У Јасеновцу ништа ново

Јасеновачке жртве

Стални постав музеjа на локалитету бившег усташког логора и даље без приче о злочину

Немоjмо концентрационе логоре описивати истим еуфемизмима коjе су користили они коjи су их успоставили.
Кофи Аннан, 24. jануара 2005.

Логори за ликвидациjу циљаних скупина, приjе свега Жидова и Рома, били су у Хитлеровоj Тврђави Еуропи искључиво у ингеренциjи њемачких нациста … Ипак, постоjе двиjе изнимке – Румуњска и Хрватска. … Румуњски геноцид, као и онаj у Хрватскоj, био jе у домаћоj режиjи, те проведен без „рафинираног“ њемачког обмањивања … Балкански холокауст био jе у знаку ножа, маља, метка и ужета.
Иво Банац, Јасеновац ниjе мит (Свjетло риjечи бр. 287; Сараjево 2007.)

Пише: Јулиjа Кош

Ништа ниjе данас видљиво у jасеновачком музеjу од онога што међународно угледни проф. Банац наводи као главне значаjке усташког сустава злочина. Аутори сталног музеjског постава излажу да jе НДХ успостављена „од стране нацистичке Њемачке и фашистичке Италиjе“ и то „посредством усташког покрета на челу с Антом Павелићем“ – усташе се представљаjу као пасивни медиj. Посjетитељ не сазнаjе генезу и начела усташког покрета. Притом су сами усташе од самога почетка своjе власти, од травња 1941. без еуфемизама обjављивали своjе циљеве и планове за њихово остварење; у липњу усташки министар Жанић изjављуjе за новинство: „Ми смо Усташе увиjек говорили да ће падати главе оних коjи нам сметаjу, jер сада правимо повиjест за стољећа и стољећа.“ А данас, 2015. године, броjимо већ девету годину несметаног и jавног замагљивања злочина НДХ, и то управо на мjесту наjвећег усташког злочина, у Јасеновцу, гдjе посjетитељ не може видjети, између осталога, ни ову лапидарну поруку усташког министра. Јасеновац jе за ауторе сталнога музеjског постава тек безлично еуфемистички „jедан од наjважниjих инструмената за остваривање програма етнички, расно и вjерски чисте [!] државе“, а основан jе на томе мjесту jер jе био на „добром прометном положаjу“ [за кога добром: за заточенике или за организаторе злочина?].

“Након обиласка музеjског постава сви смо били огорчени и бескраjно повриjеђени мучним и злослутним осjећаjима … запањени концепциjом постава… посjетитељи су осjетили да се тиме настоjи ублажити и умањити злочине коjи су на том мjесту почињени, што jе само корак од негирања свега што jе у Јасеновцу учињено. Наjтежи доjам након обиласка музеjа оставља повреда невиних жртава искривљавањем истине о њиховоj смрти и патњама преживjелих. За нас Жидове овакав постав jе неприхватљив и увредљив… Очекуjемо да уважите наше примjедбе и прикажете истину… (Из отвореног писма предсjедника српске жидовске заjеднице Александра Нећака, упућенога равнатељици Спомен-подручjа Јасеновац након посjета Музеjу скупине преживjелих Жидова; обjављено у Билтену Савеза jевреjских општина Србиjе, бр. 7/8, коловоз 2007.). Постав jе jавно оштро критизирала и сараjевска жидовска опћина.

И комисиjа Жидовске опћине Загреб jе (26. ожуjка 2009.) установила да музеj не приказуjе трагичну повиjесну истину, већ до ирониjе уљепшану слику стварности: злочин се више прикрива него приказуjе. “Од онога што jе изложено ништа не говори о жртвама и ономе како су оне уништаване у логору Јасеновац. Ни jедан натпис коjи се тамо налази не говори о сукусу онога што jе била НДХ и логор Јасеновац.” – изjавио jе новинству предсjедник Жидовске опћине Загреб и Координациjе жидовских опћина у Хрватскоj др. Огњен Краус, на Јом хашоа 2009., те истога дана на комеморациjи на Мирогоjу jавно истакнуо: “… незадовољство и огорчење великог диjела жидовске заjеднице у Загребу и Хрватскоj, а посебно преживjелих, новим поставом музеjа у склопу мемориjалног подручjа Јасеновац. Мислимо да он не приказуjе пуну истину о Јасеновцу, страхотама и патњи жртава, и да ублажава истину о усташком режиму. То вриjеђа жртве. То вриjеђа и нас, њихове потомке. И зато поново захтиjевамо промjену тог постава. … Желимо да сви коjи дођу у Јасеновац на први поглед виде што jе то мjесто било, што се ту догађало, што jе био усташки режим и да добиjу jасну слику о томе” (Хакол 109/2009., гласило Координациjе жидовских опћина у Хрватскоj).

Због замагљивања истине о томе тко су били починитељи злочина, а тко су и на темељу чега биле жртве, знаменити међународни стручњак за Холокауст, др. Efraim Zuroff, у Herald Tribune-u jе оваj стални постав оциjенио као «постмодернистичко смеће». Тиме се, и не слутећи, надовезао на повик ауторима проф. др. Милорада Пуповца два тjедна раниjе, на састанку пред само отворење музеjског постава: “Умjетност вjежбаjте дома! Ово се не може поправити!” Музеjски постав jе ипак отворен, уз журне минималне козметичке поправке наjдрастичниjих увреда за заточенике и поигравања броjем страдалих. На сам дан отворења музеj jе добио и jавну негативну критику предсjедника Републике Стjепана Месића, коjи jе у своjоj дипломатскоj манири посумњао “хоће ли из тога постава млади моћи спознати истину”.

Истога дана jавно сам изjавила да би овакав постав начинили и сами усташе, да су коjим несретним случаjем побиjедили у рату и до дана отворења остали на власти. Јер до 2006. године усташе би се, дакако, обриjали, окупали, завезали кравате и колико-толико уклопили у сувремени свиjет. И да, угађаjући Еуропи, начинили би некако управо такав музеj: нека га буде, ако се то већ тражи, али тако да не открива истину… Аутори, дубоко увриjеђени, jавно су наjавили судску тужбу против мене – до данас на своjу жалост нисам примила судски позив: аутори су одвећ свjесни jачине моjих аргумената.

Након отворења аутори и њихови налогодавци добиваjу и оцjену jавности: “Хрватскоj за сада ипак треба што изравниjи и реалистичниjи, па чак и натуралистичкиjи, а не само импресионистички приступ jасеновачком злочину, поготово док велик броj људи о томе зна мало или ништа. [Потребно jе] … суочавање с наjтамниjом страницом националне прошлости, те одговор тко jе и зашто тамо страдао.” (Владо Вурушић, Јутарњи лист, 29. студенога 2006.). Временом су почели ницати и други критичари jавног, стручног и знанственог профила. Тако др. Љиљана Радонић, професорица на Бечкоме Универзитету, у интервjуу хрватскоме медиjу изjављуjе: “Посебно након ревизионизма у [хрватскоj] политици деведесетих [година 20. стољећа] и релативизирања злочина Независне Државе Хрватске, неопходно jе [у jасеновачком сталном музеjском поставу] критички се бавити властитом одговорношћу и конкретним починитељима…” (Нови лист 16. листопада 2010.)

Унаточ свему, никакви резултати нису услиjедили након година ових и других сличних оцjена. Од свога настанка до данас – и до када? – jасеновачки музеj несметано траjе «без приче о злочину», како jе установила музеjска савjетница Луциjа Бенyовскy (Виjести музелаца и конзерватора, 1-4, Загреб 2007.).

Непосредно након отворења аутори су под доjмом броjних оштрих критика признали пропусте и наjавили исправке (никада нису учињене). Сама равнатељица Јавне установе Спомен-подручjе Јасеновац, Н. Јовичић, изjавила jе у ожуjку 2009. наведеноj жидовскоj комисиjи да посjетитељи након три до четири сата (?!) усменог едуцирања ипак, наводно, схвате повиjесну истину. Дакле, усред музеjског постава, притом на самоме мjесту злочина, посjетитељу треба усмено више сати тумачити темељне повиjесне чињенице, jер их у поставу нема?! Чему онда он постоjи?

А ево у чему jе проблем и како су аутори постигли лажну слику истине.

Излошци су поjединачно истинити, што поставу у очима неупућеног посjетитеља, особито млађег (провjерено на скупинама и поjединцима, домаћима и странима) може дати привид обjективности, али избор и начин излагања предмета и докумената досљедно прикриваjу jасеновачку трагичну повиjесну стварност: они мање важни за бит приказани су као битни, а они из коjих би се могла и требала ишчитати повиjесна истина заобиђени су или маргинализирани до непрепознатљивости. Резултат тога jе да jе према починитељу злочина исказан неутралан став на граници поштовања, а сућут према жртви jе потпуно изостала. Примjерице, уз слику скеле на Сави, коjом су усташе на другу обалу пребацивали заточенике да би их тамо масовно убиjали – наjчешће хладним оружjем, у риjекама крви – музеjски текст прешућуjе ту jедину битну чињеницу, па наводи да су заточеници на том мjесту чекали да их скела „превезе“ на другу обалу. Тако постав даjе назнаке да се догодио злочин, али не приказуjе усташке самосталне организаторе и починитеље злочина у овом логору и у циjелоj НДХ. Повиjесна истина jе избjегнута.

Посjетитељу музеjа ускраћен jе увид у расне законе, донесене у парламенту НДХ. Нема информациjа о усташком покрету: о његовим циљевима, његовим вођама, о заповjедницима и стражарима у логору, о наjсвирепиjим мучењима, клању и истребљењу коjе су они тамо суставно проводили. Умjесто тога, Анте Павелић jе приказан на упадљиво средишње постављеноj великоj пропагандистичкоj фотографиjи сусрета с Хитлером, уз неутралан биографски опис, као да jе Вођа усташког покрета неки нормални државник, коjи jе случаjно годинама након свога активног дjеловања умро у иноземству.

Циљ етничког чишћења прикрива се табелом о броjу жртава: на темељу закона НДХ прогоњене етничке скупине се наизмjенично, абецедним редом, наводе с непрогоњеним националним скупинама, чиjи припадници су убиjени на другим основама (антифашисти, политички неподобни, …). Тако наизмjенце са Србима, Ромима и Жидовима, у неутралноме абецедном редослиjеду сазнаjемо да су ту убиjени и (поjединачни, а не као етнички циљ) Хрвати, уз њих и одређени мањи броj Ниjемаца, Русина, Мађара…

Потпуно недостаjе приказ главне сврхе успостављања овог логора, интернирање а затим усмрћивање главнине jасеновачких жртава: триjу етничких скупина (Срба, Рома, Жидова) обесправљених државним законима НДХ. Аутори усташке законе приказуjу неутралним тоном, jедноставно као законе: тако jе, кажу, у Јасеновац могао доспjети само онаj коjи jе нарушио закон. Истина о законскоме расно-националном прогону jе изокренута, показуjући чак своjеврсну (мада несвjесну) идентификациjу аутора с усташким законима, коjа се исказуjе и краjње неутралним ставом према усташким законима и злочинима.

Нема спомена о законима коjи регулираjу суставне пљачке имовине етнички прогоњених скупина. Њихове масовне депортациjе за уништење на темељу усташких „расних“ закона приказане су краjње еуфемистички. Присилни рад цинично се приказуjе jедноставно као рад, скандалозно се служећи – први пута виђено након пропасти усташког режима – терминима десетник, стотник и сличнима, како су усташе називали заточенике-предраднике на присилном раду. Заточенице се спомињу као “младе и здраве”, а “пресељене су (док нису убиjене, дакако, али о томе се у музеjскоj легенди не говори) у нову, зидану зграду”; те жене-цивили, премда довучене тамо и заточене само због своjе “расе”, на пољима су, дакако присилно – али то се не спомиње – “радиле само у сезони пољопривредних радова”?! Главна ауторица, Н. Матаушић, чак jе у jедноj од више jавних полемика изразито нагласила да и даље не може прежалити што су jу у посљедњи час сприjечили у намjери да у музеjску легенду (коjа садржи само 1885 риjечи, у 11 кратких цjелина) угура и реченицу да jе «међу заточеницама било и проститутки и криминалки». У већини своjих настоjања jе успjела, у томе, каже, ниjе, и за тиме jавно жали. Паметноме доста.

Ниjе изложен ни jедан примjерак знаменитога усташког «србосjека», посебно обликованог ножа коjим су усташе могли заклати много више људи одjедном, не умараjући руку коjом кољу. Премда jе ово документирана истина, та се истина ауторима, према њиховим изjавама, чини одвећ «драстичном». Међутим, jасеновачка стварност jе била драстична. Наjмање што данас можемо учинити jест пружити истиниту информациjу без такве големе ауторске цензуре, а количина такве цензуре заправо “мjери температуру” сваког друштва. Остало хладно оружjе коjим су убиjани заточеници донекле jе ипак изложено, али тек након снажног притиска диjела стручног круга изван самога музеjског establishment-a, па и тада у импровизираноме прозорчићу у поду, без икаквог jасног натписа.

Аутори постава су испрва без икаква коментара изложили каталог пропагандно-хушкачке изложбе из 1942. „Жидови – изложба о развоjу жидовства и њиховог рушилачког рада у Хрватскоj приjе 10. травња 1941. Рjешење жидовског питања у Н.Д.Х.“, с насловницом коjа у нацистичкоj манири приказуjе хероjски младићки лик усташе коjи мачем замахуjе на голему змиjу с крљуштима у облику „Давидове звиjезде“. Изложак су без обjашњења пратиле фотографиjе више грађевина. Након снажне критике коjу jе изазвало излагање овако изразито хушкачког антисемитског материjала без коментара и уз необjашњиву пратњу фотографиjа грађевина, Музеj jе изложио коментар: „Усташку и нацистичку пропаганду о рушилачком дjеловању Жидова оспорава чињеница да су тиjеком прва четири десетљећа двадесетог стољећа архитекти и градитељи жидовског подриjетла проjектирали и саградили броjне наjважниjе jавне зграде у средишту Загреба.“ Из овог коментара аутора постава посjетитељ може закључити само то да су Жидови до 1941. имали непропорционално висок приступ (профитабилним) грађевинским пословима у Загребу (Хрватскоj). Јер према изложеноме и реченоме, изгледа да све остале безброjне животне чињенице невезане уз градитељство, не “оспораваjу” рушилачко дjеловање за коjе изложени усташки каталог окривљуjе Жидове. То jе, дакле, сав коментар аутора на законима проглашено „рjешење жидовског питања“, односно на jавни поклич за истребљење Жидова у НДХ.

Укратко, трагичне околности заточења и умирања су заобиђене, док постав досљедно неутрално, с одмаком приказуjе злочин, наглашаваjући наводне „свиjетле“ стране заточеништва: у “слободно” вриjеме заточеници су израђивали фигурице, дописивали се с ближњима на типским логорским дописницама, писали пjесмице, измишљали jеловнике, вjероjатно се притом добро забављаjући у jасеновачкоj природи, на ладању. А изгладњелост и жеђање до смрти, мучење, страх, ужас, окрутно задана смрт… суставно етничко чишћење… злочиначко одузимање живота од наjстариjега до наjмлађега… заобилази се.

Министарство културе и његова музеjска комисиjа у више су се наврата (за вриjеме више Влада), премда и jавно и службено упозорени на оваj проблем, оглушивали или чак jавно наглашавали да су врло задовољни jасеновачким уратком.

Жртве намаjу камо отићи. Заувиjек су у jасеновачкоj ледини. Само оваj постав мора отићи, али он ето, приближаваjући се jубиларноj десетоj обљетници, несметано траjе.

Додатак I.: Примjери из музеjске легенде (укупно састављене од 1885 риjечи)

У готово сваком ретку текста легенде провируjе (мада и несвjесна) идентификациjа аутора с починитељем, па се каже да су се у логор „могли отпремити само политички неподобни грађани на основи писмених одлука надлежних полициjских или судских власти.“. Дапаче, кажу аутори, тако се „поступало у низ поjединачних случаjева, али jе било знатно више логораша допремљених мимо прописаних поступака и без писаних казни. [вjероjатно би ипак било знатно боље да се прописани поступак точно поштовао…] … Павелић и његови сурадници … наjављивали су радикалне мjере против Срба, Жидова и свих стварних и потенциjалних неприjатеља … Законска одредба за обрану народа и државе од 17. травња 1941. предвиђала смртну казну за повреду части и животних интереса хрватског народа… Прве законске одредбе Независне Државе Хрватске одражавале су прихваћање идеолошких одредница њемачког нацизма [ауторски еуфемизам за прогон Жидова и Рома] и талиjанског фашизма уз наглашавање хрватске националне и државне посебности [еуфемизам за прогон Срба, коjе нацизам ниjе прогонио, притом краjње иронично уврдљив за хрватски народ, али аутори то не примjећуjу]. Затим, „логорске економиjе“ су успостављене у „присилно исељеним српским селима…“ [чиjи становници су масовно истребљивани – аутори то прешућуjу].

Од укупно шест (?!) реченица у музеjскоj легенди под насловом „Депортациjе“, само двиjе посљедње говоре о депортациjама, jедна безлично набраjа друге усташке логоре, док чак три преостале обилуjу датумима усташких закона и одредаба, разним „актима са законском снагом“ и тврдњом аутора да су се на присилни рад „упућивале непоћудне и погибељне особе“ [без икакве напомене коме су и зашто те особе биле «непоћудне и погибељне»], те се [с неутралним поштовањем] наводи „изванредна законска одредба и заповиjед поглавника НДХ Анте Павелића“ (аутори су све то jедноставно преписали изравно из усташких докумената, а пред само отворење само jе – под притиском – механички уклоњена Павелићева докторска титула, међутим не и из музеjске монографиjе). Међу оне коjи су из логора „изашли“ аутори убраjаjу и оне коjи су били „одведени на присилан рад у Њемачку“(!).

При набраjању етничке припадности заточеница изриjеком се на jедноме мjесту наводе jедино „Српкиње, Жидовке и Хрватице“, а на другоме «Хрватице, Жидовке и Српкиње» – не само да се прешућуjу Ромкиње, него се ствара и привид прогона Хрвата као прогоњене етничке категориjе (апсурд сам по себи). Клинички хладно се констатира да су, уз жене, од липња 1942. заточена «и дjеца, углавном српске националности [ни риjечи о трагичноj даљњоj судбини те дjеце].» Затим, у „jесен 1944. женски логор био премjештен у нову зидану jеднокатницу…“, заточенице су наводно биле „… већином младе и здраве жене [што jе било са стариjима и болеснима, трудницама, с броjном дjецом – од аутора нигдjе не сазнаjемо]“, а „радило се само у вриjеме сезонских, пољопривредних радова … По завршетку jесенских радова, већина их jе била враћена у Стару Градишку“. Не каже се што jе затим било с њима, али трагично окончање посљедњих заточеница неколико мjесеци касниjе описано jе клинички и неутрално: „Престао jе [логор] постоjати 21. травња 1945. када jе задња група жена одведена на ликвидациjу у Доњу Градину.“ На посве неутралан начин аутори кажу и да су жене и дjеца „стизали“ у логор, „група од стотињак заточеница“ била jе „допремљена, ради сезонских пољских радова на економиjи … “ а коначно су заточеници „премjештени у логор Стара Градишка или ликвидирани“. Неутрална реченица да „се убиjало без пресуде Србе, Жидове и Роме“ неодољиво наводи на закључак да се ауторима чини да би „с пресудом“ то било битно мање непожељно.

Присилни рад се третира jедноставно као „рад“, а посjетитељ не може сазнати да су сами заточеници натjерани на изградњу логора у коjи су заточени?! Аутори дио кривње сваљуjу на саме заточенике, коjи су управљали „радом“, док починитељи и злочин остаjу невидљиви: «Радови су текли споро, тако да jе већина погона прорадила тек у вељачи 1942. Формирање радних група и њихово распоређивање по погонима проведено jе тиjеком зиме 1941/1942. … Веће групе диjелиле су се на стотине, односно десетине, а свака jе имала радно водство састављено од самих заточеника“. Аутори чак за заточенике-предраднике наводе усташко називље, коjе се тиме у jавности jавља први пут након доба jасеновачког логора. Уз Павелића, спомињу jош само два усташка починитеља злочина, али без чињеница на темељу коjих би посjетитељ стекао имало потпуниjу спознаjу о њима, већ се спомињу само у контексту заповиjедања и рада (присилног, али то аутори прешућуjу): „Први заповjедник радне службе био jе Љубо Милош, усташки натпоручник“ – сазнаjемо да jе постоjала некаква „радна служба“ и да jоj jе „заповиjедао“ неки „усташки натпоручник“ чиjе име неупућеноме ништа не значи – ништа више од тога ни о починитељима ни о злочину.

Додатак II.: Музеjска монографиjа

Текст ауторице Н. Матаушић Концентрациони логор Јасеновац: дио из књиге ‘КЛ Јасеновац, фотомонографиjа’, коjи заузима три странице монографиjе (од укупно преко 250 страница текста и фотографиjа!) требао jе, судећи према наслову, на своjих укупно 55 редака текста (!) приказати jасеновачки логор.

Текст као да приказуjе неки други, нацистички логор, а не Јасеновац, jер започиње риjечима: „Први нацистички логори оснивани су…“… и наставља: „Већина нацистичких логора сачувана у изворном облику…“ а затим, као да jе то Јасеновац такођер «нацистички» логор, изравно наставља да jе „рушење обjеката на терену Концентрационог логора Јасеновац…“.

Заправо спорадична њемачка назочност била jе „изражена у интернациjама и одвођењу становништва у логор након ‘акциjа чишћења’… “ Контекстуално те „акциjе чишћења“ односно одвођења околног српског становништва у заробљеништво и смрт, ауторица приказуjе као посљедицу њемачке назочности на „партизанским ратом захваћених подручjа“ – дакле, криви су Ниjемци и партизани. Ово посљедње, тек посредно и притом споменуто у негативном контексту, уjедно jе и jедино спомињање партизана. Но у кратких 55 редака успjела jе ауторица нешто кривње бацити и на Савезнике, чиjим „бомбардирањем“ jе започело „рушење обjеката“, а сазнаjемо и да jе од тога савезничког бомбардирања (опширно се наводи у два засебна ретка фус-ноте) „смртно страдало неколико заточеника“. Истодобно, чак 15 од тих 55 редака посвећуjе се контроверзама и повиjесним неслагањима око укупног броjа jасеновачких жртава.

У овом кратком тексту ауторица врло много и набраjа чега у Јасеновцу ниjе било (у 9 од 55 редака). У том контексту потпуно заобилазно сазнаjемо да jе Јасеновац био „логор у коjему су се ликвидациjе вршиле без непосредног судjеловања њемачких jединица“, али уопће не сазнаjемо чиjим „непосредним судjеловањем“ се ликвидациjе jесу вршиле. Наводи се да ниjе било „плинских комора“ … а „заточеници нису носили никакве вањске ознаке“ (чему се посвећуjе чак три и пол ретка). Слиjеди невиђено окрутна и необjашњива реторичка игра набраjања чега jош ниjе било у Јасеновцу, па се жртве – оближње становнике – гротескно преокреће у неку врсту могућих починитеља бизарним jезичним обратом: „нису се могли чудити и говорити: ‘Нисмо знали’ jер су и сами у великоj већини били депортирани у логоре“ (?!?!).

Ауторица, трошећи драгоцjене високе постотке лексиконски краткога текста, наводи чега све у Јасеновцу ниjе било, а прешућуjе чега jест било. Усташе спомиње само jедном, а и то у облику придjева а не именице, и то говорећи о самоме краjу постоjања режима, када се они, како каже, «повлаче»: „… усташке построjбе … приликом повлачења из логора у травњу 1945.“ Тако у тексту у самоj музеjскоj монографиjи и под насловом Концентрациони логор Јасеновац уопће не налазимо jедну jедину неопходну риjеч: усташа.

Извор: Маргелов институт

Везане виjести:

Кош: Музеjска поставка у Јасеновцу не приказуjе причу о …

Ни Немачка ниjе имала Јасеновац – Jadovno 1941.

Povodom Komemoracije u Jasenovcu – pismo Julije Koš …

РАТКО ДМИТРОВИЋ Зашто jе од Јасеновца остао само …

ЗАГРЕБ ТРЕБА ДА СЕ СУОЧИ СА МРАЧНОМ ПРОШЛОШЋУ …

Након уласка у ЕУ права Жидова и других мањина у Хрватскоj …

Јасеновац – Jadovno 1941.