Ревизионистичка историографија на месту глинског мартиријума

Последњих недеља и месеци сведоци смо надимања психологиjе уперене против Срба и Српске Православне Цркве у суседноj Републици Хрватскоj. Таква расположења и гестови евоцираjу тешко време Другог светског рата.

Разгледница Глина (1913) – Православна црква и Хрватски дом у Глини

Последњих недеља и месеци сведоци смо надимања психологиjе уперене против Срба и Српске Православне Цркве у суседноj Републици Хрватскоj. Таква расположења и гестови евоцираjу тешко време Другог светског рата.

Ревизионизам je поjава да се негираjу злочини из Другог светског рата, за време владавине тадашњих тоталитарних режима. Нарочито се jавља међу народима коjи су подржавали, подупирали и активно учествовали у апаратури тих истих, no злу познатих, политичких система. Поновно истраживање, ревизиjа no себи, не мора да буде ништа лоше, али правило je да управо они писци коjи заговараjу ревизионизам, jесу наjчешће публицисти коjима недостаjе права историографска методологиjа. Они негираjу и умањуjу злочине, представљаjући историjско време и простор изван тадашње идеологиjе коjа je покренула и изазвала масовно страдање људи. Ревизионистичка дела су агресивна, представљаjући се обjективним, нуде „обиље аргумената“, али остаjу на површини трагаjући и износећи контрадикторности у постоjећоj литератури, али без спремности да уроне у напорна архивистичка истраживања. Такви писци немаjу поштовања према жртвама и у функциjи су релативизациjе одговорности за масовна страдања становништва и имаjући нескривену политичку интенциjу. У озбиљним и правним државама постоjе системске казне и санкциjе за такве ауторе.

Последњих недеља и месеци сведоци смо надимања психологиjе уперене против Срба и Српске Православне Цркве у суседноj Републици Хрватскоj. Таква расположења и гестови евоцираjу тешко време Другог светског рата, о чему постоjи довољно сведочанстава, о оном тешком, крвавом и мученичком искуству. Почнимо од наjскориjег скрнављења Саборне цркве у Карловцу, седишту историjске Епархиjе горњокарловачке, коjе се десило у ноћи 14/15. фебруара 2015. године. Готово свакодневни графити мржње нису толико ни интересантни за набраjање. Идемо даље: одржавање миса задушница за поглавника Независне Државе Хрватске Анту Павелића 28. децембра, претвара се сваке године, па и прошле, у десничарску демонстрациjу и, што je нарочито тужно, са благословом jедног дела Римокатоличке цркве у Хрватскоj, a тек уз непримећене протесте демократичниjег и храбриjег слоjа тамошњег друштва. Све су присутниjи у jавности захтеви извесних кругова да се Српска Православна Црква укине и да се у Републици Хрватскоj успостави фантомска Хрватска православна црква, чиjи би верници били декларисани Хрвати. Дакле поново се актуализуjе план из 1942. године о дефинитивноj асимилациjи српске нациjе. Покушаj комеморациjе на месту глинске православне цркве у коjоj се у лето 1941. године десио масован злочин, клање православних Срба, спречен je од стране тамошњих општинских власти. Људима коjи су желели да упале свеће на црквишту, данашњем месту на коме je вољом комунистичких власти подигнут, уместо нове обновљене богомоље, секуларизовани Спомен-дом одлуком општинских власти Глине то ниjе допуштено.

Међутим, ту се ниjе стало. Ha месту порушене Цркве Рођења Пресвете Богородице, у данас преименованом Хрватском дому, у Глини je организована промоциjа књиге у коjоj се износи теза да се злочин у Глинскоj цркви ниjе никада догодио, a да je у питању упорна „великосрпска“ пропаганда усмерена против добробити и бољитка хрватског народа.

О томе се не би ништа ни знало да на Јутjубу (https://www.youtube.com/watch?v=JsWkBGMI8OA) ниjе освануо снимак промоциjе књиге Другачиjа повиjест (о Србу, Јасеновцу, Глини…), новинара Гласа концила Томислава Вуковића, од 12. фебруара 2015. године, на кojоj су поред аутора говорили Андриjа Мажић и Мате Ковачевић.

Уводничар Андриjа Мажић, политиколог, се након говора о опскурним геополитичким темама, „антиповjести“ и фалсификатима, дотакао „великосрпске империjалне политике са коjом се Хрватска свакодневно суочава“ (7.12-7.16). A како Србиjа ниjе никаква империjа, иза њених планова заправо стоjи Велика Британиjа (sic!), коjа je гурала Србиjу у демонтирање Хабзбуршке монархиjе. Неjасан у своjоj историjскоj аргументациjи, A. Мажић сматра да je Велика Британиjа „на овим просторима изабрала Србиjу као модератора као креатора нереда (sic!). Србиjа нема потенциjала да се наметне као империjална сила, иза ње стоjи моћ Велике Британиjе“ (12.14- 12.26). У завери против Хрвата учествовали су „великосрпски“ агенти Вук Караџић, Илиjа Гарашанин, али и стварни писац Начертаниjа A. Чарториски, итд. Право великобританско преjемство има „српска масонска организациjа Уjедињење, a њен изданак je Црна рука и Млада Босна у Босни“ (16.21-16.27). Из антихрватства произлази све, „зато Јасеновац, зато Глина, зато сви ови фалсификати“. (19.39-19.43). Говорник се враћа само њему знаним славним реминисценциjама: на Томислављево краљевство, хрватски литургиjски jезик, коjи je био четврти у свету („уз латински, грчки, латински и старохебреjски“).

Цивилизациjска достигнућа и хрватски национални спецификуми за дику и понос, a из времена Независне Државе Хрватске су,  према А. Можанићу,
Босна и Херцеговина, jезик и Хрватска православна црква“ (20.24-20.30), односно: БиХ у хрватским границама, затим она чистота хрватског jезика и правопис из Павелићевог времена. Нарочито се осврће на „Хрватску православну цркву“, што je занимљиво у контексту политичке поруке коjу смо недавно чули: „Кад хрватска предсjедница каже да све у Хрватскоj сматра Хрватом политички, то je немогуће док у Хрватскоj дjелуjе Српска Православна Црква“ (21.45-21.53).

Други говорник, Мате Ковачевић, новинар и публициста, вели да Томислав Вуковић раскринкава митове коjи су стварани у протеклих педесет и више година против Хрвата, да би се створила Велика Србиjа на хрватском етничком, државном и историjском простору. Даљи своj говор (30.44) усмерава на оне коjи су на власти у Хрватскоj и коjи су подлегли великосрпскоj митологиjи. „Сустав митова“ je ушао у све поре хрватског друштва. Људи су се jедва сачували од jугословенских притисака на своjу културу, веру и идентитет. Дакле, социолошки гледано, онаj „други“ je крив за све! „Књига Томислава Вуковића je утолико драгоцjениjа што заправо дира у сам карактер, у сам темељ онога што смо сви проживљавали задњих шездесет, седамдесет година“, каже промотор књиге (31.57-32.17), па наставља: „Књига Томислава Вуковића Другачиjа повиjест (о Србу, Јасеновцу, Глини…) састављена je од 11 цjелина обjављиваних од 2006. до 2010. у католичком тjеднику Глас концила“ (32.33-32.39). A у самом наставку поентира: „Чиме je оваj тjедник по ко зна коjи пут у повиjести преузео тешку и часну задаћу у одбрани хрватскога народа од суставнога клеветања jугославенске комунистичке историографиjе, коjа се тек у ниjансама (…) разликовала од великосрпских политичких потеза“ (32.42-33.00). Могле су да се чуjу следеће констатациjе: „О свим тим питањима пише Томислав Вуковић коjи jедноставним стилом чињенично раскринкава подметања, измишљотине и кривотворине коjе и данас (…) постоjе у Хрватскоj хисториографиjи, медиjима и политици“ (34.20-34.48). „Пишући о Јасеновачком логору аутор je упозорио на прљаву улогу такозваног СУБНОР-а коjи je за потребе ратних репарациjа до изнемоглости напухивао ратне жртве, a посебице жртве у Јасеновачком логору“ (36.24-36.37). „Посебно исцрпно обрадио je мит о наводном усташком покољу у православноj цркви у Глини“ (39.12-39.19).

Конферансиjе наjављуjе звезду вечери: ,И сада главна ствар вечери, изузетна ми je част представити вам аутора! Он je новинар Гласа концила, угледни публицист, истакнути теолог и награђивани кршћански интелектуалац. Он je храбар човjек коjи je у овоj књизи обрадио неколико наjтежих контроверзи из наше хрватске повиjести“ (41.50-42.17). Ha месту где je била српска православна црква, подигнута 1826. године, у коjоj je 1941. године проливена крв њених верника, наставило се са промоциjом параисториографиjе и лажне историjе.

Томислав Вуковић у свом излагању релативизуjе злочине, умањуjе одговорност злочинаца и нема jасан етички став према жртвама: „То ниjе оправдавање зла, кардинал Степинац je рекао то je до неба вапиjући гриjех, према томе не оправдавамо зло, али желимо цjеловиту истину са свима познатим подацима“ (50.40-50.55). Целовита истина остаjе „другачиjа повиjест“. Како то другачиjа и са коjим аргументима? Питамо се. Онда наставља гениjалном теориjом да je Јасеновац био радни логор у коме су се затвореници образовали, jер су се држали курсеви за електричаре, столаре и каже да „мисли да су били“ механичари. Надаље се острвио се на jедини озбиљан покушаj спроведен у новиjе време у Хрватскоj, али и региону, да се случаj Глинског покоља заиста научно расветли, Вуковић казуjе: „Они организираjу прошле године знанствени симпозиj у организациjи Филозофског факултета у Загребу ‘Што се уистину догодило у глинскоj српскоправославноj цркви између 29/30. српња и 4/5. коловоза 1941. године? Свjедочанства и култура сjећања’“ (54.56-55.28). Узгред буди речено, и потписник ових редова je у његовом раду узео учешћа као представник Српске Православне Цркве, a са благословом Св. Архиjереjског Синода. Т. Вуковић наставља: „Нигде ниjедан документ не спомиње два иста догађаjа, они након 70 година праве конструкциjу само да би одржали таj мит о глинскоj цркви, по моjим спознаjама, рећи ћу вам сљедеће, покољ у глинскоj православноj цркви се ниjе догодио“ (55.40-56.05).

Невероватно од jедног „кршћанског интелектуалца“! Подсетимо да je англикански бискуп Њуjорка Вилиjам Менинг (William Т. Manning), пишући предговор за књигу Martyrdom of The Serbs (Persecution of The Serbian Orthodox Church and Massacre of The Serbian People) – Documents and Reports of The Trust- worthy United Nations and of Eyewitnesses; prepared and issued by The Serbian Eastern Orthodox Diocese for The United States of America and Canada (Chicago 1943) дао своjе екуменско саосећање српском страдању у Независноj Држави Хрватскоj. О убиjању у Глини свет je могао да се информише на основу извештаjа Саветодавног одбора Комесариjата за избеглице и пресељенике, коjи je за ту прилику преведен на енглески jезик:

,,In a few days Glina was again the center of the massacres, where by force or some pretext the Ustashi gathered together several thousand Serbs. The jails and school-buildings were owerflowing. Every night some 500-600 Serbs were led off to Serbian Church. In the choir loft where the official representatives of the civil Ustashi authorities.

In the Church auditorium the Ustashi executioners would swing into action“ (стр. 144-145).

Разгледница Глина (1969) – Спомен дом, кип маjке с дететом и спомен-плоча на месту усташког злочина и порушене православне цркве

(После неколико дана Глина je поново била центар масакра, где су силом или под неким изговором усташе окупиле неколико хиљада Срба. Затвори
и школске зграде биле су препуне. Сваке ноћи je неких 500-600 Срба одвођено у Српску православну цркву. Ha галериjи je било много представника усташких грађанских власти. У броду цркве усташки егзекутори су ступали у акциjу.)

Томислав Вуковић признаjе да je учествовао у оснивању Друштва за проучавање троструког логора Јасеновац (107.05). Toj екипи припада др Стjепан Разум, управник Архива Загребачке надбискупиjе, Мато Рупић, руководилац Одељења архивског градива Хрватског документационо-мемориjалног центра Домовинског рата, и новинар Игор Вукић. Чланови друштва негираjу да су у Јасеновцу Срби убиjани искључиво због своjе
верске и националне припадности, то je био радни логор за политичке противнике НДХ и Јевреjе изузете од немачких депортациjа, итд. Игор Вукић je своj фељтон о томе обjављивао у Гласу концила. Рад овог друштва у Хрватскоj осудио je Ефраим Зуроф, директор Центра „Симон Визентал“, прозвавши др Стjепана Разума због ревизионизма и позвавши више црквене власти да га смене.

Но, у Хрватскоj постоjе људи коjи саосећаjу са болом жртава из Другог светског рата на простору НДХ, међу коjима има и веома велики броj Срба. Господин Славко Голдштаjн обратио се 6. jуна 2011. године отвореним писмом Јадранки Косор, тадашњоj председници Владе Р. Хрватске да се садашњи Хрватски дом врати своjоj првобитноj намени Спомен-дома: ,И тако натпис Хрватски дом већ 16 година цинички стоjи над стратиштем много стотина Срба, подмуклом преваром довучених у смрт… И какве осjећаjе буди код локалних Срба, и Срба опћенито, од коjих многи из своjих обитељи имаjу понеког коjи je скончао у глинскоj цркви“? (Славко Голдштаjн, „Отворено писмо предсjедници хрватске владе госпођи Јадранки Косор“, Јутарњи лист, 9. српња 2011).

Такође, угледни књижевник Предраг Матвеjевић позиваjући на обнову Спомен-дома 2012. године резимира: „На мjесту срушене цркве Рођења Пресвете Богородице подигнут je за вриjеме Југославиjе, по одлуци Хрватскога сабора Спомен дом са наканом да му се придода и одговараjући Спомен музеj. Ha каменим плочама отиснута су броjна имена страдалих, не сва. Ha краjу црне ‘стазе туге’ требала je стаjати бронзана скулптура, названа, не случаjно, ‘Сjећање’. Не знамо гдjе je данас. Je ли оскврњена или срушена заjедно с више од двиjе тисуће споменика с антифашистичким порукама.“ (Апел писца Предрага Матвеjевића, „Глинска црква, мjесто страшног покоља заслужуjе да буде заjедничко мjесто мемориjе“, Јутарњи лист, 28. српња 2012).

О покољу у Глини има више извештаjа избеглица са терена коjи доносе постоjеће свеже усмено предање о том догађаjу и чуваjу се у Архиву Српске Православне Цркве у Београду коjи се интензивно сређуjе. Подаци о Драксенићком покољу из избегличких изjава кореспондираjу са записаним извештаjима очевидаца и преживелих после рата. Храм у Тушиловићу служио je само као тамница за Србе, али немамо података о убиjању на лицу места у избегличким изjавама. Изjаве избеглица се односе на убиjања у Коларићу и Топуском, затим у Великоj Кладуши, Садиловцу, Швици, затим у Кусоњама и Кукуњевцу о коjима има података и код преживелих очевидаца и архивскоj грађи Комисиjе за утврђивање ратних злочина и њихових помагача.

Избегличке изjаве су први степен у фиксирању свести и знања да се у Независноj Држави Хрватскоj дешаваjу прогони српског народа, праћени садистичким мучењем, траумама разне врсте и конфесионалистичким тоном верског прогона православне вере. Изjаве и записници са саслушања претачу се касниjе у фактографске извештаjе (Извештаjи о стању у одређеном срезу), коjи иду у антологиjе друге врсте са интенциjом да постану обавештења jавности (Меморандуми СПЦ) или полемичке расправе (Псуњски, Виловић).

Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве, Београд

Извор: Часопис Православље бр.1151

Везане виjести:

Печат: У Глини забрањено одавањепочасти жртвама усташког терора (ВИДЕО)

ЗАБРАЊЕН ПОМЕН ПОКЛАНИМ СРБИМА НА МЈЕСТУ ГЛИНСКЕ ЦРКВЕ

Календар геноцида: 28. jул 1941. – Свjедочење: Љубан Једнак, Селиште Глина

СРБИ ПРЕТРПЈЕЛИ ГЕНОЦИДЕ, А ЖРТВЕ РЕВИЗИЈЕ ИСТОРИЈЕ

СТРАХ ДА ЋЕ ГЕНОЦИД НАД СРБИМА БИТИ ЗАБОРАВЉЕН