На путу за погубљење.

Брже него што се уко могао надати, стизали су до залеђеног Дунава.

Снег је већ био утабан од улаза до реке, када су они стигли на Штранд. Трагови ципела разних величина, који одлазе са обале, а ниједан траг у супротном смеру. Било је око три сата поподне и мрак је већ падао. У дугој колони црних капута, стајало је двоје људи са бебом у рукама. Онда држећи замотуљак у ћебету, наслоњена на његово раме, он придржавајући је око струка.

Кукњава и лелек чули су се са свих страна. Стискала је замотуљак и унезверено гледала у пространство око себе, окрећући се на све четири стране, покушавајући да смисли на коју да потрчи, да сагледа где ће имати највише времена да га сакрије пре него што је рафал покоси.

Нигде заклона, нигде шансе.

Ако су се други питали о бесмислу, милости и казни, она није. Само једна мисао пулсирала јој је у глави: сакрити бебу… За све је било касно, само још двоје људи било је у колони испред њих. Руке су јој се тресле од рамена до шака, одбијајући да наставе да носе дете тамо где ће њена нога сигурно крочити за који минут. У сигурну и хладну смрт под ледом.

Да ли је Бог тада решио да се укључи или је њена мајчинска снага одреаговала несвесно и спасоносно, али окренула се изненада и предала своје успавано детенце непознатим људима иза себе.

– Шаљите га назад – прошапутала је.

Спустила је непознатом човеку у руке све што је имала и веровала му је, јер јој ништа друго није преостало. Мушкарац иза ње без речи је прихватио дете и додао га људима иза себе.

Марта је већ била пред пушкама, Адам ју је држао за руку, а она је гледала преко рамена војника, у колону људи која је нешто додавала између себе, све до краја реда.

Марте више није било када је беба стигла на крај колоне. Када је дошао у своје последње руке, црна лимузина стигла је на Штранд, носећи са собом наређење да се рација заустави.

За пола сата дечака је са Штранда однела жена која га више неће испустити из загрљаја.

Беба са Штранда никада више није ушла у своју кућу, нити је знала да је ту рођена. Одрасла је у српском делу града, у приземној кући са баштицом, звао се Марко и обожавао је своју маму Дару.

Тајна сакривена 75 година

Ову истиниту причу о спасењу бебе са Штранда Новосађанка Марија Васић (42) написала је 75 година касније.

– Трагајући по разним архивима наишла сам на причу о беби која је преживела Штранд тако што ју је мајка предала непознатој особи  иза себе, ова следећој, па следећој, све док замотуљак није стигао на крај реда. Желела сам да се за ову причу зна, али била сам свесна да млади не комуницирају са историјом на тај начин и да безимене људе нико неће упамтити. Нисам чак знала ни ког је беба пола. Без много размишљања дала сам им та имена – Марта, Адам и Марко  – рекла је Марија за „Блиц“.

Да ли је беба преживела, није могла да зна. Последњи војвођански Јевреји транспортовани су 1944. године у Аушвиц, а до тада и у друге логоре. Ретки су се вратили, а бебе су ту тортуру још ређе преживљавале. Но, Марија је беби дала иоле срећан крај.

Њена књига „Кад Бог зажмури“, састављена од 19 истинитих прича, објављена је на 75. годишњицу Новосадске рације. Неколико месеци касније израелска делегација бивших Југословена дошла је у Нови Сад и Марија се понудила да им поклони књигу. У згради  Јеврејске општине упознала је госпођу Мири Дерман.

Њено име је Марта

– Имамо једну чланицу која ће сигурно хтети да прочита Вашу књигу. Знате, она је била беба за време Рације и преживела је на Штранду тако што су је у колони кришом давали од руке до руке – рекла је неупућена Мири држећи у руци Маријину књигу.

– Сад ћете се зачудити када Вам кажем, али ја у књизи имам причу о томе, само што је реч о дечаку – одговорила је Марија.

– Не, не, та беба са Штранда је дефинитивно била девојчица. Она данас живи у Израелу – инсистирала је жена.

Марија је задрхтала целим бићем. Непозната беба из њене приче, замотуљак са Штранда, преживела је холокауст и на другом крају света изградила читав један живот.

– Дајте да њој лично посветим књигу. Како се зове? – питала је Марија и прислонила врх оловке на белину странице.

Речи су прескле ваздух – „Зове се Марта“.

– Марта се зове њена мама у мојој причи – казала је Марија.

– Грешите, Марта је име бебе са Штранда– одговорила је она.

Марија је једва успела да нађе пут до својих кола, растрзана питањима шта је случајност и има ли је уопште. Иза закључаних врата могла је на миру да плаче.

– Неколико дана касније преко друштвених мрежа упознала сам госпођу Марту Флато (76). Њени родитељи били су Новосађани Пири (рођ. Касовиц) и Бела Земанек и обоје су страдали на Штранду. Марту су усвојили Пирина сестра Жока и њен муж Дони, али фашисти су их ускоро послали у Берген-Белзен. Све троје су преживели тортуру озлоглашеног логора. Као ни Штранда, Марта се овог кампа не сећа. Њене прве успомене везане су за Израел у који се са родитељима, за које је мислила да су биолошки, доселила 1948. године – каже нам Марија.

Тек када је напунила 23 године, Марта је сазнала да је усвојена. Но, све тајне још нису откривене. Приликом једне посете „Јад Вашему“, меморијалном центру у Израелу, пред Мартом се емитовао видео запис – исповест Сузане Жуже Хениг, још једне бивше Новосађанке.

– Жужа је имала само 10 година када је у колони на Штранду чекала свој ред на погубљење. Црна лимузина стигла је на време да спасе и њу, али не пре него што је девојчица угледала бебу Пири Земанек коју од руке до руке кришом преносе кроз колону. Жужа је у својој исповести помињала породицу Касовиц и остале чланове Мартине фамилије и Марти је било сасвим јасно да је беба са Штранда она сама – каже Марија.

Када је пре три недеље Марија водила своје ђаке на комеморацију, да положе венце за страдале на Штранду, послала је Марти поруку да мисли на њу.

– Марија, хвала Вам што се посвећени том догађају и што учите децу о томе. Ја седим у мом топлом дому у Израелу и још увек осећам хладноћу Штранда – одговорила јој је ова жена.

Аутор: Дуња Тулимировић

Извор: БЛИЦ

Везане вијести:

Новосадска Рација 1942. | Јадовно 1941.

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (1)

Како сам преживео »новосадску рацију« – Иван Ивањи | Јадовно …

Крвави крешендо на Штранду

Скинија Јелке Јовандић | Јадовно 1941.