Један неофашистички венац неће променити историју Јасеновца

Они који су носталгични за усташким масовним убицама политизују историју овог концентрационог логора и покушавају да преправе прихваћени наратив о Другом светском рату, геноциду над Србима и Холокаусту, каже Зуроф

Хиљаде младих, Јевреја и нејевреја, марширало је у четвртак у тишини од капије нацистичког концентрационог логора Аушвиц на југу Пољске до гасних комора и Споменика жртвама Холокауста.

Био је то „Марш живих” некадашњом стазом смрти у знак сећања на ужасно страдање, чији је један од језивих споменика и данас видљиви цинични натпис на Аушвицу „Рад ослобађа”.

Пети мај, кад се у Израелу обележава Јом хашоа, дан сећања на Холокауст, за Ефраима Зурофа, директора Центра „Симон Визентал” и познатог ловца на нацисте, снажан је повод да се објави позив на буђење. Јер у појединим европским земљама увелико је у току ревизија историје Другог светског рата.

Без длаке на језику, Зуроф је у чланку за „Џерузалем пост” писао да је пре две недеље обележавање Холокауста пало на најнижи ниво кад је „злогласним подржаваоцима усташа” директорка Споменцентра Јасеновац Наташа Јовичић дозволила да пред споменик положе венац „свим жртвама логора од 1941. до 1951”.

Зуроф је подсетио да је ова срамота, како је назвао, имала за циљ да пружи легитимитет миту који пропагирају усташки апологети, да је послератни комунистички режим Јасеновац после његовог ослобађања 1945. године претворио у логор смрти где су убијани невини људи.

Тиме је створена лажна симетрија између усташких и комунистичких злочина, поентира Зуроф.

Међутим, није због тога хрватски министар културе Златко Хасанбеговић недавно назвао Ефраима Зурофа „порицатељем геноцида”.

Међу онима који су тражили оставку новог министра културе, ловац на нацисте је био један од најгласнијих.

Још почетком године, Центар „Симон Визентал” затражио је да хрватска влада разреши дужности министра културе због његових неутемељених и нетачних коментара о историји Хрватске у Другом светском рату и Холокаусту.

Хасанбеговић је тада рекао да не размишља да поднесе оставку, а недавно је у телевизијском интервјуу директно одговорио на критике самог Зурофа. Хрватски министар изјавио је да „особа која је негирала геноцид у Сребреници нема морално право да буде арбитар хрватске политике или односа у хрватској политици или јавном животу”.

Ништа што хрватски министар културе Златко Хасанбеговић има да каже о историји не би ме изненадило. Како би се могло веровати било којем коментару у вези са прошлошћу особе која се диви усташама? Кад ја „поричем” да злочини почињени у Сребреници представљају геноцид, то је због тога што, колико год да су ти догађаји били трагични, они се не уклапају у дефиницију геноцида. Ако су жене и деца били поштеђени, као што јесу били, то није геноцид – каже у интервјуу за „Политику” Ефраим Зуроф.

Колико смо близу промене Јасеновца из злогласног усташког концентрационог логора у меморијал жртвама „комунистичких и других тоталитарних режима”? Сам меморијални центар, са својом новом сталном поставком из 2006, као што сте својевремено рекли, не садржи ништа о усташком режиму, његовој идеологији, геноциду и Холокаусту. Није сачуван ниједан оригинални објекат логора на самом стратишту. Коначно, на званичној комеморацији, представници Хрватске националне платформе полажу венац жртвама Јасеновца од 1941. до 1951. Да ли је историја „балканског Аушвица” већ промењена?

Хрватски неофашисти очито се труде да промене историју Јасеновца. То је стопроцентно јасно и очито, али требаће много више од једног венца да би успели у тој својој намери. Историја логора добро је документована и многи Хрвати бориће се против оваквих покушаја да се фалсификује историја Јасеновца. Планирам да са Центром „Симон Визентал” и другим институцијама подржим те њихове напоре. И српске институције требало би да се прикључе томе.

Они који су одбили да учествују у званичној комеморацији у Јасеновцу (представници Јевреја, Срба, Рома, антифашиста) оптужени су од више хрватских државних званичника да користе Јасеновац у политичке сврхе, да стварају поделе у друштву и шаљу лошу слику о Хрватској свету. Ко ту, по вашем мишљењу, у ствари, политизује?

Одговор је очигледан. Неофашисти и они носталгични за усташким масовним убицама политизују историју логора и покушавају да преправе прихваћени наратив о Другом светском рату, геноциду над Србима и Холокаусту.

Недавно сте писали о јасеновачким комеморацијама за „Џерузалем пост” и навели да је Хрватска само врх огромног леденог брега стварања искривљене слике о Холокаусту. У том тексту наводите да ревизионисти покушавају да минимизују и сакрију злочине локалних починилаца и промовишу идеју изједначавања нацистичких и комунистичких злочина. А шта је са осталим европским земљама? Да ли се ико противи таквим процесима? Да ли је могуће да Литванија, на пример, преправља историју Другог светског рата, мењајући своју улогу у њему, а Велика Британија и Француска стоје по страни?

Искривљавање слике о Холокаусту је доминантно у посткомунистичким земљама Источне Европе, а нарочито у Литванији, Мађарској, Украјини, Хрватској, Летонији и Естонији. До сада њихови напори у том смеру теку без икаквог отпора од стране Европске уније, Сједињених Америчких Држава, Канаде, па чак и Израела. Једина земља која је јавно протестовала против тог феномена је Русија, али њихови протести нису озбиљни схваћени. Постоје два добра разлога за то. Први је тај да они нису учинили готово ништа да осуде комунистичке злочине и обештете жртве. А други разлог је у томе што претерују у својим критикама посткомунистичких земаља, нарочито оних које су биле део Совјетског Савеза, и то из политичких разлога. Њихова критика настојања балтичких земаља да прикрију злочине локалних нацистичких колаборациониста и нетачно изједначе комунистичке злочине с онима које су починили нацисти оправдана је и тачна. Али то свакако није случај с њиховим тврдњама да су балтичке републике данас фашистичке државе. То је апсурдно. Оне су више демократске од Путинове Русије.

Осим ревизије историје Другог светског рата, поједини стручњаци говоре о још једној модерној појави:

„антисемитизму без Јевреја”, односно антисемитизму у земљама које су током Холокауста изгубиле готово целу јеврејску популацију. У којој је мери овај феномен распрострањен у европским земљама?

Тај феномен заиста постоји, заједно с новим трендом који се огледа у томе да постоје земље које воле Израел, али у одређеним аспектима имају негативан став према сопственој јеврејској популацији.

Да ли је и канонизација кардинала Алојзија Степинца део ових ревизионистичких процеса? Папа Фрањо тренутно је одложио овај процес, али не треба заборавити да су претходно католичке комисије утврдиле да нема препрека да загребачки надбискуп постане светац.

Канонизација кардинала Степинца уклопила би се у образац историјског ревизионизма.

Да ли сте били изненађени прихватањем српског суда да разматра рехабилитацију Милана Недића?

Да, био сам изненађен. И веома разочаран.

Прошле године објављено је да ћете бити на челу међународног саветодавног одбора који ће блиско сарађивати с Комисијом за изградњу меморијалног центра Старо сајмиште у Београду. Како ви видите овај меморијални центар и шта ће бити ваш допринос раду комисије за Сајмиште?

Услови које сам тражио да бих био на челу међународног саветодавног одбора за изградњу меморијалног, истраживачког и образовног центра на Сајмишту, нажалост, још нису обезбеђени. Из тог разлога нисам ни преузео задатке које би такав одбор требало да обавља. Веома снажно верујем да овај пројекат има огроман потенцијал и да је од велике важности за будуће образовање о Другом светском рату и Холокаусту. Како у Србији, тако и на читавом Балкану. Надам се да ћу својим стручним знањем моћи да допринесем успешном завршетку тог пројекта.

Аутор: Јелена Чалија

Извор: ПОЛИТИКА, понедјељак 9 мај 2016., стр. 7

Везане вијести:

Зуроф: Чињенице говоре да се у Сребреници није догодио геноцид