Jedan sunčani, zimski dan u Zagrebu

Nije i ne treba Srbiji da bude za utehu, ali Hrvatska je danas zemlja na rubu ekonomskog sloma. Novi porezi su jedino što cvate. Mržnja prema Srbima je ista, uporna, strasna i primenjuje se u većim i manjim količinama, prema potrebi. Što se medija tiče, onih štampanih, to je u Hrvatskoj na samom izdisaju

Dan je bio sunčan i hladan. Gore na Sljemenu, iznad grada, tragovi snega i oblaci boje olova. Zagreb. Posle dužeg vremena imam na raspolaganju nekoliko sati da prošetam gradom koji sam u dramatičnim okolnostima, spasavajući glavu,  napustio avgusta 1991. godine, u međuvremenu tamo navraćao nakratko, uglavnom s jasnim ciljem, u vremenskoj oskudici a sada isto ciljano ali opuštenije, neograničen rokovima. Zagreb je arhitektonski uvek bio mala provincijska kopija austrijskog klasicizma. I danas su iz tog perioda dominantne zgrade Hrvatskog narodnog kazališta i sedište Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti.

U GRADSKOJ KAVANI… Sve je u Zagrebu sabijeno, na jednom mestu. Krenete li kilometar od Trga Bana Jelačića, već ste u nekoj periferiji. Moj domaćin, dopisnik „Večernjih novosti“, Jurica Kerbler i ja krenuli smo iz Martićeve ulice i za nekoliko minuta laganog hoda izbili na Trg. Gradska kavana nije ono što je bila pre samo 15-ak godina, da ne spominjem ona vremena kada su u njoj sedeli Miroslav Krleža, Ranko Marinković, Branko Gavela, Edo Murtić… ali duh delića starog Zagreba, čak i onog iz 19. veka, kojim su koračali Ljudevit Gaj, Josip Juraj Štrosmajer, Stanko Vraz, Ivana Brlić Mažuranić… još živi u prašnjavim i mračnim uglovima Gradske kavane, iako je ona sagrađena početkom tridesetih godina prošlog veka. Purgerski duh prenosi se kroz generacije,  preko onih kojima se čini da su, uz ostalo, baš ugostiteljski objekti s tradicijom najbolja mesta da se slike onog starog austro-ugarskog Zagreba sačuvaju.

Naručujem kafu s mlekom – baš tako, na ekavici – Jurica se smeši a konobar bez reči klima glavom, zapisuje i donosi. Oko nas su popunjeni svi stolovi, ali nigde nijednog mladog bića. Tako je oduvek, na kafu u Gradsku kavanu dolazio je onaj pozni Zagreb, uglavnom intelektualna elita, retko ko mlađi od 60 godina, da vide i budu viđeni, da sretnu koga priželjkuju, popričaju o godinama koje se gomilaju, događajima što su sve bleđi. I dalje su u Gradskoj na raspolaganju neki od najboljih bečkih kolača, ali ne želim da ih probam; ukus sigurno nije kao u vreme moje mladosti, ne zbog loših poslastičara, već zbog minulih godina, drugačijih pokreta i navika, što bi rekao Arsen Dedić.

Nekoliko desetina metara od Trga srećemo Vladimira Šeksa, nekoliko minuta kasnije Milorada Pupovca, pa jednu u Hrvatskoj vrlo poznatu mladu glumicu. Onaj ko ima želju da vidi gotovo sve važnije ličnosti iz javnog života Hrvatske, od glumaca, preko književnika, novinara, do političara, dovoljno je da u centru grada, u nekom od kafića s dobrim pogledom na ulicu, ili u bašti za lepog vremena, provede dva sata.

„OZBILjNO“ PITANjE I OZBILjNE TEME Za veoma kratko vreme dobijam nekoliko telefonskih poziva iz Beograda. Gde si, šta radiš, obično glasi prva rečenica. Evo me u centru Zagreba, šetam, sledio je odgovor na koji bi se moji sagovornici obično nasmejali, uz dodatak: Ma, ozbiljno te pitam.

U nekadašnjem dopisništvu „Politike“, u Gajevoj, pedesetak metara od hotela „Dubrovnik“, u strogom centru grada, sada je sedište Srpskog nacionalnog vijeća. U mojoj kancelariji danas sedi Aleksandar Saša Milošević, Pupovčeva desna ruka, svojevremeno velika nada Televizije Zagreb. Pobegao je iz Hrvatske u Švedsku, krajem 1990. godine, ako se ne varam.

Na ručku, u malom ribljem restoranu s enterijerom dalmatinske konobe, pijemo dobro belo vino. Pridružuje nam se Drenislav Žekić, nekada jedan od najboljih novinara Televizije Zagreb, iz one grupe koju je Antun Vrdoljak, došavši na čelo tada već Hrvatske televizije, počistio po kratkom postupku i po nacionalnoj osnovi. Žekić se u međuvremenu bavio marketingom a poslednjih osam meseci nalazio se na čelu Kancelarije Privredne komore Srbije u Zagrebu.

Negde oko Nove godine iz Beograda su ga obavestili da mu je radno mesto ukinuto. One ekonomske ambasadore, koje je Mlađan Dinkić svojevremeno u buljucima poslao po svetu i od kojih Srbija ima samo štetu, niko ne dira. Žekić je mislio da pre svega otvori vrata srpskim proizvodima u hrvatskim trgovačkim lancima ali… Zašto su ukinuli Kancelariju, pitam ga. „Nemam pojma, samo su me obavestili da je misija završena“, odgovara Žekić.

Hrvatska je već nekoliko godina u velikoj ekonomskoj krizi koja se iz dana u dan produbljuje. Ako je nekome u Srbiji za utehu, eto, ne žive ništa bolje od nas. Dapače, kako bi rekli u Zagrebu. Ulazak u punopravno članstvo Evropske unije nije toj državi doneo nikakvo dobro; Hrvatska se sve više zadužuje, zahtevi iz Brisela sve su brutalniji, na tržište Evrope ova zemlja, kao uostalom ni Srbija, nema šta da izveze. Mladi, obrazovani kadrovi napuštaju Zagreb, Split, Osijek.

Vlada Zorana Milanovića nema ideju šta i kako da uradi u sferi ekonomije. Proizvodnje nema, izvoz opada, uvoz raste, poznate hrvatske kompanije okreću se skoro u potpunosti tržištu bivše Jugoslavije. Svaki ekonomista u Zagrebu priznaće vam da bi Hrvatska, bez srpskog, bosanskohercegovačkog i makedonskog tržišta bila zemlja gladnih. Jadranska obala je rasprodata, svi najbolji hoteli i hotelski kompleksi odavno su u rukama stranaca, nekada velika i moćna hrvatska brodogradnja skoro da i ne postoji; svaki dan su obustave rada, masovni štrajkovi. Nametanje novih poreza jedino je što zna i što čini vlada Hrvatske. Procene govore da bi ova godina mogla završiti vanrednim parlamentarnim izborima, najverovatnije u novembru ili decembru.

TRG ŽRTAVA FAŠIZMA Ekstremni krugovi, na čelu sa Hrvatskom demokratskom zajednicom, sve su jači i glasniji. Javno ispoljavanje mržnje prema Srbima potpuno je normalno, ne ograničava se niti kažnjava. Mržnja prema Srbima u Hrvatskoj je instrument političkog delovanja, metod stranačkog oživljavanja, najbrži put do nacionalne homogenizacije. Srbin u Hrvatskoj je sam po sebi incident. Onaj ko se tako izjasni, a nije političar, mnogo rizikuje. Lakše ćete dobiti premiju na lotou nego u Zagrebu sresti nekog mladića ili devojku što će vam otvoreno reći da su Srbi. Pitam Pupovca ima li problema na ulici, uvreda, dobacivanja, fizičkih nasrtaja. „Samo u danima“, odgovara on, „kad su pojačane nacionalne strasti usled nekog događaja, sličnog ovom u Vukovaru, oko ćirilice. Navikao sam“, odgovara Pupovac.

Nekada je zagrebački „Večernji list“ imao tiraž i do 280.000 primeraka. Nagli slom dogodio se u poslednjih šest-sedam godina, od kada je strani kupac (iz Austrije) preuzeo list i doneo odluku da eliminiše sve  stare „zarđale“ novinske forme; reportaže, zapise, feljtone, putopise… Danas se „Večernjak“ štampa u 38 hiljada primeraka.

Krajem devedesetih, kad je pokrenut, „Jutarnji list“ je predstavljao senzaciju na polju štampanih medija bivše Jugoslavije: izuzetan grafički izgled, mnogo autorskog pristupa, istraživačko novinarstvo… Sve je u međuvremenu izbledelo i „Jutarnji“ danas ima tiraž oko 20.000.  Nije daleko od gašenja. Moji sagovornici se hvataju za glavu kad sam im rekao da smo novogodišnji broj „Večernjih novosti“ štampali u 220.000 a da je sadašnji dnevni prodani tiraž oko 110.000 primeraka.

„Ma, vi Srbi ste uvek više čitali od nas“, kaže jedan od sagovornika. „Možda, ali pre će biti da je to stoga što nas je ipak  više nego vas Hrvata, uprkos vašem vekovnom trudu da tu brojku smanjite“, kažem mu. Kiselo se smeši i odmahuje rukom. Vraća se na polje današnjeg hrvatskog novinarstva, iznošenjem podatka da se nedeljnik „Globus“ štampa u svega šest-sedam hiljada primeraka. Pre samo desetak godina imao je tiraž oko 50 hiljada. Štampano novinarstvo u Hrvatskoj umire. Za razliku od Beograda, u Zagrebu ima manje od deset tv-kanala, skupa s Hrvatskom televizijom, a ona sama ima četiri kanala. Sve je isto: američki filmovi, nebulozne sapunice, zabavni program, koji nikome nije zabavan.

Da, Trg žrtava fašizma, u samom centru Zagreba, nedaleko od Bana Jelačića, i dalje se zove isto. Uprkos višegodišnjem stalnom protestu grupe od nekoliko stotina hrvatskih fašista, ustaša, koji traže da se to ime ukine. Od 1927. godine, do dolaska Pavelića u Zagreb, prostor je nosio ime po Petru Prvom Karađorđeviću. Jedno kraće vreme zvao se Trg III, pa Kulina bana da bi mu nove vlasti 1946. godine dale sadašnje ime. Naravno, Tuđman je to promenio u Trg hrvatskih velikana, ali samo nekoliko meseci po njegovoj smrti maloj parceli vraćeno je ime iz 1946. godine.

Danas u Zagrebu nema nijedne ulice koja bi mogla da podseti na Jugoslaviju, državu gde su Hrvati kao narod ostvarili ono što su, sami to kažu, sanjali hiljadu godina.

Piše Ratko Dmitrović

Izvor: PEČAT