Знатижеља се плаћа смрћу

Чим скелеџиjа Мита превезе 200 људи, деце и жена, као да у земљу пропадну. Нестане их без трага и гласа.

Даниjел Озмо: Јасеновац – Улаз у Пакао, официрско насеље,
ходник маљева и скела

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 13. новембра 2015. године.

Масе се помичу, голема их фашистичка змиjа по реду гута у Градини! Вjетар подиже прашину и замути хоризонт тамо према Кошутарици. Кроз лаку су се маглицу мицале шарене групе људи са црвеним, биjелим, црним и модрим одиjелима босанских сељака. Носећи у нарамку дjецу, маjке су, осим тога, jош водиле иза себе двоjе, троjе и четверо дjеце. Вукле су их на кланицу.

Чусмо два брза ударца о преграду иза „Људоловке”. Скочисмо од врата, одгегасмо до наjближег празног бокса и извалисмо се тешко дишући. Нагло се отворише врата, улети „змиjа” Матковић. Мислио jе уловити некога да провируjе. Прекасно! Прође, гледаjући испод наочара, не рекавши ништа, и изађе.

Дигосмо се и опет к вратима!

Гледали смо их како се приближуjу пропасти. Од очаjа и муке просто да излудимо. Осjећали смо сви да се налазимо на ивици безданог мрака.

Да нам jе само jедан митраљез! Сада! Вриjедио би више него дивизиjа! Да ли ће успjети нашима да узбуне народ!

Пусте наше жеље! Али сваки, коjи би нас бунио на отпор, потискивао би депресиjу и нервни слом. Свака се риjеч наде и отпора одражавала у нама краjње емоционално. Скептик или песимиста изазивао би у нама револт. Неки критички разум био нам jе одвратан. Из саме помисли да се живчано не скрхамо, били смо спремни на невjероjатне подвиге. У нас више ниjе било осjећаjа страха.

Другови, ту нема скањивања! Треба да jурнемо на заповjедништво. Једна група, а друга, да се како тако пробиjе до народа и да га обавиjести и подигне на отпор. – Једва су нас смирили.

Наш осматрач Миле Козарче улети у бараку. Он се знао вjешто проверати куда други нису могли ни помислити.

Агенти и кољачи упадаjу у бараке и без икаква повода убиjаjу људе и остављаjу их мртве. Свуда су их побили по неколико, неће мимоићи ни нас. Никако да вас нађу близу врата!

Раштркасмо се. Нетко ме зове иза преграде, из „Људоловке”, да одмах дођем. Што сада? Одговараjу ме да не прелазим, jер ће ме убити на мjесту. То ме раздражи. Дигох се нагло и изиђох из бараке. Погледах у правцу поворке. Зацвокотао сам од jада, муке и очаjа. Стресох се и окренух у правцу бараке. Тек што сам замакао за угао бараке, створи се преда мном змиjа Матковић са jош три градинска кољача.

Куда?

У болницу!

Змиjа ме jе гледала у ноге и нешто премишљала.

Хм! – нагло ме погледа у очи. Одjурише даље. За трен иза бараке чух два пуцња. Два се знатижељника занавиjек риjешише мука. Уђох у „Људоловку”. Стари, искусни логораши: болничар Саво и Радек Сатлер, медицинар, давно су се овдjе склонили од злих кољачких очиjу.

Зовнусмо те, jер смо кроз даске преграде видjели како гледате поворку смрти. Ех, jош сте ви неискусни, jош не знате логорских парадокса. Знатижељници не само што плате своjу знатижељу смрћу, него и страшним мучењем. Позвали смо те да не гледаш тако отворено ту страшну поворку. И ми jе гледамо и то у детаље, мирно без опасности.

Било ми jе чудно то њихово причање, „Људоловка” jе лежала у супротном правцу од Кошутарице, одакле се ништа не може видjети.

Не разумиjем вас! Одакле?

Одавде, баш из ове собе! Помоћу нашег „перископа”! гледаj! – показаше ми прозор коjи jе био напола отворен и окренут управо према Кошутарици, а на коjем се рефлектирала читава поворка. Они су гледали поворку у стаклу окренути jоj леђима. Нитко се од кољача не би томе досjетио! Погледам и jа поворку у стаклу. Мичу се, мичу, корак по корак.

У прозорском стаклу видим: редаjу се, упадаjу у издаjничку, ђаволски лукаво спремљену замку. Нама jе jасно што се с њима догађа: чим скелеџиjа Мита превезе 200 људи, дjеце и жена, као да у земљу пропадну, нестане их без гласа и трага. Нитко не би с ове стране помислио, тко не зна, да се тамо убиjаjу масе чим приjеђу. Не видиш, стога, ни било каква узруjавања код маса.

Само су уморни и као да им jе досадно, зиjеваjу и нестрпљиво чекаjу да легну, па макар „и на саму ледину”.

– Да, лећи ће, али само под ледину и занавиjек – шапће нам Радек.

Погледам опет кроз „перископ”. Неки усташа припаљуjе цигарету сељаку, а неки опет разговараjу мирно. Дjеца посjедала по насипу. Нека плачу, матере их тетоше. Тко би помислио да онаj што пуши, jадник, ни не слути да посљедњи пут увлачи дим цигарете, да посљедњи пут дjеца и маjке удишу зрак, да им очи посљедњи пут гледаjу њихову Козару, Просару и Грмеч. Разум им гуши здрав инстинкт.

– Ех, болан, докторе, пусте ли жалости! Ех, jадна ми маjка, што ме роди, да ово доживим и гледам! Што сам дочекао, jадна ми маjка! Нема закона, нема! – Гледа Саво на прозор, стишћући сљепоочнице обема рукама.

Шапће ми: – Ех, ех, болан, докторе, шта

Ех, ех, болан, докторе, шта ово би? Шутио сам.

Наставиће се

Пише: Никола Николић

Књига се може наручити од  издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; саjт: www.nnk.co.rs

Извор: Политика, уторак 08. септембар 2015., стр. 24

Везане виjести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (5)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (8)

Никола Николић: Јасеновачки логор (9)

Никола Николић: Јасеновачки логор (10)

Никола Николић: Јасеновачки логор (11)

Никола Николић: Јасеновачки логор (12)

Никола Николић: Јасеновачки логор (13)

Никола Николић: Јасеновачки логор (14)

Никола Николић: Јасеновачки логор (15)

Никола Николић: Јасеновачки логор (16)

Никола Николић: Јасеновачки логор (17)

Никола Николић: Јасеновачки логор (18)

Никола Николић: Јасеновачки логор (19)

Јасеновац – Јадовно 1941.