Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Јосип Броз Тито
(Одломци из Поговора књиге В. Дедиjера – А. Милетића “Против заборава и табуа”, Сараjево, 1991.)
“Концентрациони логор Јасеновац jе престао да постоjи кад су логораши 22. априла 1945. године извршили пробоj. Више од 90% логораша jе погинуло у том jуришу. У порушени Јасеновац 2. маjа 1945. године ушле су jединице Југословенске армиjе. Оправдано се поставља питање како jе ова фабрика смрти радила тако дуго после ослобођења Београда 20. октобра 1944. године и пола териториjе Југославиjе. Кад су jединице ЈА ушле у Јасеновац затекли су поред стравичног призора, разрушене обjекте, делове сачуваног оградног зида са стражарницама-осматрачницама, оштећену циглану, зидине електричне централе, столариjе, пилане и граника, као и низ других обjеката са обореним улазним вратима. Доста од тога било jе могуће обновити и поправити, а део конзервисати и очувати, као што jе то урадио цивилизовани свет у Европи (Пољска, Немачка) и тако сачувати аутентичност jедног злогласног места да послужи као опомена да се Јасеновац више не понови.
Међутим, то такође ниjе одговарало стратегиjи заборава, политици коjу су водили Хебранг, Краjачић, Бакарић и њихови наследици и следбеници коjи су Јасеновац порушили и сравнили са земљом. Ово „рашчишћавање“ изведено jе под стручним надзором jедног Словенца по презимену Скропник, а радове су изводили немачки ратни заробљеници. По завршетку „рашчишћавања“ Савез бораца НОР општина Новска и Јасеновац дрвеним таблама су обележили порушене обjекте у ужем кругу Циглане. Остали простор, коjи jе припадао углавном српским сељацима (око 100 хектара), исти су обрађивали сиjањем разних пољопривредних култура. Међутим, 1954. године власти Хрватске национализовале су им ту земљу и од тада jе цела та површина обрасла у коров и врбово шибље тако да jе све то личило на jедну запуштену баруштину-прашуму од трстике, шаше и шибља висине преко два метра. Но, ипак мање групе народа са подручjа Новске, Дубице и Костаjнице сваког 4. jула (на Дан борца) окупљале су се на ужем простору некадашње Циглане и одавале пошту убиjеним логорашима. Међутим, већ 1961. године кад се том окупљању масовно придружио српски народ Поткозарjа, Козаре и околних славонских села, срушена jе политика заборава и под тим притиском приступило се достоjанственом обележавању бившег концентрационог логора Јасеновац. Једна делегациjа из Јасеновца, Миле Драгић, Милан Мачкић и Батар, преко Бошка Шиљеговића, Вељка Миладиновића, Јефте Шашића и Ивана Гошњака, примљена jе код маршала Јосипа Броза Тита. Сложио се са предлогом да Јасеновац треба достоjанствено обележити, али како jе он рекао од тога не треба правити „jадиковку“ jер jе ту извршена „одмазда неприjатеља на устанак народа Југославиjе“. Из тога произилази да Јосип Броз Тито страдање људи, жена и деце у Јасеновцу ниjе гледао „као некакву засебну жртву“, тj. да jе ту извршен геноцид.
Од jула 1961. године почело jе достоjанствено обележавање овог наjвећег стратишта на Балкану. Прво jе уређен централни део око Циглане, затим се приступило рашчишћавању корова и обележавању где су се налазили некада логорски обjекти, али се то на краjу свело на подизање jедног централног споменика (1966), а 1968. године подигнут jе спомен-музеj у коjем jе постављена неадекватна музеjска поставка (исправљена jе тек 1988. године).
Према томе, политику заборава срушио jе српски народ, а другу табу тему, научно изучавање логора Јасеновац, научни радници и истраживачи; А. Милетић, В. Дедиjер, М. Булаjић, Д. Лукић, Р Петровић и други са књигама, броjним написима у дневноj и ревиjалноj штампи и прилозима на више округлих столова и научних скупова.
Тако jе настало Спомен-подручjе Јасеновац. Овако спор и непримеран развоj Спомен-подручjа Јасеновац диктирала jе политика људи у партиjи и власти, у првом реду СР Хрватске и Босне и Херцеговине, уз сталну консултациjу и одобрење врха СКЈ и и власти СФРЈ. Но, не треба испустити ни чињеницу да се за таj проблем нису много интересовале ни партиjа СР Србиjе, а ни сами преживели логораши и њихова удружења. Прва званична свечаност одржана jе тек 3. jула 1966. године на бившем jасеновачком стратишту, приликом откривања Богдановићевог споменика подигнутог у виду каменог цвета (тулипана, лале), када jе одржан први говор, а после jе то практиковано сваке године на годишњицу пробоjа логораша (око 22. априла).
На овим годишњицама увек су говоре држали републички функционери на власти, партиjи и друштвено-политичким организациjама (у наjвише случаjева из СР Хрватске). Већина ових говора су политичке природе, врло мало се односи на концентрациони логор Јасеновац, а скоро никако (до 1984. године), или боjажљиво са понеким изузетком, не говоре да jе у Јасеновцу извршен геноцид, да су у њему страдали људи, жене и деца само зато што су били Срби, Јевреjи и Роми, и ко су били злочинци. Готово сви ови говори , до поменуте године, су продукт политике заборава. Потврду за то имамо 1971. године када jе у СР Хрватскоj ступио на сцену „Маспок“ (хрватски национализам) и када jе изостало обележавање годишњице у Јасеновцу (историjа се поновила и 1991. године неучествовањем власти Хрватске и партиjе на власти ХДЗ). Министарство културе Републике Хрватске, односно данашњи режим у тоj Републици, одлучио jе да затвори Спомен-подручjе Јасеновац (односи се на 1991. годину; напомена – И. Б.).
И неизоставно се поставља питање зашто Јосип Броз Тито ниjе посетио Спомен-подручjе Јасеновац и одао пошту палим жртвама у Јасеновцу, а обишао jе многа друга спомен-обележjа. Обjашњење се налази у политици људи на власти и партиjи СР Хрватске (његових блиских сарадника Хебранга, Краjачића, Бакарића и научника и институциjа Хрватске) коjи су протурали тезу да то ниjе био концентрациони логор, да у њему ниjе вршен геноцид или врло незнатан, да jе броj убиjених десетоструко увећан, те да jе у њему настрадало наjвише Хрвата и комуниста (антифашиста), а не невиних Срба, Јевреjа и Рома, да се не знаjу ни имена ни презимена уморених (а нису хтели да то утврде до данас) до тезе да су ту страдали четници и четничке фамилиjе. Дакле, реч jе о jедноj континуираноj политици партиjе на власти у СР Хрватскоj коjоj jе Тито веровао, или jе и сам у то био убеђен (историчари ће то утврдити). Свакако да му историjа то неће никада опростити.“
Припремио: И. Брезац
Извор: Intermagazin
Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 20. марта 2015. године.
Везане виjести:
Китаровићева: Тито jе био диктатор!
Терор хрватских дивизиjа – Jadovno 1941.
Тито поклањао Космет Албанцима jош 1946 … – Jadovno 1941.
One Response
Истине ради, Броз је најмање два пута посетио Јасеновац и одао пошту жртвама. Усташке злочине је назвао „перфидним“ и нечувеним у дотадашњој историји јужних Словена.